Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж. 2361.11 Накнада штете
Гж. 2361.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2361/11
Дана 26.09.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа – судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиље В. Б. из К., против тужених Р. Д. из К., сада са боравиштем у Ф., коју заступа пуномоћник В. Б., адвокат из К., Компаније „Д.“ О. АДО Б., Филијала К., коју заступа М. З. и У. О. С. – Б. З. к. са седишптем у Б., кога заступа пуномоћник Б. Т., адвокат из К., ради накнаде штете, одлучујући по жалбама тужиље изјављеним против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П.бр.5/11 од 25.03.2011.године и допунске пресуде истог суда П.бр.5/11 од 29.07.2011.године, на седници већа од 26.09.2011.године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈУ СЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу П.бр.5/11 од 25.03.2011.године и допунска пресуда истог суда П.бр.5/11 од 29.07.2011.године, тако да гласе:
1. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље Б. В. из К., којим је тражила да се утврди да су тужена лица Р. Д. из К., сада на раду у Ф. и Компанија „Д.“ О. АДО Б., Главна филијала у К. дискриминаторски поступали према тужиљи на тај начин што се сматра да су у поступку вођеном у Вишем суду у Крагујевцу под П.бр.75/10 (раније у Општинском суду П.бр.1957/2000) злонамерно и тенденциозно повредили право на поштену јавну расправу и делотворни приступ суду, на поштено суђење гарантовано тужиљи одредбама чл.6 ст.1 у вези са чл.4, 8, 9, 10, 13 и 14 Европске конвенције о људским правима и дужни су да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете солидарно плате 150.000,00 динара на име накнаде штете због претрпљених физичких болова и 100.000,00 динара на име накнаде због претрпљеног страха као и износ од 89.750.000,00 динара на име умањења животне активности што због душевних болова који обухватају сва ограничења у животним активностима оштећене – тужиље које је остваривала или би по редовном току ствари у будућности извесно остварила што укупно износи 90.000.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете коју су дужни да солидарно тужени уплате на текући рачун бр.150-1001562833444-88 који се води на име Б. В. код Креди банке АД К. увећана за законску затезну камату почев од 8 дана под претњом извршења, као неоснован.
2. ОДБИЈА СЕ преиначење тужбе истицањем тужбеног захтева наведеном у ставу 1. изреке ове пресуде према новотуженом У. У. С., Б. З. к. из Б..
3. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље В. Б. из К. којом је тражила да се обавежу тужени Р. Д. из К., сада на раду у Ф. и Компанија „Д.“ О. да тужиљи накнаде штету проузроковану саобраћајном незгодом која се догодила 29.01.1998.године за осигурани случај по полиси број (зелени картон бр.933100005047H02F656) и због кршења забране стављања неког лица у положај зависности и у положај сличан ропском да тужиља робује правним заблудама тужених у овом спору, повреди права на приватност и забрани вршења дискриминације према тужиљи као жртви те дискриминације по основу одговорности тужених за кршење тужиљиних права и слобода гарантованих одредбама Међународног пакта о грађанским и политичким правима Оранизације уједињених нација, као неоснован.
4. ОДБИЈА СЕ преиначење тужбе тужиље у односу на новотуженог У. О. С., Б. З. к. истицањем тужбеног захтева описаног у ставу 3. изреке ове пресуде.
5. Свака странка сноси своје трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Ожаленом пресудом од 25.03.2011.године у ставу 1. одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена Компанија „Д.О.“ да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете солидарно са Р. Д. из К. исплати укупан износ од 90.000.000,00 динара и то на име физичких болова 150.000,00 динара и на име страха 100.000,00 динара и на име душевних болова због умањене животне активности 89.750.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 25.03.2011.године као дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења. Ставом 2. одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се првотужена Р. Д. из К. обавеже да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од још 89.500.000,00 динара што представља разлику између потраживаног износа од 90.000.000,00 динара и досуђеног износа од 500.000,00 динара по ставу 1. пресуде Вишег суда у Крагујевцу П-75/10 од 15.10.2010.године. Ставом 3. одбацује се као недозвољен тужбени захтев тужиље у односу на тужено У. О. С., Б. З. к. са седиштем у Б. јер се ради о правоснажно пресуђеној ствари. Ставом 4. је одређено да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући исту из свих законом прописаних разлога. Тужено у. О. С. је доставило одговор на жалбу.
