Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.1353.11 Престанак радног односа
Гж1.1353.11 Престанак радног односа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж 1 бр.1353/11
19.12.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца С. С. из С., против тужених: Д. Г. З. в. а.д. К. – у реструктурирању, правног следбеника З. о. д.о.о. К., и Р. С., М. е. и р. Р., М. р., М. ф., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у К., ради поништаја решења о отказу уговора о раду, накнаде штете и уплате доприноса, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П1-1109/10 од 07.03.2011. године, у седници већа одржаној дана 19.12.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца С. С. из С. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П1-1109/10 од 07.03.2011. године у ставовима 1. и 2. изреке.
УКИДА СЕ одлука о трошковима спора садржана у ставу 3. изреке пресуде Основног суда у Крагујевцу П1-1109/10 од 07.03.2011. године и предмет у том делу враћа истом суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу П1-1109/10 од 07.03.2011. године, ставом 1. изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење директора правног претходника туженог о отказу уговора о раду бр. 100062/07 од 31.08.2007. године и да га врати у радни однос на радно место сходно његовој стручној спреми и квалификацији.
Ставом 2. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу оба тужена да му солидарно исплате штету у висини изгубљене накнаде зараде у месечном нето износу од по 15.495,00 динара за сваки месец почев од 01.09.2007. године, као дана престанка радног односа до враћања на рад, односно до дана пресуђења, са законском затезном каматом за сваки појединачни месечни износ почев од 20. у наредном месецу, као дана доспећа месечних износа за претходни месец, до коначне исплате, као и да обрачунају и уплате надлежном Фонду ПИО запослених доприносе за исти период на његово име.
Ставом 3. изреке обавезан је тужилац да на име трошкова парничног поступка плати туженој Р. С., М. е. и р. Р., М. р., М. ф. износ од 3.700,00 динара.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу и допуну жалбе побијајући је у целини због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима.
Тужено Д. Г. З. в. а.д. К. – у реструктурирању поднело је одговор на жалбу.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју жалба неосновано указује, јер су дати разлози о битним чињеницама јасни и непротивречни, тако да побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.
Неосновано се жалбом указује да је побијана пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је био у радном односу у „З. В.“ д.о.о. С. до 30.08.2001. године, када је проглашен технолошким вишком. Пре проглашења тужиоца за технолошки вишак у августу 2001. године исти се определио за једну од три понуђене опције, и то да буде преузет у тадашњу З. з. и о. д.о.о. К. и упућен на плаћено одсуство уз исплату накнаде зараде у висини 45% од зараде коју би остварио да ради на својим пословима. Након тога, тужилац је закључио уговор о раду са З. з. и о. д.о.о. К., којим је регулисан његов радно правни статус. У члану 8. овог уговора о раду стоји да ће тужилац одмах након заснивања радног односа у З. з. и о. д.о.о. К. бити упућен на плаћено одсуство због привременог престанка потребе за његовим радом, а чланом 11. истог уговора је одређено да ће се у периоду од четири године, уколико тужени не обезбеди ново радно место тужиоцу, проблем запослења решавати споразумно између В. Р. С. и тужиоца и да тужиоцу не може престати радни однос једностраном одлуком Владе или послодавца. После закључења уговора о раду тужилац је упућен на плаћено одсуство због привременог престанка потребе за његовим радом у трајању до четири године почев од 01.09.2001. године. Заснивање радног односа између тужиоца и правног претходника туженог извршено је искључиво да би тужиоцу, као запосленом за чијим је радом престала потреба у „З. В.“ д.о.о. С., било омогућено остваривање посебних права у току плаћеног одсуства, а све на основу посебних аката В. Р. С. и Г. З.. Наиме, у јулу месецу 2001. године Савет за стратешку консолидацију Г. З., као надлежно тело Владе Републике Србије, донео је Програм статусне и организационе трансформације и стратешке консолидације Г. З. Саставни део овог програма је и Програм финансирања и запошљавања вишка запослених из предузећа Г. З. Овим програмом предвиђено је да ће статус и финансирање зарада и накнада зарада преузетих запослених у П. З. з. и о. бити такво да запослени кога његово предузеће искаже као вишак, може да одабере да буде преузет од стране П. З. з. и о., при чему ово предузеће преузете запослене третира као запослене за чијим је радом привремено престала потреба ( члан 8 а. Општег колективног уговора) и обезбеђује им 45% од зараде коју би остварили да раде на својим ранијим местима (члан 8б. Општег колективног уговора), као и да ће средства за те исплате бити обезбеђивана из буџета Републике Србије. Друга опција је била престанак радног односа, а трећа исплата отпремнине. Наведеним програмом је предвиђено да преузети запослени имају статус запослених у припреми за ново запослење које ће им изнаћи или покушати да изнађе З. з. и о. Тим програмом је планирано и очекивало се да ће у наредних четири године постојати могућност проналажења новог запослења за све преузете запослене. С обзиром на природу овог споразума исти се није могао реализовати у друштвима у којима су запослени проглашени вишком, нити преко Националне службе за запошљавање, па је споразумом утврђено да се ово решење реализује код З. з. и о. д.