Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж.1639.10 Развода брака и одлуке о вршењу родитељског права
Гж.1639.10 Развода брака и одлуке о вршењу родитељског права
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: ГЖ-1639/10
Дана 16.03.2010. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија: Биљане Николић, као председника већа, Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, као чланова већа, у правној ствари тужиље П. Б. из Н. К., коју заступа пуномоћник Ћ. Д., адвокат из К., против туженог П. В. из Б., кога заступа пуномоћник Л. Б., адвокат из Б., ради развода брака и одлуке о вршењу родитељског права, одлучујући по жалби туженог на пресуду Општинског суда у Брусу П.бр.219/2009 од 17.12.2009. године, у седници већа одржаној дана 16. марта 2010. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог, а пресуда Општинског суда у Брусу П.бр. 219/2009 од 17.12.2009. године, под ставом 2, 3, 5 и 6, се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом 1. се разводи брак закључен дана 23. октобра 2004. године у Б., под текућим бројем 477/2004 за 2004. годину, између странака на основу чл. 41 Породичног закона. Под ставом 2. вршење родитељског права над малолетном децом странака П. Л., рођеним …. у Б. и П. Е., рођеном …… у К., поверава се мајци тужиљи. Под ставом 3. се налаже туженом да на име свог доприноса издржавању малолетних Л. и Е. плаћа месечно износе од по 5.000,00 динара на руке зак. заступници мајци, почев од дана утужења 19.05.2009. године, па убудуће, док за то постоје законски услови, а да доспеле рате плати у року од 15 дана по правноснажности пресуде, а будуће рате до 05-ог у месецу за текући месец, под претњом принудног извршења. Под ставом 4. се одбија као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се наложи туженом да на име издржавања мал. Л. плаћа још износ од 2.000,00 динара и на име издржавања мал. Е. још износ од 1.000,00 динара. Под ставом 5. налаже се тужиљи као родитељу који ће вршити родитељско право да омогући туженом да са децом одржава личне односе тако што ће преузимати малолетне Л. и Е. П. сваког другог викенда петком од 17,00 часова испред стана у коме станује тужиља, а тужени их на исто место враћати у недељу до 18,00 часова, те тако што ће деца код туженог проводити 30 дана током летњег школског распуста у периоду од 01. јула до 30. јула, а 10 дана током зимског школског распуста у периоду од 01. јануара до 10. јануара сваке године, као и за крсну славу туженог, док се под ставом 6. налаже туженом да тужиљи плати на име трошкова парничног поступка износ од 20.320,00 динара, у року од 15 дана по правоснажности пресуде.
Против ове одлуке тужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.
Апелациони суд, као другостепени, је испитао првостепену одлуку сходно чл. 372 ЗПП, па је нашао:
Жалба је неоснована.
У првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, због којих би одлука била укинута.
У првостепеном поступку је утврђено да су странке закључиле брак дана 23. октобра 2004. године у Брусу, у ком браку имају двоје малолетне деце, сина Л. рођеног ……. и мал. Е. Рођену…….. Између странака фактички је престала брачна заједница, нема услова да се иста обнови будући да су брачни односи поремећени јер се сврха брака не остварује па је првостепени суд сходно чл. 41 Породичног закона развео брак странака.
Притом је првостепени суд одлучио да родитељско право над малолетном децом врши тужиља а приликом одлучивања имао је у виду одредбу чл. 68 до 74 Породичног закона руководећи се најбољим интересом малолетне деце, сходно чл. 266 ст. 1 истог Закона. Из извештаја Центра за социјални рад у Б. од 20.8.2009. године произилази да тужени испуњава све критеријуме да врши родитељско право над малолетном децом, да је то уједно и предлог Центра, да тужиља није могла да од стране овог Центра буде свеобухватно процењивана јер је Центар са њом имао свега неколико контаката а да је о њој сазнавао по основу података који су му пренети посредно од стране туженог. Према извештају Центра за социјални рад у Н. К. од 20.8.2009. године произилази да је тужиља особа која деци пружа сигурност и емотивно поткрепљење, да је према њима топла, флексибилна у односу на њихове прохтеве, комуникативна, широких схватања и погледа на свет, да нема антисоцијалних склоности ни навика, да живи у заједници са мајком и децом у уредном стану површине 46 м2 који је опремљен, да деца имају своју собу, те да тужиља испуњава све услове да буде родитељ који ће вршити родитељско право. Према мишљењу истог Центра у најбољем интересу деце је да буду поверена мајци, односно да иста врши самостално родитељско право. Првостепени суд је наложио Центру за социјални рад Б. и Н. К. да међусобно сарађују и да дају заједничко мишљење које би било резултат њиховог координираног рада, али до истог није дошло јер су оба Центра остала при својим мишљењима. Осим тога, првостепени суд је прибавио мишљење вештака клиничког психолога која је доставила налаз суду дана 26.11.2009. године, која се изјаснила да је тужиља особа са добро развијеним интелектуалним способностима које добро користи у практичним ситуацијама, да са аспекта родитељске улоге и односа са децом постоји блискост и задовољство које родитељи осећају у тим односима, те осећај испуњености и разумевања потребе деце. Притом вештак налази да оба родитеља поседују добар потенцијал способности, интересовања, посвећености и осетљивости на дечије потребе, што их чини једнако подобним за поверавање деце. С обзиром на узраст малолетне деце и њихов најбољи интерес, то вештак налази да се нагласак мора ставити на улогу мајке као централну фигуру и њиховом даљем психофизичком развоју, да јединствене биолошке особине мајке, степен и могућности за задовољавање дечијих потреба у овом узрасту диктирају разлике између оца и мајке у корист примарној улози мајке, да објективни, примарни емотивни односи између мајке и деце су од највећег значаја за њихов даљи развој, пре свега емоционални и стварање базичне сигурности која се формира до 5. године, тако да се не препоручује одвајање деце од мајке у дужем временском периоду. Имајући у виду дате налазе и мишљење, то првостепени суд налази да родитељско право над малолетном децом треба да врши тужиља, па је одлучено као у изреци у ставу другом.
