Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 950.11 Утврђивање права својине
Гж 950.11 Утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 950/11
Датум: 27. 05. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. Г., из К., чији је пуномоћник Т. М., из К., против тужених К. Ц., из К., Љ., Т. П., из К., Д. Д., М. Р. из К., С. Ф., А. Л. и С. Л., обоје из К., К. М., чији је заједнички пуномоћник Д. Г., адвокат из К. и Г. К., ради утврђивања права својине, вредност спора 90.000,00 динара, поступајући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Крагујевцу 17П-1014/10, од 13. 07. 2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 27. 05. 2011. године донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВА СЕ жалба тужиоца, па се УКИДА пресуда Основног суда у Крагујевцу 17П-1014/10, од 13. 07. 2010. године и списи враћају истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца М. Г. из К. којим је тражио да се утврди да је стекао право својине на згради бр. 5 на кп. бр. 9825 КО К. 3, Н. ''П.'', по основу градње, што су тужени дужни да признају, трпе и дозволе да се тужилац након легализације ове зграде укњижи као власник исте у Катастру непокретности, као неоснован.
Другим ставом изреке одређено је да ће о трошковима поступка суд одлучити посебним решењем.
На наведену пресуду у погледу става првог изреке, у законском року, жалбу је уложио тужилац, побијајући је из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд, поступајући у смислу жалбених навода, наведену пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно суђење или да исту преиначи усвајањем тужбеног захтева у целини.
Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд налази да је жалба тужиоца основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, али је иста донета уз погрешну примену материјалног права која је довела до тога да и чињенично стање остане непотпуно утврђено, а због чега је морала бити укинута.
Из утврђеног чињеничног стања првостепеног суда произилази да је тужилац уговором о купопродаји од 30. 03. 2000. године, који је закључио са сада пок. М. Л., као продавцем, у својству купца купио зидану шупу, која се налази на кп. бр. 4869 КО К., а да је наведени уговор оверен од стране суда, да је пријавом Служби РГЗ СКН К., од 04. 03. 2004. године пријавио снимање доградње објекта на кп. бр. 4869 КО К. Изјавом од 20. 09. 2004. године, сада пок. Л. М. је потврдио да је тужилац једини и искључиви инвеститор и власник бесправно саграђеног објекта на кп. бр. 4869 КО К.
Првостепени суд најпре закључује да је међу странкама спорно да ли тужилац има правни интерес за подношење овакве тужбе, а потом, на основу изведених доказа, утврђује неоснованост тужбеног захтева, закључујући да није било места примени правила о грађењу на туђем земљишту из чл. 24, 25 и 26 Закона о основама својинско правних односа, јер је стицање права својине грађењем на туђем земљишту искључено законским прописима када се ради о градњи на градском грађевинском земљишту. Како тужени немају право својине већ право коришћења предметне парцеле, која је у власништву Р. С., то се изградња објекта, без урбанистичких услова и грађевинске дозволе, не може конвалидирати, односно не може се конвалидирати несавесност тужиоца у односу на Р. С. као власника земљишта, применом одредбе чл. 24 Закона о својинско правним односима. Такође, првостепени суд, код оваквог стања ствари закључује да се тужилац не може користити неправом, те да не може по основу тога што је купио од правног претходника зидану шупу, која није била уписана као посебно земљишно-књижно тело, градњом без грађевинске дозволе на земљишту у својини Р. С. постати власник објекта, а да ће тужилац, који је већ покренуо поступак пред органом управе, подношењем захтева за легализацију објекта своје право остварити у том поступку, због чега је одбио тужбени захтев као неоснован, одлучујући у ставу првом изреке првостепене пресуде.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан. Наиме, остало је нејасно, уколико је првостепени суд сматрао да одлучивање о захтеву тужиоца не спада у надлежност суда, зашто онда није поступио у складу са одредбом чл. 16 ЗПП-а, одбацивањем тужбе, већ је мериторно одлучио одбијањем тужбеног захтева тужиоца, између осталих разлога и из разлога стварне ненадлежности суда и надлежности органа управе за поступање по оваквом захтеву. Такође је остало неразјашњено и питање пасивне легитимације града К., односно зашто је у односу на овог туженика захтев одбијен, да ли због недостатка пасивне легитимације или из неких других разлога.
Осим тога, првостепени суд је само поставио као спорно питање постојања правног интереса тужиоца за подношење овакве тужбе, али на исто није одговорио, мада би се из образложења пресуде могло закључити да такав интерес не постоји, али је у таквој ситуацији био у обавези да поступи у складу са одредбом чл. 188 ЗПП-а одбацивањем тужбе тужиоца а не да мериторно одлучи одбијањем тужбеног захтева.
Апелациони суд налази да тужилац има правног интереса за подношење овакве тужбе, управо из разлога које и наводи у својој жалби, да би се легитимисао пред надлежним органима у поступку легализације као власник објекта, што је у обавези према одредби чл.
188 Закона о планирању и изградњи ('' Сл. гл. РС'', бр. 72/09). Његов правни интерес огледа се очигледно и у томе да се утврди да је власник објекта у односу на лица која су корисници парцеле на којој је објекат саграђен, а који му ово право оспоравају, од самог почетка вођења овог спора, па у једном тренутку и подношењем противтужбе, тражећи да се утврди да су они власници предметног објекта, од које су до закључења главне расправе одустали.
Погрешан је закључак првостепеног суда да тужилац као инвеститор објекта не може тражити утврђивање права својине на истом, у односу на лица која су код надлежних органа уписана као носиоци права коришћења парцеле на којој је објекат изграђен и Г. К. који је са њима корисник наведене парцеле, јер се ради о нелегализованом објекту. Питање легализације и његовог уписа, односно укњижбе код надлежних органа биће решено у посебном поступку код органа управе, који је тужилац и покренуо, али то не представља сметњу да се одлучи о томе ко је власник предметног објекта, при чињеници да је тужилац био инвеститор истог, што је потврдио и правни предходник тужених својом изјавом.
По налажењу овог суда, првостепени суд је погрешно пошао од чињенице да на бесправно изграђеном објекту на градском грађевинском земљишту у државној својини, није могуће утврђивање права својине, занемарујући при том постојање купопродајног уговора између тужиоца и ранијег корисника земљишта, као и чињеницу да градско грађевинско земљиште, поготову уколико се ради о изграђеном грађевинском земљишту јесте у промету, а да је предметни уговор претходник тужених продао тужиоцу постојећи зидани објекат – шупу, са правом коришћења парцеле, те од каквог је значаја ова чињеница за правилну примену одредбе чл. 28 Закона о основама својинско правних односа.
С тога ће првостепени суд да поступи у свему по упутима из овог решења, па ће употпунити чињенично стање у смислу утврђивања неопходних чињеница за одлучивање о тужбеном захтеву тужиоца, да ли је и по ком основу тужилац постао власник имајући у виду и наведену купопродају а и финансирање изградње, о чему ће закључити правилном применом одредаба Закона о основама својинско правних односа и Закона о планирању и изградњи, ценећи нарочито и остале наводе из жалбе тужиоца.
На основу свега наведеног, одлучено је као у изреци применом чл. 377 ЗПП-а.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.