Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Наследно право » Гж.1208.19 Недеостојност за наслеђивање
Гж.1208.19 Недеостојност за наслеђивање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1208/19
Дана 19.09.2019. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Наташе Стевановић, председника већа и судија Тање Павловић Недељковић и Слободана Петровића, чланова већа, у правној ствари тужиље "АА"из ..., коју заступа пуномоћник Радица Стокић – Јевтић, адвокат из ..., против туженог „ББ" из ..., кога заступа пуномоћник Живомир Рајчић, адвокат из ..., ради недостојности за наслеђивање, вредност предмета спора 100.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној на пресуду Основног суда у Пожаревцу П.бр. 352/18 од 20.02.2018. године, у седници већа одржаној дана 19.09.2019. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу П.бр. 352/18 од 20.02.2018. године, у ставу 1. изреке, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље „АА" из ..., којим је предложила да суд донесе пресуду којом ће се утврдити да је тужени „ББ" из ... недостојан за наслеђивање покретне и непокретне имовине иза смрти своје мајке, сада пок. „ВВ", бивше из ..., уписане у лист непокретности број ... и ..., оба за КО ..., као и у лист непокретности број ... за КО ....
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженом, на име накнаде трошкова парничног поступка, исплати износ од 112.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Пожаревцу П.бр. 352/18 од 20.02.2018. године, ставом 1, усваја се тужбени захтев тужиље „АА" из ..., те се утврђује да је тужени „ВВ" из ... недостојан за наслеђивање покретне и непокретне имовине иза смрти своје мајке, сада пок. „ВВ", бивше из ..., уписане у лист непокретности број ... и ..., оба за КО ..., као и у лист непокретности број ... за КО ....
Ставом 2. обавезује се тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 159.600,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужени је, благовремено, преко пуномоћника, изјавио жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући оспорену пресуду, у смислу чл. 386 ЗПП, апелациони суд је закључио:
Жалба је основана.
Оспорена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, које апелациони суд испитује по службеној дужности, а на друге битне повреде се наводима жалбе конкретно не указује.
Првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, али је из утврђеног чињеничног стања извео неправилан закључак о постојању других чињеница на којима је засновао пресуду, те погрешно применио материјално право, а на шта се наводима жалбе основано указује.
Према утврђеном чињеничном стању, тужени „ББ" оженио се 1989. године, а 1990. године напустио је са супругом домаћинство својих родитеља и преселио се у домаћинство таште са породицом. Од 1990. године до почетка 1996. године тужени „ББ" није имао никаквог контакта ни разговора са мајком „ВВ". Током прве половине 1996. године до средине 1996. године, тужeни је повремено долазио једном до два пута месечно у домаћинство где је његова мајка живела у ванбрачној заједници са трећим лицем. Од средине 1996. године до 14.01.1997. године поново је прекинут сваки контакт између туженог „ББ" и пок. „ВВ". Дана 14.01.1997. године дошло је до погибије рођеног брата туженог „ББ" и сина пок. „ВВ", те су се тужени и пок. „ВВ" 1997. године виђали на сахрани и поменима рођеног брата туженог, а сина пок. „ВВ", све до годишњице помена, након чега се њихови односи поново прекидају све до марта 1999. године, пре бомбардовања, односно сведени су на пар виђења. Од 1999. године пок. „ВВ" прешла је да живи у домаћинство свог оца „ГГ", јер је тада прекинула ванбрачну заједницу у којој је живела са новим супругом, те је тада долазило до честих свађа између туженог „ББ" и пок. „ВВ". Тужени је одбио да пружа помоћ мајци „ВВ" и деди „ГГ", те су односи између прекинути. Прекид сваке комуникације између туженог „ББ" и његове мајке „ВВ" трајао је све до 2003. године, када се „ВВ" налазила на операцији срца у ... и када је преко трећег лица позвала туженог да је обиђе. Тужени „ББ" је тада дошао да је обиђе, али је одбио да поново успостави контакт са њом, те да јој пружа помоћ, не желећи да због трајно поремећених односа који су трајали од 1990. године, као и због чињенице да су се приликом сваког сусрета свађали, има било каквог контакта са њом, иако је био свестан да му је мајка животно угрожена. Пок. „ВВ" је два пута закључивала уговор о доживотном издржавању са рођацима, али је исте раскидала, јер се нису старали о њој Код пок. „ВВ" је јула месеца 2013. године откривен карцином материце, у августу 2014. године била је хоспитализована, након чега је отпуштена на кућно лечење, где је и преминула септембра 2014. године. Тужени „ББ" је у том периоду дошао да је обиђе, али пок. „ВВ" није желела да га прими. Дана 30.08.2014. године пок. „ВВ" је сачинила тестамент пред сведоцима, којим је сву своју покретну и непокретну имовину, покућство иза смрти оставила овде тужиљи, а туженог сина „ББ" искључила из наслеђа јер „је се одрекао". На име нужног наследног дела, пок. „ББ" је овде туженом оставила плац у ... површине 11 ари. Пок. „ВВ" је од имовине поседовала парцелу укупне површине од 6,15 ари, пољопривредно земљиште и градско грађевинско земљиште изван грађевинског подручја, две њиве, односно виноград од 2 хектара и 95 ари, воћњак 2. класе од 3,21 ари, те објекте стојеће на тим парцелама, како је ближе наведено у препису листа непокретности број ... за КО ..., 3/6 њиве 1. класе од 49,70 ари уписане у лн.бр. ... КО ..., као и њиву, виноград, ливаду, шума и друге њиве, укупне површине од 1.27,99 ха, уписане у листу непокретности број ... за КО .... Тужиља „АА" је пок. „ВВ" за живота познавала дуги низ година, јер су заједно радиле 14 година у лабораторији у болници. Од 2003. године, након операције срца пок. „ВВ", од када је она почела да има здравствених проблема, па све до њене смрти 2014. године, тужиља се старала о „ВВ" тако што је сваки викенд проводила код „ВВ" у ..., када би је ова позвала ако јој недостаје неки лек, када би имала проблема са оцем и слично.
Полазећи од наведеног, првостепени суд из чињеница да тужени није имао никакав контакт са пок. мајком скоро 25 година, да му је било познато да је животно угрожена од операције 2003. године, да су јој потребни помоћ и нега, као и финансијска помоћ, због чега је од 1999. године живела са оцем у ... до смрти, али да и поред тога нити је нудио, нити желео да пружи помоћ мајци изводи закључак да наведено представља ускраћивање нужне помоћи и теже огрешење о обавезу издржавања, због чега је тужени недостојан за наслеђивање своје пок. мајке „ВВ", на основу чл. 4 ст. 1 тач. 4 Закона о наслеђивању.
По закључку апелационог суда, међутим, овакав закључак првостепеног суда је погрешан.
Наиме, да би наследник био недостојан за наслеђивање због тежег огрешења о законску обавезу издржавања оставиоца, потребно је да се ради о избегавању давања издржавања установљеног законом или правним послом. Како тужени са пок. „ВВ" није имао закључен уговор о доживотном издржавања и како је одредбом чл. 156 ст. 1 Породичног закона предвиђено да родитељ који је неспособан за рад, а нема довољно средстава за издржавање, има право на издржавање од пунолетног детета или другог крвног сродника у правој нисходној линији, односно од малолетног детета које стиче зараду или има приходе од имовине, сразмерно његовим могућностима, у конкретном случају није постојала законска обавеза туженог да издржава своју мајку, пок. „ВВ", а из разлога што је иста била у радном односу, а затим у пензији, те је остваривала зараду и пензију, а имала у својини и непокретности од неколико хектара, дакле довољно средстава за издржавање.
Да би наследник био недостојан за наслеђивање због ускраћивања нужне помоћи оставиоцу, потребно је да буду испуњени следећи услови – да је оставилац био у животној опасности и да му наследник није пружио помоћ, иако је био упознат са ситуацијом у којој се оставилац налазио и могао је да му пружи помоћ, без угрожавања свог живота и живота трећег лица. С обзиром да недостојност за наслеђивање представља једну од најтежих грађанскоправних санкција са разлозима који су за примену ове установе одређени у чл. 4 Закона о наслеђивању numerus clausus, по закључку апелационог суда овај услов се мора уско тумачити. Питање ускраћивања нужне помоћи цени се у сваком конкретном случају, у зависности од објективних околности случаја, а нарочито наследниковог субјективног доживљаја целе ситуације.
У конкретном случају, односи између туженог и његове пок. мајке били су поремећени до те мере да између њих практично није било никаквог контакта и знатно пре него што је се пок. „ВВ" нашла у животној угрожености због операције срца 2003. године, али је и пре и након тога и без помоћи туженог, она имала довољно средстава за своје издржавање, зараду, затим пензију и непокретну имовину, имала је помоћ тужиље, те лица са којима је закључивала уговоре о доживотном издржавању, адекватно лечење у одговарајућим здравственим установама приликом операције срца 2003. године и дијагнозе карцинома 2013. године, тако да помоћ туженог пок. „ВВ" није била неопходна, у смислу да би непосредно због непружања те помоћи дошло до погоршања њеног здравственог стања и смрти, а што је све туженом било познато.
Пок. „ВВ" је 2003. године и 2013. године била у објективној животној опасности због болести, у вези са чиме јој тужени није могао помоћи на начин да она због његове помоћи оздрави, нити је његово ускраћивање помоћи пок. „ВВ" могло или довело до погоршања њеног здравственог стања.
Пунолетно дете нема никакву законску обавезу да одржава добре односе са мајком нити да јој, осим у случају неспособности за привређивање и немања средстава за живот, пружа помоћ у издржавању, тако да понашање туженог према пок. „ВВ", посебно у периоду након 2003. године када је тужени и поред позива мајке, која је због операције срца била у тешком здравственом стању, одбио да поново успостави контакте са њом и да јој пружа помоћ, представља евентуално једино повреду моралне обавезе туженог према мајци чиме се о њу теже огрешио, што би био разлог за искључење нужног наследника из чл. 61 Закона о наслеђивању, али не и разлог недостојности за наслеђивање из чл. 4 ст. 1 тач. 4 ЗОН РС.
На основу изнетог, применом одредбе чл. 394 ст. 1 тач. 3 и 4 ЗПП, апелациони суд је одлучио као у ставу један изреке.
Одлука о трошковима поступка донета је на основу чл. 165 ст. 2 ЗПП. Туженом, који је у целости успео у спору, на основу чл. 153 и 154 ЗПП признати су трошкови за састав одговора на тужбу и жалбу у износу од по 6.000,00 динара, за таксу на одговор на тужбу у износу од 7.500,00 динара, за заступање на 10 одржаних рочишта у износу од по 7.500,00 динара, приступ на 4 неодржана рочишта у износу од по 4.500,00 динара, укупно 112.500,00 динара, према вредности спора и важећој Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Таксеној тарифи Закона о судским таксама.
Председник већа-судија
Наташа Стевановић,с.р.