Под ставом три првостепени суд је обавезао туженог да плаћа малолетној деци на име издржавања месечно по 5.000,00 динара почев од дана подношења тужбе. Притом налази сходно чл. 160 Породичног закона да је малолетној деци потребно за издржавање месечно по 12.000,00 динара, те да је тужени у могућности да с обзиром на своју материјалну ситуацију плаћа деци по 5.000,00 динара. Наиме, деца користе услуге дечјег вртића, станују код мајке, не плаћају станарину, те имају потребе углавном за задовољење основних егзистенцијалних потреба, а то су исхрана, одржавање хигијене, плаћање услуга дечјег вртића и др. Странке немају обавезу да издржавају друга лица осим малолетне деце. Тужиља је запослена у АД Фабрика шећера ЦЕ- С. те је за месец јул 2009. године остварила зараду у износу од 43.157,40 динара. Тужени је у сталном радном односу код СТКПР П. Б. на пословима и радним задацима физичког радника где просечно остварује зараду од 15.312,00 динара месечно. Осим тога, тужени ради као инструктор скијања који у току сезоне заради до 1.000 евра месечно, а ради и на грађевинским радовима у радњи СТКПР П., па је у могућности да доприноси издржавању малолетне деце у месечном износу од 5.000,00 динара.
Под ставом 5. је уређен начин контактирања између малолетне деце и туженог, будући да је за психофизички развој деце неопходно потребно да одржавају контакт са родитељем са којим не живе у заједници.
Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању правилно применио материјално право и за своје становиште дао разлоге које у свему прихвата и овај суд. Неосновани су у жалби наводи туженог да је захтевао изузеће поступајућег судије – председника већа у првостепеном поступку и да није донета одлука по захтеву за изузеће, да је председник већа била у обавези да поступи сходно чл. 71 ЗПП, те да је наставила рад по предмету игноришући чињеницу да је захтевано њено изузеће. Наиме, решењем председника суда П.бр.219/09-VII СУ 27/09 од 14.12.2009. године, је одбијен захтев туженог којим тражи изузеће поступајућег судије – председника већа. Расправа по овом предмету је заказана 17.12.2009. године, тј. након одлучивања по предлогу туженог за изузеће поступајућег судије, тако да су наведени жалбени наводи неосновани. Осим тога, чињеница је да је тужени тражио изузеће за поступање Центра за социјални рад у Н. К. по овом предмету, те да је првостепени суд донео решење П.бр.219/09 дана 30.11.2009. године, којим је одбио исти захтев туженог, као неоснован. Међутим, тужени није ни могао тражити изузеће Центра за социјални рад Н. К., будући да сходно чл. 68 ст. 2 ЗПП странка може да захтева искључење или изузеће само судије који поступа по одређеном предмету. Неосновани су жалбени наводи туженог да је првостепени суд требао да изведе све доказе које странке предложе ради утврђивања битних чињеница, а да након тога затражи мишљење Центра за социјални рад за доношења одлуке ко ће вршити родитељско право над малолетном децом. Наиме, сходно чл. 270 Породичног закона пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу, односно лишењу родитељског права суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење од Органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима. У конкретном случају првостепени суд је затражио мишљење од надлежног Центра за социјални рад, а чињеница да је исте прибавио пре него што је извео друге доказе нису од утицаја за одлучивање у предметној правној ствари. Осим тога, неосновани су и жалбени наводи туженог да је суд одбио да изведе предложене доказе од стране туженог. Наиме, првостепени суд је ценећи све изведене доказе, посебно и у њиховој међусобној вези, сходно чл. 8 ЗПП на несумњив начин утврдио да је тужиља подобна да врши родитељско право над малолетном децом. Првостепени суд је испитао све околности објективне природе, а то су економске, стамбене и имовинске услове, као и околности субјективног значаја – узраст детета, однос родитеља према детету, њихове емотивне односе, досадашњу негу и бригу око деце, те процењујући их у њиховој повезаности и укупности имајући притом у виду искључиво интерес малолетне деце као релевантну околност за доношење одлуке, а сходно чл. 266 ст. 1 Породичног закона, утврдио да је у најбољем интересу малолетне деце да буду поверена мајци да иста врши родитељско право.
С обзиром да се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност првостепене одлуке, то је сходно ч. 375 ЗПП, одлучено као у изреци.
Председник већа-судија
Биљана Николић