Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж.1802.10 Накнада нематеријалне штете
Гж.1802.10 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број:ГЖ.1802/10
Дана: 2.03.2010. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Јасмине Симовић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Д. М. из К., чији је пуномоћник Р. П., адвокат из К., против тужених П.И. д.о.о.из К., чији је пуномоћник Н. Т., адвокат из К. и „Удружења осигуравача Србије- Гарантни фонд“, из Б., кога заступа В. К., и др, ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.800.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог П.И. д.о.о. из К., изјављеној против делимичне пресуде Општинског суда у Краљеву П.бр.1904/07 од 18.09.2009. године, у седници већа одржаној 2. марта 2010. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба туженог П.И. д.о.о. из К. и ПОТВРЂУЈЕ делимична пресуда Општинског суда у Краљеву П.бр. 1904/07 од 18.09.2009. године у ставу 1 изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком у ставу 1 побијане пресуде, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца Д. М. из К., па је обавезан тужени П.И. д.о.о.из К., да тужиоцу исплати на име накнаде нематеријалне штете и то: на име претрпљених физичких болова износ од 350.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 динара и на име душевних болова због умањења животне активности износ од 600.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 18.09.2009. године, као дана пресуђења, па до коначне исплате, а у року од 15 дана по пријему пресуде.
Изреком под 2 одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени П.И. д.о.о. из К., да му на име претрпљених душевних болова због наружености исплати износ од 150.000,00 динара, као неоснован.
Изреком под 3 одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени „Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд“ из Б., да му исплати на име накнаде нематеријалне штете и то: на име претрпљених физичких болова износ од 350.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 динара, на име душевних болова због умањења животне активности износ од 600.000,00 динара, на име претрпљених душевних болова због наружености износ од 150.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 18.09.2009. године, као дана пресуђења, па до коначне исплате, а у року од 15 дана по пријему пресуде као неоснован.
Изреком под 4 одлучено је да ће се у погледу преосталог дела тужбеног захтева, као и о трошковима поступка, одлучити коначном пресудом.
Против наведене пресуде, тужени П.И. д.о.о.из К., је преко пуномоћника, изјавио жалбу, побијајући исту у ставу 1 изреке, због битне повреде одредбе парничног поступка из чл. 361 ст. 2, тачка 12 ЗПП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл.л 372 ЗПП, а у границама жалбених навода, Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
Побијана пресуда у оспореном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, па ни уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује.
Супротно жалбеним наводима, образложење побијане пресуде садржи јасне и аргументоване разлоге у погледу свих битних чињеница, које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Неосновани су и жалбени наводи којима се указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, као и на чињеницу да су досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете превисоко одмерени.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, тужилац је био запослен као помоћни радник у магацину фирме Ш. из К., која се налази у непосредној близини депоа аутобуса туженог П.И. д.о.о. из К.. Дана 19.12.2003. године, тужилац је био на свом радном месту када је повређен услед удара аутобуса марке „Санос“, регистарске ознаке КВ-……, власништво туженог П.И. д.о.о., а којим аутобусом је управљао возач туженог С. М.. До настанка незгоде дошло је тако што се возач аутобуса кретао преко платоа испред магацина фирме Ш, који није намењен за јавни саобраћај, већ за утовар и истовар робе, па је пролазећи између два паркирана теретна возила која су била уз утоварно – истоварну рампу са његове леве стране и приколице теретног возила са његове десне стране, чеоним предњим делом возила ударио тужиоца, који се, радећи на истовару робе из теретног возила, кретао испред заустављеног теретног возила уз истоварну рампу са леве ка десној страни платоа, гледано у правцу аутобуса. Приликом незгоде, а услед јачине ударца, тужилац је изгубио свест, због чега је превежен на пријемно одељење Хируршке болнице у К.. Због тежине насталих повреда тужилац је упућен и превежен на Неурохирушку клинику Клиничког центра К. , те је непосредно по пријему дошло до престанка дисања и рада срца, па је тужилац морао бити реанимиран, а касније по обављеној додатној дијагностици и оперисан. Хоспитализација на поменутој Клиници трајала је од 19.12.2003. године до 16.01.2004. године, за које време је тужилац био витално угрожен, налазећи се у стању коме. После тога тужилац је отпуштен из болнице и упућен на негу и помоћ мајке и брата, са којима живи у заједници.
Критичном приликом тужилац је задобио тешеке телесне повреде, опасне по живот, у виду прелома лобање, нагњечења мозга у слепочном потиљачном делу, крвављења унутар лобањске јаме, што је узроковало губитак свести и мождану кому.
