Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж.2.бр.212.11 Предаја детета
Гж.2.бр.212.11 Предаја детета
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж.2.бр.212/11
Дана:11.05.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У И М Е Н А Р О Д А
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Зорана Хаџића председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници тужиоца Д. З. из Н. С., кога заступа пуномоћник П. М. адвокат из К., против тужених Д. П. и Д. П., обоје из Л., које заступа пуномоћник В. М. адвокат из К., ради предаје детета, одлучујући о жалби тужених Д. П. и Д. П. из К., на пресуду Основног суда у Краљеву П2-512/10 од 16.12.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 11.05.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужених Д. П. и Д. П., обоје из Л. и пресуда Основног суда у Краљеву П2-512/10 од 16.12.2010. године се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву П2-512/10 од 16.12.2010. године, ставом првим усвојен је тужени захтев тужиоца З. Д. из Н. С., па се налаже туженима П. Д. и П. Д., обоје из села Л., О. К., да предају мал. З. Н., рођеног ………у К., са свим његовим личним стварима на самостално вршење родитељског права тужиоцу З. Д. из Н. С., у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом другим ожалбене пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
На напред наведену пресуду тужени су преко свог пуномоћника адвоката, благовремено уложили жалбу из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба тужених није основана.
У првостепеном поступку нема битних повреда одредаба ЗПП из чл. 361 ст. 2 истог закона, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, нити повреда на које се указује жалбом тужених, а због којих би се пресуда имала укинути.
Из утврђеног чињеничног стања произилази, да је тужилац отац мал. З. Н., рођеног ……….. из тужиочевог брака са сада пок. П. Д. Правноснажном пресудом Општинског суда у Краљеву П.220/04 од 14.05.2004. године разведен је брак између тужиоца и З. Д. из Л., а њихов малолетни син поверен је на негу, чување и васпитање мајци Д. Мајка мал. Н., П. Д. умрла је ………., а малолетни Н. је остао да живи са туженима, иначе родитељима пок. Д. Након смрти своје бивше супруге тужилац је више пута покушавао да ступи у контакт са њеним родитељима како би се са њима договорио о преузимању малолетног Н., међутим како у томе није успео обраћао се Центру за социјални рад у К. да му у томе помогне. Након што је у Центру обавио разговор са туженима они су се договорили да дете повремено одлази и борави код тужиоца у циљу његове адаптације на нову средину и окружење како би после извесног времена прешао да живи код тужиоца. У марту месецу 2010. године малолетни Н. је био 7 дана код тужиоца а до краја школске године је требао да борави код истог још неколико пута, међутим до тога није дошло јер су тужени то онемогућавали тако што су износили примедбе у вези са начином како тужилац функционише у улози оца наводећи да малолетни Н. не жели да иде код њега и да је у његовом интересу да остане код њих. Из налаза и мишљења Центра за социјални рад у К., Центра за социјални рад у Н. С., као и уводом у налаз и мишљење психолога Центра за социјални рад у К. првостепени суд је утврдио да је малолетни Н. ученик трећег разреда основне школе, а његов психофизички развој прати календарски узраст у ком се налази. Обзиром на његов узраст и у вези са тим неразвијеност апстрактног мишљења не може се говорити о изражавању његове „праве воље“. Даље је утврђено да малолетни Н. и оца доживљава као члана породице што говори о важности и значају који он у психолошком смислу има за дете, с тим што између њих није развијен осећај блискости. Тужилац је по мишљењу стручног тима Центара за социјални рад у К. и Н. С. подобан за старање о свом малолетном сину, код њега постоји позитивна мотивација и у свему има подршку своје примарне породице. Од 2006. године З. Д. са својом породицом живи у Н. С., исти користе стамбени простор који одговара њиховим потребама, хигијенски је одржаван и адекватно опремљен. Доброг је здравственог стања, запослен је и остварује месечну зараду од 300 до 500 еура. Тужилац и његова супруга су навели да се малолетни Н. и његов полу брат Д. познају и добро се слажу и да је малолетни Д. упознат са чињеницом да ће његов брат Н. у будућности живети са њима и томе се радује. Исти има изграђен позитиван однос према маћехи а на основу разговора који је обављен са тужиоцем стиче се утисак да он није конфликтна особа и да је спреман да учини све што је у интересу детета. По њиховој процени нема сметњи да се тужиоцу повери малолетни Н. на даљу, бригу, чување и васпитање.