о.о. Услов за ову организацију био је да се заснује радни однос запослених за чијим је радом престала потреба у З. з. и о. д.о.о. Заснивање радног односа тужиоца у З. з. и о. реализовано је према тада важећој одредби члана 14. став 1. тачка 3. Закона о радним односима, потписивањем споразума о преузимању тужиоца као запосленог за чијим је радом престала потреба. Потписници тог споразума били су З. з. и о. д.о.о. и матично друштво „З. В.“ ДОО С. у коме је тужилац проглашен технолошким вишком. Заснивање радног односа вршено је на неодређено време, а не на четири године како је то прецизирано споразумом, с обзиром да тада Закон о радним односима није познавао рад на одређено време дуже од 90 дана. Тужени је у потпуности испоштовао одредбе овог члана. Одмах после заснивања овог радног односа тужилац и остали преузети запослени упућени су на плаћено одсуство у трајању од четири године, почев од 01.09.2011. године због престанка потребе за њиховим радом, које је закључцима В. Р. С. продужено за још две године до 31.08.2007. године, тиме што је продужена примена споразума В. Р. С., руководства и свих синдикалних организација Г. „З.“ К. закључно са 31.08.2007. године. Поступајући по наведеном закључку Владе број 023-3414/2006-1 од 08.06.2006. године З. з. и о. д.о.о. је до 31.08.2007. године реализовала све Владине мере за решавање статуса запослених који су били у том друштву на тај начин што је са већим бројем запослених који су били на плаћеном одсуству закључила споразумни раскид радног односа, док је с једним бројем запослених, међу којима је био и тужилац, који нису прихватили споразумни раскид радног односа донео решење о престанку радног односа уз исплату отпремнине, која су обезбеђена од стране Владе из буџета Републике и исплаћена запосленима до 31.08.2007. године.
Код оваквог утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да се ради о специфичном заснивању радног односа код правног претходника туженог, где се ради о упућивању на плаћено одсуство запосленог, који је већ био проглашен технолошким вишком, да ни у каквом програму мера и ни у каквим закључцима која је донела В. Р. С. није учествовала З. з. и о. д.о.о., већ је иста имала само улогу да преузме запослене који су били проглашени за технолошки вишак, а сва средства која је исплаћивала до престанка радног односа обезбеђена су из буџета Р. С., тако да су све обавезе које је то друштво имало према тужиоцу проистекле искључиво из споразума В. Р. С., руководства и свих синдикалних организација Г. З. К., да „З. з. и о.“ није имала ни могућност ни овлашћење да тужиоцу продужава статус плаћеног одсуства јер за његовим радом није ни имало потребе ни приликом преузимања из његовог матичног послодавца „З. В.“ ДОО С., па му је након истека рока којим је предвиђено плаћено одсуство морао престати радни однос, па је и одлучио као у ставу 1. изреке побијане пресуде.
Одлучујући о приговору недостатка пасивне легитимације тужене Р. С. првостепени суд је закључио да је исти основан, са образложењем да је тужилац био у радном односу код правног претходника туженог, да наведени споразум В. Р. С., руководства и свих синдикалних организација Г. З., није споразум који регулише права и обавезе између тужиоца и В. Р. С., тако да се потраживање тужиоца не може односити на тужену Р. С., па је и одлучено као у ставу 2. изреке побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао довољно основане разлоге, које у битном прихвата и Апелациони суд.
Према члану 179. тачка 9) Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05) послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или до смањења посла. Према члану 158. став 1. овог закона послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду.
Како је тужилац засновао радни однос код правног претходника туженог, као запослени који је проглашен за технолошки вишак у „З. В.“ С., и то само како би код правног претходника остваривао право на плаћено одсуство, јер исти није никад био радно ангажован код правног претходника туженог, нити је икада радио за потребе правног претходника туженог, пошто није постојала потреба за његовим радом код новог послодавца, то је правни претходник туженог правилно утврдио да је после истека наведеног споразума, закљученог између В. Р. С., руководстава и синдикалних организација Г. З., престала потреба за обављањем послова за које је тужилац закључио уговор о раду са правним претходником туженог, а које исти није никада ни обављао, па је правилно тужиоцу отказан уговор о раду оспореним решењем број 1062/07 од 31.08.2007. године уз исплату отпремнине у износу од 263.736,00 динара.