Допунском пресудом првостепеног суда од 29.07.2011.године у ставу 1. одбацује се као недозвољен тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена Р. Д. из К., сада са боравиштем у Ф., да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете солидарно са друго и треће туженим исплати укупан износ од 500.000,00 динара и то на име умањења опште животне активности 250.000,00 динара, на име претрпљених физичких болова 150.000,00 динара и на име претрпљеног страха 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом принудног извршења јер је по наведеном захтеву правоснажно одлучено пресудом Вишег суда у Крагујевцу П-75/10 од 15.10.2010.године. Ставом 2. одбија се као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да су тужени Р. Д., Компанија „Д.“ О. и У. О. С., Б. З. к. дискриминаторски поступали према тужиљи на тај начин што се сматра да су у поступку вођеном у Вишем суду у Крагујевцу под П.бр.75/10 (раније у Општинском суду у Крагујевцу П.1957/00) злонамерно и тенденциозно повредили право на поштену јавну расправу и делотворан приступ суду на поштено суђење гарантовано тужи одредбама чл.6 ст.1 у вези чл.4, 8, 9, 10, 13 и 14 Европске конвенције о људским правима.
Против допунске пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући исту из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући ожалбену пресуду и допунску пресуду, на основу чл.372 ЗПП, а по увиду у списе предмета, садржине тужиљиних изјављених жалби и одговора на жалбу туженог У. О. С., Б. З. к., Апелациони суд је нашао да су тужиљине жалбе делимично основане, односно да доношењем ожалбених одлука првостепеног суда нису повређена тужиљина права, али да је било нужно преиначити првостепене одлуке поводом жалбе како би се отклонили пропусти првостепеног суда процесно-правне и материјално-правне природе. Ово због тога што у првостепеном поступку није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пози по службеној дужности, нити повреде поступка из чл.361 ст.2 тач.12 ЗПП на које тужиља указује у жалби. Првостепена пресуда јесте делом захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 ЗПП али та повреда не утиче на укупну правилност првостепене пресуде. Такође првостепени суд доносећи ожалбене одлуке није у потпуности правилно применио материјално право али се све то могло отклонити преиначењем првостепене пресуде на начин како је то урађено у изреци ове пресуде.
Из ожалбених одлука првостепеног суда произилази да је правоснажном пресудом Општинског суда у Крагујевцу К.бр.995/98 од 04.01.2000.године оглашена кривом Р. Д. из К. због кривичног дела против безбедности јавног саобраћаја из чл.201 ст.3 у вези чл.195 ст.3 у вези ст.1 КЗ РС и то због тога што се дана 29.01.1998.године управљајући путничким моторним возилом није кретала прилагођеном брзином већ је вршећи на раскрсници скретање улево предњим левим делом возила на обележеном пешачком прелазу ударила и оборила пешака, овде тужиљу В. Б. којом приликом је пешак задобила тешке телесне повреде у виду контузију колена, прелома главе десне лишњаче као и огуљотину коже и убоја меких ткива десног чеоног дела главе. Због овог кривичног дела према Р. Д. је изречена законом прописана мера. Због задобијене повреде тужиља је трпела бол јаког интензитета у трајању од једног сата од повређивања а по указаној помоћи и бол средњег интензитета у трајању од три до четири сата у току дана наредних седам дана. Следећих седам дана је трпела болове слабог интензитета у просечном трајању од три до четири сата с тим што се по скидању гипса 13.02.1998.године враћа бол средњег интензитета у трајању од једног сата дневно када тужиља врши самостално разрађивање повређене ноге. Преостало време трпи болове незнатног интензитета све до одласка на физикалну терапију када поново има болове средњег интензитета по два сата дневно у трајању од десет дана. Тужиља и данас повремено има краткотрајне болове средњег интензитета услед дужег ходања, физичког напрезања и промене временских прилика. Код тужиље не постоји наруженост. Тужиља је у моменту настанка незгоде и повреде трпела страх јаког интензитета у трајању од три до пет минута јер је имала утисак животне угрожености. Иза тог трпи страх средњег интензитета у трајању од пола сата све док није примљена у Клиничко болнички центар јер је била у неизвесности због природе задобијених повреда и исхода лечења. Страх средњег интензитета код тужиље се јавља повремено још седам дана након стављања гипса. Иза тога тужиља је два месеца трпела страх лаког интензитета у виду забринутости или уплашености у време рехабилитације због примене одређених медицинских процедура. Страх код тужиље није оставио трајне последице с обзиром да до сада није психијатријски лечена. Код тужиље као трајна последица повреде остала је умањена животна активност од 5% имајући у виду да је у време повређивања била млађег животног доба, да је била неудата а да и даље трпи последице повреде колена који се манифестују код дужег ходања, силажења низ степенице и низбрдо и при промени времена када се повремено јавља и оток колена који на крају условљава извесно размекшавање хрставице, чашице десног колена.
