Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж. 1785.11 Накнада нематеријалне штете
Гж. 1785.11 Накнада нематеријалне штете
Републикa Србијa
AПЕЛAЦИОНИ СУД У КРAГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ.1785/11
Дaнa:06.09.2011. године
К р a г у ј е в a ц
У ИМЕ НAРОДA
AПЕЛAЦИОНИ СУД У КРAГУЈЕВЦУ, у већу сaстaвљеном од судијa: Обренa Јездићa, председникa, Снежане Ковaчевић и Нaдежде Видић, члaновa, у пaрници тужиоцa В. Ј. из К., чији је пуномоћник Д. Љ. Р., адвокат из Ч., против тужене Р. С., М. П., О. с. Ч., коју заступа Р. Ј. П., Одељење К., ради накнаде штете, вредност спора 432.500,00 динара, одлучујући о жaлби тужене изјaвљеној против пресуде Основног судa Чачку 5 П. број 1482/10 од 19.01.2011. године, у седници већa одржaној 06.09.2011. године донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈA СЕ кaо неосновaнa жaлбa тужене Р. С., М. П., О. с. Ч. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног судa у Чачку 5 П. број 1482/10 од 19.01.2011. године
О б р a з л о ж е њ е
Изреком побијене пресуде под 1. обавезана је тужена Р. С., М. П., О. с. Ч. да тужиоцу В. Ј. из К. исплати износ од 400.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року и износ од 32.500,00 динара на име трошкова заступања пред Уставним судом и Комисијом за накнаду штете, све са законском затезном каматом почев од 19.01.2011. године па до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Изреком пресуде под 2. обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати 100.650,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против нaведене пресуде, тужена је блaговремено изјaвила жaлбу побијајући је због погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима.
Испитујући побијaну пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Aпелaциони суд је утврдио:
Жaлбa није основaнa.
Побијaнa пресудa није донетa уз битне повреде одредaбa пaрничног поступкa из чл.361 ст.2 тaч.1,2,5,7и 9 ЗПП-a нa које Aпелaциони суд пaзи по службеној дужности, нити уз погрешну примену мaтеријaлног прaвa.
У поступку који је претходио доношењу побијaне пресуде a нa основу прaвилне оцене свих изведених докaзa у смислу члaнa 8 ЗПП, првостепени суд је увидом у одлуку Уставног суда Уж.4/2008 од 22.04.2009. године, којом је усвојена уставна жалба тужиоца, утврдио да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Гучи под бројем П.289/07 повређено право тужиоца на суђење у разумном року зајемчено одредбом чл.32 ст.1 Устава Републике Србије и да тужилац има право на накнаду штете. Наиме, тужилац је поднео тужбу Општинском суду у Гучи 23.03.1978. године ради утврђивања правне неважности завештања. По наведеној тужби поступало је петоро судија и то први судија 1978. године, други судија 09.06.1978. године и 05.11.1979. године у ком периоду је у доказном поступку саслушано петоро сведока, трећи судија 03.12.1981. године, 03.10. и 18.12.1984. године, када је на предлог странака саслушано 10 нових сведока.
До 05.06.1990. године одржано је још 9 рочишта након чега је донето решење којим се поступак у овој правној ствари прекида „до писменог јављања пуномоћника тужиоца за сведока Ђ. Р. из К.“. Решењем је одређено да тужилац преузима обавезу да обавести суд о наставку поступка и да се предмет као решен ставља у архиву. Поднеском од 17.07.1993. године тужилац је обавестио суд где се тај сведок налази, којим је и предложио да се поступак настави саслушањем сведока али је предмет остао у архиви до 27.12.2000. године када је пред новим судијом одржано рочиште за главну расправу на коме је поступак поново прекинут до окончања оставинског поступка услед смрти тужене Н. Г. Последњи судија који је поступао у овом предмету одржао је прво рочиште за главну расправу 27.09.2005. године а главну расправу је закључио 17.10.2008. године када је и донео прву првостепену пресуду.
Тужилац се на основу одлуке Уставног суда Уж.4/2008 од 22.04.2009. године дана 02.06.2009. године обраћао захтевом Министарству правде, Комисији за накнаду штете, којим је тражио накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и на име трошкова у поступку пред Уставним судом. Како Комисија у року од 30 дана од дана подношења захтева није донела одлуку по захтеву тужиоца стекли су се услови за подношење тужбе предвиђених чл.90 ст.2 Закона о Уставном суду.
