Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 993.21 Неосновано лишење слободе
Гж 993.21 Неосновано лишење слободе
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж-993/21
18.01.2022. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Грозде Арнаут, председника већа, Зорице Игњатовић и Зорана Дукића, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из …, чији је пуномоћник Зоран Маринковић, адвокат из …, против тужене Републике Србије, Министарство правде, чији је заступник Државно правобранилаштво, Одељење у …, ради накнаде штете, вредност спора 570.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене, изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П-1445/19 од 04.11.2020. године, у седници већа одржаној дана 18.01.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије, Министарство правде и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П-1445/19 од 04.11.2020. године у делу става под 1. изреке, којим је обавезана тужена тужене Република Србија, Министарство правде да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе исплати износ од 228.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.11.2020. године, као дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда П-1445/19 од 04.11.2020. године, у преосталом делу става под 1. изреке, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија, Министарство правде да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе исплати износ од још 228.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.11.2020. године, као дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења, као неоснован.
III ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Република Србија, Министарство правде да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 83.920,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
IV ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом у ставу под 1. изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, па је обавезана тужена Република Србија, Министарство правде да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе, исплати износ од 456.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 04.11.2020. године, као дана пресуђења па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.
Ставом под 2. изреке, одбијен је као неоснован део тужбеног захтева тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија, Министарство правде, да тужиоцу исплати преко досуђеног износа 456.000,00 динара па до потраживаног износа од 570.000,00 динара, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе са законском затезном каматом почев од 04.11.2020. године, као дана пресуђења па до кончане исплате.
Ставом под 3. изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 140.920,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко заступника, изјавила тужена, побијајући је у ставу под 1. и 3. изреке због погрешне примене материјалног права. Тужилац је благовремено, преко пуномоћника одговорио на жалбу.
Испитујући побијану пресуду у ожалбеном делу, сходно овлашћењима из чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужене делимично основана.
Побијана пресуда у ожалбеном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1- 3, 5,7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, док се на друге повреде поступка жалбом не указује. Међутим, првостепени суд је у преиначујућем делу става под 1. изреке првостепене пресуде на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право прописано чл. 200 ст. 2 ЗОО.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, против тужиоца је вођен кривични поступак због кривичног дела насиље у породици из чл. 194 ст. 1 Кривичног законика. Решењем Основног суда у Крагујевцу Кпп-56/17 од 18.10.2017. године тужиоцу је одређен притвор који се има рачунати од 16.10.2017. године, због основане сумње да је извршио продужено кривично дело насиље у породици из чл. 194 ст. 1 КЗ, а решењем Основног суда у Крагујевцу 7К-1160/17 од 11.12.2017. године, тужиоцу је укинут притвор одређен напред наведеним решењем, који је трајао укупно 57 дана.
Пресудом Основног суда у Крагујевцу 7К-1160/17 од 11.12.2017. године, тужилац је ослобођен од оптужбе да је дана 16.10.2017. године у Крагујевцу, у улици …, у породичној кући дрским и безобзирним понашањем угрозио спокојство члана своје породице, своје мајке „ББ“, при чему његова способност да схвати значај свог дела и способност да управља својим поступцима, због зависности од употребе алкохола и поремећај у структури личности била је смањена али не и битно, на тај начин што је током дана од оштећене, која је због здравственог стања непокретна лежала у кревету, више пута повишеним тоном тражио новац ради куповине алкохола, што је оштећена чинила и давала му новац, а затим око 19,30 часова ушао у собу и од оштећене тражио новац, па када му новац није дала, викао је и вређао речима да је сељанка и чобанка, што је све код оштећене изазвало осећај страха и узнемирености, при том у границама своје урачунљивости био је свестан свог дела и свестан да је његово дело забрањено, па је хтео његово извршење, чиме би извршио кривично дело насиље у породици из члана 194 став 1 Кривичног законика, која пресуда је потврђена пресудом Вишег суда у Крагујевцу Кж1-269/18 од 04.09.2018. године.
Тужилац је дана 10.12.2018. године туженој упутио захтев за накнаду штете која је предмет овог поступка на који тужена није одговорила.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одлучујући о основаности тужбеног захтева, пошао од одредбе чл. 584 ст. 1 тач. 1 Законика о кривичном поступку, са образложењем да је тужилац провео у притвору 57 дана неосновано лишен слободе, да својим поступцима није проузроковао одређивање притвора, а да је од стране туженог основ тужбеног захтева учињен неспорним, стога је суд правилно делимично усвојио тужбени захтев тужиоца.
Правилан је и по правном закључку Апелационог суда, закључак првостепеног суда, да је тужена у смислу одредби чл. 556 ст. 1 Законика о кривичном поступку и чл. 172 ЗОО, дужна да тужиоцу исплати и накнади нематеријалну штету коју је тужилац трпео у виду душевних болова проузрокованих неоснованим лишењем слободе. Ово због тога, што су тужиоцу повређена лична добра, као што су слобода и права личности, углед, част, достојанство, психички интегритет, слобода кретања, право на слободу, право на рад, односно права која су заштићена одредбама чл. 23 ст. 1, чл. 25 ст. 1, чл. 27, чл. 39 и чл. 60 Устава Републике Србије и чл. 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Међутим, жалба тужене основано указује да је првостепена пресуда донета уз погрешну примену материјалног права прописано чл. 200 ст. 2 ЗОО, у погледу утврђивања висине накнаде коју тужилац тражи, с ових разлога Апелациони суд је на основу чл. 394 тач. 4 ЗПП, преиначио првостепену пресуду у побијаном делу. Апелациони суд је имао у виду важну чињеницу, пасивно понашање тужиоца у парничном поступку, који се није одазивао позивима за саслушање парничне странке, након чега је и пуномоћник тужиоца повукао предлог за саслушање тужиоца као парничне странке. Наиме, приликом оцене висине правичне новчане накнаде суд саслушањем тужиоца, сходно чл. 276 ЗПП утврђује субјективне околности везане за лично право тужиоца, односно примењује индивидуализирајући критеријум, јер душевни болови зависе од психолошке структуре личности и других околности случаја, сагласно чл. 200 ЗОО и чл. 232 ЗПП. Даље, суд је ценио утврђене околности и то дужину трајања лишења слободе, тежину природе кривичног дела које је тужиоцу стављено на терет и да нема доказа да је раније осуђиван. Стога, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, како је то прописано одредбом чл. 200 ст. 2 ЗОО, првостепени суд је превисоко утврдио висину накнаде, у износу од укупно 456.000,00 динара, те по мишљењу Aпелационог суда правична новчана накнада због неоснованог лишења слободе тужиоца у периоду од 16.10.2017. године до 11.12.2017. године у време пресуђења дана 04.11.2020. године, износи укупно 228.000,00 динара. Тужилац има право и на законску затезну камату на наведени износ почев од 04.11.2020. године као дана утврђивања висине штете пред првостепеним судом, сходно, чл. 277 ст. 1 ЗОО.
Са којих разлога је Апелациони суд на основу чл. 390 и чл. 394 ЗПП, одлучио као у ставу под I и II изреке ове пресуде.
Одлучујући о трошковима парничног поступка, применом чл. 165 ст. 2 у вези чл. 153 и чл. 154 ЗПП, Апелациони суд је обавезао тужену да тужиоцу, који је делимично успео у спору на име трошкова парничног поступка исплати нужне трошкове и то: на име састава тужбе од стране пуномоћника адвоката износ од 9.000,00 динара, на име заступања од стране пуномоћника адвоката на 2 одржана рочишта износ од 21.000,00 динара (2 х 10.500,00 динара), све применом Тарифног броја 13 и 15 важеће АТ, на име таксе за тужбу износ од 18.920,00 динара, на име таксе за првостепену одлуку износ од 35.000,00 динара, применом Тарифног броја 1 и 2 важећег Закона о судским таксама, што све укупно износи од 83.920,00 динара. Тужиоцу нису признати трошкови на име приступа његовог пуномоћника на 8 одложених рочишта, јер исти, како се то жалбом тужене указује, нису одложени кривицом или пропуштањем радњи тужене, са којих разлога је одлучено као у ставу III изреке ове пресуде.
Одлучујући о захтеву тужиоца за накнаду трошкова на име састава одговора на жалбу Апелациони суд је захтев тужиоца одбио као неоснован, на основу чл. 165 ЗПП, јер исти трошкови нису нужни, са којих разлога је одлучено као у ставу IV изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Грозда Арнаут, с.р.