Због повреде и штете коју је претрпела тужиља је 18.08.2000.године поднела тужбу против Р. Д. за накнаду штете. Касније током поступка тужиља је тужбу преиначавала на тај начин што је уз првобитно тужену Р. Д. тужила и У. О. Ј.– Г. ф., затим Компанију „Д.“ О., с тим што је суд правоснажно одбио преиначење тужбе у односу на новотужени Г. ф. док се новотужени „Д.“ О. упустио у парницу. Тужиља је покушала персонално преиначење – проширење тужбе и на новотужено У. О. С. – Б. З. к. али се и тај новотуженик противио преиначењу тужбе на тај начин. Током трајања парнице тужиља се уставном жалбом обратила Уставном суду Србије тврдећи да јој је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд Србије својом одлуком Уж-268/2007 од 24.02.2010.године усвојио уставну жалбу и утврдио да је тужиљи повређено право на суђење у разумном року док је уставну жалбу одбацио у делу којим је тражено да се утврди да је у наведеном поступку повређено начело забране дискриминације. Својом одлуком уставни суд је утврдио право тужиљи на накнаду нематеријалне штете на начин прописан законом.
Пресудом првостепеног суда П.бр.75/10 од 15.10.2010.године у ставу 1. се делимично усваја тужбени захтев тужиље па се обавезују Р. Д. и „Д.“ О. да тужиљи солидарно на име накнаде нематеријалне штете исплате укупно 500.000,00 динара од чега 250.000,00 динара на име умањења животне активности, 150.000,00 динара на име претрпљених физичких болова и 100.000,00 динара на име претрпљеног страха, док је тужбени захтев тужиље за преосталих 89.500.000,00 динара одбијен као неоснован а уједно је одбијен и тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавежу тужени да јој солидарно на име накнаде нематеријалне штете исплате накнаду у висини месечне ренте од 30.000,00 динара. Одлучујући по жалби овај суд је својим решењем ГЖ-105/11 од 20.01.2011.године укинуо првостепену пресуду у делу става 1. изреке у односу на тужену Компанију „Д.“ О. као и у преосталим деловима првостепену пресуду у целини и вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Поступајући у поновном поступку првостепени суд својим решењем од 25.01.2011.године враћа тужиљи тужбу са налогом да исту уреди. Након тога тужиља поднеском од 04.02.2011.године доставља уређену тужбу у којој тражи да се утврди да су тужени Р. Д., Б. З. к. и Компанија „Д.“ О. према тужиљи дискриминаторски поступали на начин како је то наведено у том захтеву те да јој исплате нематеријалну штету и то 150.000,00 динара на име физичких болова, 100.000,00 динара на име страха и 89.750.000,00 динара на име умањене животне активности. Тужиља и након овог поднеска суду доставља и нове поднеске као што је поднесак од 17.марта 2011.године али из садржине тог поднеска проистиче да се ту не ради о истицању новог тужбеног захтева, већ да тужиља практично тражи да се огласи правоснажном део пресуде Вишег суда у Краљеву по коме је она остварила право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара. Новим поднеском од 24.03.2011. године тужиља тражи доношење међупресуде због пропуштања, али у ствари кроз тај поднесак она истиче и тужбени захтев да јој тужени Р. Д., Б. З. к. и Копанија „Д.“ О. накнаде штету проузроковану саобраћајном незгодом која се догодила 29.01.1998.године, с тим да суд претходно донесе међупресуду. Б. З. к. се противио персоналном преиначењу тужбе.