За овакав свој став првостепени суд је дао довољно јасне и убедљиве разлоге које у свему као правилне и потпуне прихвата и Апелациони суд.
Жалбом тужених се истиче, да првостепени суд није утврдио најбољи интерес малолетног детета и да је ожалбена пресуда донета уз читав низ пропуста и као такво директно је у супротности са правима малолетног детета из Конвенције о правима детета а која је ратификована и као таква саставни део позитивних прописа. Да би се руководио најбољим интересима детета пре свега првостепени суд је био најпре у обавези да на несумњив начин утврди шта су најбољи интереси детета а затим да донесе одлуку у складу са овим начелом.
Такође је наведено да је првостепени суд требао детету да постави колизијског стараоца који би заступао интересе детета у складу са чл. 266 Породичног закона и да су тужени у животном добу када успешно могу да се баве подизањем детета.
Овакви наводи из жалбе су без основа, јер је првостепени суд у потпуности утврдио све чињенице које је тужилац истицао у првостепеном поступку и правилно их ценио, а своје закључке засновао на мишљењу стручног лица, психолога као и надлежног Центра за социјални рад. Ово утолико пре јер је правилно применио одредбе чл. 69 ст. 1 Породичног закона којим је предвиђено да родитељи имају право и дужност да чувају и подижу дете тако што ће се они лично старати о његовом животу и здрављу. Чланом 77 ст. 1 истог закона децидирано је наведено да један родитељ сам врши родитељско право када је други родитељ непознат или је умро, или је потпуно лишен родитељског права односно пословне способности што овде није случај. Наиме, тужилац је као једини родитељ малолетног детета након смрти мајке малолетног Н. био заинтересован и вољан да преузме старање о свом детету, те је у том правцу као што је то напред наведено у више наврата покушавао да постигне договор са туженима о преузимању малолетног Н., међутим сви његови покушаји су били безуспешни из разлога што су тужени онемогућавали сваки његов покушај. Када се све ово доведе у везу са чињеницом да је тужилац као отац једини родитељ детета и као такав има право а и дужност да врши родитељско право над малолетним Н. обзиром да је други родитељ- мајка умрла, а на основу изведених доказа утврђених у првостепеном поступку где је отац вољан и подобан да се брине о свом сину обзиром да исти није лишен родитељског права те да и у том смислу не постоје ни законске сметње да му малолетно дете буде поверено на даљу негу, чување и васпитање, не може се прихватити као валидно да тужени буду стараоци мал. детета. Ово утолико пре јер је по оцени овог суда, првостепени суд правилно применио одредбу чл. 61 Породичног закона, којом је предвиђено да дете има право на одржавање личних односа са родитељем са којим не живи, а које може бити ограничено само судском одлуком, када је то у најбољем интересу малолетног детета, којим се првостепени суд руководио код одлучивања када је донео одлуку као у изреци у ставу првом првостепене пресуде. Такође су неосновани наводи жалбе тужених да првостепени суд није утврдио да ли је малолетни Н. способан да формира мишљење у вези са тим где ће живети обзиром да je исти навршио десету годину живота, а члан 65 ст. 4 Породичног закона предвиђа да дете које је навршило десету годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима али како је утврђено из списа предмета конкретна парница се не води између родитеља у вези са тим ко ће вршити родитељско право над дететом у ком случају би се узимало мишљење детета, већ се води парница између оца детета и бабе и деде истог.
Ни осталим наводима у жалби тужених не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и примењеног материјалног права.
Правилна је одлука о трошковима поступка садржана у ставу другом побијане пресуде, донета правилном применом одредбе из чл. 207 Породичног закона, због чега је и потврђена сагласно овлашћењу из одредбе чл. 387 тач. 2 ЗПП.
Са напред изнетих разлога, а применом чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је донео одлуку као у изреци.
Председник већа-судија с.р.
Зоран Хаџић