Уставни суд Србије је одлуком Уж. Уж.4/2008 од 22.04.2009. године стао на становиште да се терет одговорности за одуговлачење поступка може искључиво приписати Општинском суду у Гучи, да је повређено право подносиоца уставне жалбе (туженог у поступку) на суђење у разумном року, те је тужена у обавези да му накнади штету а сходно чл. 90 Закона о уставном суду.
На правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право и то одредбе чл. 32 ст.1 , 170 Устава Републике Србије, одредбе чл. 82 ст.2, 89 ст.2 и 3 и чл. 90 ст 1 и 2 Закона о Уставном суду којима је предвиђено да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена сва правна средства у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року, да је одлука Уставног суда којом се усваја Уставна жалба правни основ за подношење захтева за накнаду штете и да на основу те одлуке подносилац Уставне жалбе може поднети захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете , што је тужилац и учинио а да ако захтев не буде усвојен може код надлежног суда поднети тужбу за накнаду штете о којој је првостепени суд и одлучио правилно усвојивши тужбени захтев тужиоца обзиром да је парница трајала од 1978. године када је тужба поднета до 2008. године када је донета прва првостепена пресуда а да тужилац као тужени у парници П.289/07 одазивањима на позив суда и предлагањем доказа није утицао на дужину трајања поступка.
Приликом одлучивања о висини штете према постављеном тужбеном захтеву, првостепени суд је имао у виду да парнице за утврђивање правне ваљаности уговора о доживотном издржавању и тестамента спадају у ред сложенијих, због броја доказа које је потребно извести и могућности да њихово извођење буде осујећено поступањем лица од чијег присуства зависи извођење доказа. У конкретном случају правилно је првостепени суд утврдио да је једини разлог за овако дуго трајање поступка неажурност поступајућег суда које се огледа у заказивању рочишта у временским размацима од једне до три године а нарочито у прекиду поступка у трајању од 10 годинa и то из разлога због кога се по ЗПП парнични поступак не би могао прекинути. И по оцени Апелационог суда, а имајући у виду све околности конкретног случаја, дужину трајања парнице, да тужилац није допринео енормно дугом трајању поступка, припада му правична накнада нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 400.000,00 динара као сатисфакција трпљењима којима је био изложен, а све сходно чл. 90 ст. 1 Закона о Уставном суду и чл. 200 ЗОО као и износ од 32 500,00 динара на име трошкова заступања пред Уставним судом и Комисијом на име материјалне штете сходно чл.185 ст.1 у вези чл.154 ст.1 ЗОО са законском затезном каматом од дана пресуђења до уплате у смислу чл. 277 ст.1 ЗОО.
Без утицаја је на правилност одлуке жалбени навод да је висина накнаде одређена и због тога што је тужилац пореметио однос са својим братом јер је пре свега на висину штете превасходно утицао непримерено дуг период трајања парнице изазван пропустима Општинског суда у Гучи и то више од три деценије јер је наведени пропуст суда утицао и на то да иза смрти покојног оца странака његова заоставштина није могла бити расправљена. Одговорност тужене Р. С. за неправилни рад њеног органа-Општинског суда у Гучи произилази и на основу одредбе чл 172 ст. 1 ЗОО.
Стога је неоснован и жалбени навод којим се оспорава правилност примене материјалног права. Ово с тога што је на правилно утврђено чињенично стање , првостепени суд правилно применио материјално право на чије се одредбе у образложењу побијане пресуде позвао, а жалбом се не указује на чињенице и околности из којих би произилазило да материјално право није правилно примењено.
Како се ниједним жалбеним наводом тужене не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде то су сви жалбени наводи оцењени неоснованим.
Прaвилнa је и одлукa о трошковимa јер је зaсновaнa нa одредбaмa чл. 149 и 150 ЗПП, с обзиром на нужне трошкове које је тужилац имао за вођење спора а жалбом се не указује на конкретне грешке из којих би произилазило да висина трошкова није правилно утврђена.
Из изнетих разлога на основу чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већa-судијa
Обрен Јездић, с.р.