Жалба тужиоца се своди на истицање да З. з. и о. д.о.о К. приликом престанка радног односа пре утврђивања престанка потребе за радом тужиоца, као и осталих запослених, није претходно донео Програм решавања вишка запослених сходно одредби члана 153. Закона о раду и није испоштовао сву законску процедуру прописану члановима 154. до 157. Закона о раду, да тужени није могао донети једнострану одлуку о престанку радног односа, а имајући у виду тачку 11. уговора о раду, којом је уговорено да у случају да се у периоду од четири године не обезбеди ново радно место за тужиоца, његов статус ће се решавати споразумом са В. Р. С., односно да запосленом не може престати радни однос једностраном одлуком В. и послодавца, и да је Р. С. дужна да плати накнаду штете у висини изгубљене зараде од дана престанка радног односа до враћања на рад а у смислу одговарајућих одредаба Закона о облигационим односима, а ово стога што иста није испунила своје уговорене обавезе и наведене одлуке које је донела у циљу решавања вишка запослених у Г. З.
Овакви жалбени наводи су неосновани. Наиме, према члану 153. став 1. Закона о раду послодавац је дужан да донесе програм решавања вишка запослених, ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то најмање: 1) 10 запослених код послодавца који има у радном односу више од 20, а мање од 100 запослених на неодређено време; 2) 10% запослених код послодавца који има у радном односу најмање 100, а највише 300 запослених на неодређено време; 3) 30 запослених код послодавца, који има у радном односу преко 20 запослених на неодређено време, а према ставу 2. овог члана Програм је дужан да донесе и послодавац који утврди да ће доћи до престанка потребе за радом најмање 20 запослених у оквиру периода од 90 дана, из разлога наведених у ставу 1. овог члана, без обзира на укупан број запослених код послодавца. Како тужилац није доказао да је тужени био дужан да пре доношења решења о отказу уговора о раду донесе програм решавања вишка запослених сходно наведеној законској одредби, то се применом правила о терету доказивања, сходно члану 223. ЗПП, има закључити да у конкретном случају није постојала обавеза туженог да пре престанка радног односа тужиоца донесе програм решавања вишка запослених, па с обзиром да је тужени исплатио тужиоцу отпремнину у складу са одредбом члана 158. Закона о раду, то је тужиоцу, на законит начин престао радни однос.
Чињеница да је уговором о раду предвиђено да тужиоцу не може престати радни однос једностраним актом В. или З. з. и о. д.о.о, сама по себи не значи да тужиоцу није могао да престане радни однос по основу вишка запослених. Наиме, тужилац је преузет као технолошки вишак у З. з. и о. д.о.о, код кога исти уопште није радио, већ је само примао накнаду за плаћено одсуство због престанка потребе за обављањем послова за које је закључио уговор о раду, па како после шест година плаћеног одсуства З. з. и о. д.о.о није могла да обезбеди обављање послова тужиоцу, као ни осталим запосленим по истом основу, то је правни претходник туженог донео оспорено решење у складу са одредбом члана 179. тачка 9) Закона о раду.
Имајући у виду да тужилац није био у радноправном односу према туженој Р. С., као и чињеницу да је првостепени суд утврдио да је оспорено решење о престанку радног односа законито, то је првостепени суд правилно одлучио као у ставу 2. изреке побијане пресуде.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, то је Апелациони суд применом одредбе члана 375. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Међутим, основано се жалбом указује да је при доношењу одлуке о трошковима спора првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, јер је изрека пресуде противречна разлозима пресуде. Наиме, ставом 3. изреке побијане пресуде обавезан је тужени да на име трошкова парничног поступка плати туженој Р. С., М. е. и р. Р., М. р. и М. ф. износ од 3.700,00 динара, а у образложењу побијане пресуде наводи се да тужена Р. С., трошкове није тражила, па није јасно због чега је првостепени суд обавезао тужиоца да плати ове трошкове, ако исти нису тражени сходно члану 159. ЗПП.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити наведену битну повреду одредаба парничног поступка и правилном применом материјалног права, донети правилну и закониту одлуку о трошковима поступка.
Из изнетих разлога одлучено је као у ставу другом изреке ове пресуде, а сходно члану 387. став 3. ЗПП и члану 376 став 1. ЗПП.
Председник већа-судија
Есад Вељовић,с.р