Поступајући по овим поднесцима односно тужбеним захтевима тужиље првостепени суд је донео одлуке како је то напред наведено и то најпре одбијајући захтев тужиље којим је тражило да јој Компанија „Д.“ О. солидарно са Р. Д. исплати 90.000.000,00 динара од чега износе на име физичких болова, страха и умањене животне активности како је то напред наведено налазећи да тужено „Д.“ О. у овој парници није пасивно легитимисано. Такође је одбијен захтев тужиље којим је тражила да тужена Р. Д. тужиљи плати износ преко онога који је већ правоснажно досуђен тужиљи сматрајући да је тужиља у односу на ову тужену обештећена са досуђеним износом а сходно критеријумима из чл.200 ЗОО. Коначно, првостепени суд одбацује као недозвољен тужбени захтев тужиље у односу на У. О.С., Б. З. к. због тога што је правоснажним решењем од 20.10.2006.године одбијено проширење тужбе тужиље на У. О., те да се тиме ради о пресуђеној ствари.
Тужиља је у жалби на ову пресуду тврдила и да није одлучено по свим тим њеним захтевима, са чим се сложио и овај суд због чега је својим решењем ГЖ.1688/11 од 07.07.2011.године вратио списе првостепеном суду ради доношења допунске пресуде. У складу са тим првостепени суд доноси допунску пресуду 29.07.2011.године којом одбацује као недозвољен тужбени захтев тужиље у односу на Р. Д за износ од 500.000,00 динара нашвши да у том делу ствар правоснажно .пресуђена а истовремено је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражено да се утврди да су тужени Р. Д., Компанија „Д.“ О. и У. О. дискриминаторски поступали према тужиљи због тога што тужиља у том правцу није пружила никакве доказе.
Пре свега, по мишљењу овог суда првостепени суд у односу на тужено У. О. није правилно применио одредбе 193 и 195 ЗПП које се односе на преиначење тужбе односно проширење на новом туженика. Тачно је да то у парници није могуће без пристанка новотуженог а у конкретном случају таквог пристанка на страни овог новотуженог нема. Међутим, у ситуацији када новотужени не пристаје на прерсонално преиначење тужбе суд својим решењем треба да одбије персонално преиначење а не да одбацује као недозвољен тужбени захтев како је то урадио првостепни суд тачком III пресуде од 25.03.2011.године. Коначно ако првостепени суд већ закључи да У. О. С. не може бити странка у овој парници због напред наведеног онда се то Удружење не може третирати ни као странка у ставу 2. изреке допунске пресуде од 29.07.2011.године. Управо због тога овај суд налази да је у том делу првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из чл.361 ст.1 ЗПП, али да та повреда није у суштини на штету овде тужиље као подносиоца жалбе, да се ради о процесним решењима, те да је могуће због свега тога ту повреду поступка отклонити одлуком овог суда без отварања расправе пред другостепеним судом . Оно што посебно иде у прилог оваквог става је и начело рационалности и целисходности односно процесне економије у конкретном случају а управо начело процесне економије је досадашњим трајањем овог поступка озбиљно угрожено о чему се већ изјаснио Уставни суд Србије. Преиначењем тужбе на начин како је то тужиља урадила најновијим тужбеним захтевима првобитни спор за накнаду нематеријалне штете проистекле из саобраћајне незгоде се претворио у сасвим друго правно питање те је неопходно да се све то оконча одлуком суда. Управо због тога овај суд је и преиначио одлуке првостепеног суда у том смислу одбивши преиначење тужбе у односу на тужено У. О. С. као у ставу 2. и 4. изреке ове пресуде.
Као што је већ наведено најновијим поднесцима, преиначењем тужбе, тужиља је истакла захтев који се односи на утврђење према туженим да се ради о дискриминаторским поступцима туженика према тужиљи у овој парници. Тужиља је за овакав захтев вероватно поведена одлуком Уставног суда Србије којом је утврђено да је повређено њено право на суђење у разумном року. Међутим, одлука Уставног суда Србије ствара одређени однос између тужиље и државе односно суда а са тим односом међусобно немају никакве веза туженици који су означени у поднеску тужиље од 04.02.2011.године осим, У. О. у односу на кога преиначење тужбе није ни дозвољено па практично захтев и не постоји. Дакле, тужени Р. Д. и Компанија „Д.“ О. ни на који начин нису могли злонамерно и тенденциозно да повреде право на расправу и вођење поступка тужиље у овој парници па они у односу на тужбени захтев из поднеска од 04.02.2011.године и нису пасивно легитимисани, те је потпуно непотребно даље расправљање у овако истакнутом тужбеном захтеву. Првостепени суд је у својим одлукама у једном делу одлучивао и о нечему што није предмет расправљања по најновијим тужбеним захтевима, истакнуте тужбене захтеве је делио на више делова и томе слично али по мишљењу овог суда због свега тога није имало места примени чл.379 ЗПП већ се све то могло разрешити преиначењем како је то урађено овом одлуком. Коначно, захтевима тужиље од 24.11.2011.године она тражи доношење међупресуде да тужени накнаде штету проузроковану у саобраћајној незгоди и тд, а како је то наведено у ставу 3. изреке ове пресуде. Међутим, на тај начин се не може доносити међупресуда јер се она може донети по истакнутом тужбеном захтеву и под условима из чл.335 ЗПП а тих услова овде нема. У том захтеву тужиља не наводи никакве износе па би се тај захтев могао сматрати и неуредним. Овај суд се између могућности да у том делу тужбу одбаци или да одбије тужбени захтев како је урађено овом пресудом, одлучио за другу варијанту сматрајући да је тужиљин захтев у том делу био усмерен на одлучивање о правном основу међупресудом за шта није било места како је већ наведено. Све напред наведено су разлози због којих је овај суд и одлучио као у тачки 1. и 3. изреке ове пресуде а у смислу чл.380 тач.4 ЗПП.
Бројни жалбени наводи тужиље изнети у жалби и на основну и на допунску пресуду нису од утицаја на другачије одлучивање овог суда. Као што је већ наведено, део тих навода овај суд је уважио у циљу правилне примене процесних и материјално-правних одредби. При томе је основно да је од почетка спора као правни основ потраживања истакнута штета проистекла из саобраћајне незгоде коју је тужиља у овој парници у односу на учиниоца у пуној мери и остварила правноснажном судском одлуком. За остале туженике које је у парници наводила тим поводом, тужиља и није доказала постојање правног основа јер није у току поступка доказала за то основну чињеницу – да ли је возило којим је штета причињена, а које је стране регистрације било у складу са прописима осигурано за случај причињавања штете трећим лицима у земљи, а управо од тога зависи одговорност Г. ф. или „Д. О.“. Сасвим је други правни основ штета проистекла из суђења у неразумном року, наводног дискриминаторског поступања према тужиљи и сл, а у ком правцу је она касније усмерила парницу преиначењем тужбе. У том другом делу овде тужени не могу бити пасивно легитимисани, па је сваки даљи ток парнице у том правцу непотребан.
Тужиља је у укупном спору у односу на тужену Р. Д. незнатно успела а у односу на остале туженике спор је изгубила. Међутим, како туженици трошкове поступка нису определили и тражили на начин предвиђен чл.159 ст.1 ЗПП одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУГж.бр.2361/11 од 26.09.2011. године
Председник већа- судија
Божидар Вујичић,с.р.