Утврђено је да је због наведене незгоде возач аутобуса који је власништво туженог П.И. д.о.о. из К., оглашен кривим за учињено кривично дело тешко дело против опште сигурности правноснажном пресудом Општинског суда у Краљеву К.бр. 662/05 од 27.09.2006. године и притом му је изречена условна осуда, док је оштећени, овде тужилац упућен да имовинско-правни захтев остварује у парничном поступку.
Повреде које је тужилац задобио су трајне природе, а огледају се у виду оштећења функције мозга после повреде, трајног карактера. Последице узроковане повреде су се одразиле на психичком и неуро-вегетативном систему. Неуро-вегетативни симптоми се огледају у виду епи-напада, несигурности при ходу, неподношењу топлоте, а психички симптоми у виду високе анксиозности, раздражљивости са интервалима безвољности, повлачења у себе и апатије. Код тужиоца постоји слаба концентрација, никаква пажња у свим нивоима и аспектима, пад виталних динамизама, некретичност, неувиђавност, оштећење памћења и упамћивања, активна лабилност, нагле промене расположења, док је мишљење укрућено и празно, а постоји опште осиромашење појмова и пад могућности расуђивања и логичног закључивања.
Првостепени суд је вештачењем преко вештака – хирурга утврдио да тужилац од момента повређивања, па до доласка свести, укупно 17 дана, за ко је време је био у коми, није осећао болове јер је био под интензивном терапијом. После тог времена почео је да осећа јаке болове који су ублажавани давањем аналгетика, али болови у виду интензивних главобоља били су резистентни на терапију и трајали су и током даљег лечења. Утврђено је да је у току хоспитализације, витална активност тужиоца била умањена за 100%, јер је комплетну негу и бригу преузело медицинско особље. По отпуштању из болнице, у току прва три месеца, витална активност је била умањена за 80% јер је тужилац и даље био упућен на негу и помоћ мајке и брата, а након овог периода па све до данас, животна активност тужиоца је умањена за 50%, а радна активност не постоји.
Вештачењем преко вештака – неуропсихијатра, утврђено је да тужилац није трпео примарни страх, јер није уочио опасност, па се није могао ни уплашити, а због претрпљених тешких повреда одмах је изгубио свест, тако да није доживео ни секундарни страх који настаје као последица саме повреде. Међутим, такође је утврђено да је страх јаког интензитета који је настао по доласку свести, трпео и овај страх је трајао 5-6 сати, а након тога прешао је у страх средњег интензитета, који је трајао свакодневно током целе 2004. године. Страх средњег интензитета код тужиоца се јавља често и до данашњег дана, а у фази побољшања, страх прелази у фазу слабог интензитета. Вештак је дао мишљење да се поуздано не може утврдити да ли ће страх код тужиоца икада престати и поред узимања лекова.
Код овако утврђеног чињеничног стања, по оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно применио одредбу чл. 200 Закона о облигационим односима, када је тужиоцу на име накнаде штете за претрпељене физичке болове досудио износ од 350.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 300.000,00 динара и на име душевних болова због умањења животне активности износ од 600.000,00 динара.
Неосновани су жалбени наводи да првостепени суд приликом одмеравања висине накнаде штете тужиоцу за душевне болове због умањења опште животне активности, није узео у обзир чињеницу да је тужилац по основу решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање бр. Решења 182.6-3 00049/0 од 22.12.2008. године остварио право на инвалидску пензију, као и да по основу решења истог Фонда бр. Б-31335 од 23.12.2008. године остварује новчану накнаду на име телесног оштећења четвртог степена, јер се из износа који је првостепени суд досудио тужиоцу као накнаду за душевне болове због умањења опште животне активности која износи 50%, а имајући у виду године старости тужиоца (рођен 1983. године), закључује да је досуђени износ више него скроман те да је стога очигледно да је првостепени суд имао у виду и чињеницу да тужилац остварује накнаду за телесно оштећење као и инвалидску пензију.
Неосновани су и жалбени наводи да првостепени суд није одлучио о томе да ли постоји допринос тужиоца настанку штете, јер је првостепени суд у разлозима своје одлуке навео да је утврдио да тужилац ни на који начин није допринео настанку предметне незгоде јер по платоу испред магацина, који није намењен за јавни саобраћај, није могао очекивати кретање и наилазак било каквог возила осим возила које је требало истоварити. Овакав закључак првостепеног суда, у свему прихвата и Апелациони суд, као правилан, те су стога неосновани жалбени наводи да је првостепени суд био дужан да досуђене износе висине накнаде нематеријалне штете умањи за 50% на име доприноса тужиоца настанку штете.
Како се ниједним жалбеним наводом туженог П.И. д.о.о. не доводи у сумњу законитост и правилност побијаног дела пресуде, то је Апелациони суд на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић