Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж.3217.12 накнада нематеријалне штете
Гж.3217.12 накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-3217/12
Дана: 18.10.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у правној ствари тужиоца С. У. из Н. П., чији је пуномоћник Р. Г. адвокат из Н. П., против тужених Р. С. из Н. П., чији је пуномоћник С. Ц., адвокат из Н. П. и Ф. С. из Н. П., ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 1.000.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог Р. С., изјављеној против пресуде Вишег суда у Новом Пазару П.бр.24/12 од 20.07.2012. године, у седници већа одржаној 18.10.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Новом Пазару П.бр.24/12 од 20.07.2012. године у односу на туженог Р. С. из Н. П., под тачком I и III изреке, тако да гласи:
1. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени Р. С. из Н. П. да, солидарно са туженим Ф. С. из Н. П., на име накнаде нематеријалне штете, исплати тужиоцу У. С. из Н. П. износ од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 20.7.2012. године до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде.
2. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца У. С. из Н. П. за износ од још 150.000,00 динара са законском затезном каматом на име накнаде нематеријалне штете у односу на туженог Р. С.
3. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени Р. С. да тужиоцу С. У. на име трошкова парничног поступка, плати износ од 16.860,00 динара, солидарно са туженим Ф. С., у року од 15 дана од пријема пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под I обавезани су се тужени Р. С. и Ф. С., оба из Н. П., да солидарно исплате тужиоцу С. У. из Н. П., на име накнаде нематеријалне штете, износ од 350.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења (20.07.2012. године) до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Изреком ожалбене пресуде под II одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца С. У. из Н. П., према туженицима Р. С. и Ф. С., оба из Н. П., преко досуђеног износа од 350.000,00 динара, а до траженог износа од 1.000.000,00 динара, на име нематеријалне штете.
Изреком под III обавезани су тужени да тужиоцу, солидарно, на име трошкова парничног поступка, исплате износ од 140.735,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против ове пресуде жалбу је изјавио тужени Р. С. побијајући је под тачком I и III из свих разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући побијану пресуду у ожалбеном делу на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба туженог Р. С. је делимично основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде није учињена ниједна од битних повреда из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности, нити је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредбе чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се неосновано жалбом указује.
Тужилац тужбом тражи заштиту према одредбама Закона о јавном информисању поводом информација објављених о њему у месецу децембру 2004. године у Гласилу Л. за в., друштво и културу „Г. И.“, у броју 97, година VIII под насловом „Б. Р. остао без плаца који је крваво зарадио“ и поднасловом „За кахву 10.000 еура“ према одговорном уреднику туженом Ф. С. и новинару овог листа Р. С., наводећи да је у виду интервјуа пренета неистинита и непроверена изјава Б. Р. из Н. П. да је тужилац као брат С. У. из Н. П., вршећи функцију председника Извршеног одбора Скупштине Општине Н. П. и приликом доласка Б. Р. у његову канцеларију у згради Општине ради плаћања комуналија и накнаде за грађевинску дозволу за бесправно изграђен објекат у Н. П. у току 2003. године, од њега тражио 10.000 еура за које је Б., како наводи, мислио да представљају укупну накнаду за комуналије и издавање грађевинске дозволе, али му је тужилац рекао „Није, него само за кахву. Само за кахву ово, а касније ћемо разговарати. Ја владам П. “ и да су га „ухватили, били га уза степенице, отели му плац и дали га Р. М. а њему забранили да шета по граду, звали га телефоном, тукли га 2003. године, вадили на њега пиштоље, вадили све живо, палице неке, јакну му исцепали, неке папире што је овамо вадио све му то одузели, поцепали и дали му забрану да уђе у Општину, да су му претили и били га о чему зна скоро читава чаршија“, чиме је тужиоцу повређена част углед и достојанство, па је трпео душевне болове и патње јаког интензитета и дугог трајања.
Тужилац сматра да ове информације нису објављене у складу са одредбама Закона о јавном информисању, јер тужени Р. С. као новинар није, иако је био у обавези, пре објављивања информација са пажњом примереном околностима, провери њихово порекло, истинитост и потпуност због чега тражи накнаду нематеријалне штете.
Првостепени суд је утврдио да је тужени Р. С. поступајући као новинар Јавног гласила „Г. И.“ у децембру месецу 2004. године на странама 10 и 11 у рубрици „С. П.“ кроз форму интервјуа са Б. Р. из Н. П. објавио информације које се односе на тужиоца под насловом, поднасловом и садржајем како је представљено у тужби.
Тужилац се није користио правом да од одговорног уредника захтева објављивање одговора да је информација неистинита, непотпуна или неистинито предмета сходно чл. 47 ст. 1 Закона о јавном информисању („Сл.гл.РС“, број 43/03).
У време објављивања информације тужилац је обављао функцију председника Извршног одбора Со Н. П. а његов брат С. У., функцију Председника Општине Н. П. По природи посла и функције коју је обављао тужилац није био овлашћен да врши послове везане за издавање грађевинских дозвола. Након престанка ове функције 2004. године обављао је послове референта за основно и средње образовање, послове координатора за високо образовање, током 2007. и 2008. године просветног инспектора. Након објављивања информације није захтевао здравствену заштиту у ЗЦ Н. П., али му је терапију одредила супруга која је лекар специјалиста опште медицине. Објављена информација није имала за последицу да тужилац буде смењен са наведене функције, већ је престала истеком мандата.
Пре објављивања информација у Листу „Г. И.“ од тужиоца није затражена сагласност за њено објављивање нити је извршена провера истинитости и навода које је тужени Р. С. примио у својству новинара од грађанина Б. Р., са којим је разговор забележен преко аудио записа, а потом откуцан веродостојан текст који је ауторизован.
Тужени Ф. С. је у време објављивања информација, обављао послове одговорног уредника листа „Г. И.“.
Пред Општинским судом у Н. П. вођен је кривични поступак по тужби С. У. против Р. С. и Б. Р. због кривичног дела клевете поводом спорног текста. Према туженом Р. С. поступак је правноснажно окончан тако што је оптужба одбијена пресудом Окружног суда у Новом Пазару Кж.бр.624/09 од 8.12.2009. године због апсолутне застарелости кривичног гоњења, док је у односу на Р. Б. поступак раздвојен, али из списа предмета К.бр.42/05 Основног суда у Новом Пазару, се није могло утврдити и да ли је окончан.
На основу налаза и мишљења вештака психијатра утврђено је да је тужилац након објављене информације доживео јак стрес који је проузроковао душевне болове који су се манифестовали неверицом, згранутошћу, изненађењем у моменту упознавања са садржином текста, узнемиреношћу и разочарањем а потом је тужиоца пратило лоше и тужно расположење и створен осећај мање вредности у оквиру породице и на радном месту. Имао је неподношљив осећај сажаљења других особа приликом сусрета и осећај нарушеног моралног интегритета посебно када се има у виду да се наведени лист по својој природи и регистрованој делатности бави најразличитијим областима друштвеног деловања везаних за религију а тужилац је особа максимално привржена вери, тако да се код њега развио и трајао осећај повреде части и угледа као познате личности у граду и околини и као узорног и породичног човека. Услед објављене информације трпео је душевне болове јаког интензитета у трајању од 3 до 5 дана, средњег три седмице и слабог три до четири месеца.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је извео правилан закључак да објављене информације према природи и садржини представљају чињеничне наводе, да не служе остварењу неког оправданог интереса који претеже над интересом тужиоца и да у конкретном случају није поступљено у складу са стандардом новинарске пажње, јер информације нису проверене на погодан начин, обзиром да не потичу из службеног извора а њоме се вређају част и углед тужиоца.
Међутим, на основу утврђених чињеница, првостепени суд је извео погрешан закључак да се објављеним информацијама задирало и у приватност тужиоца и занемарио чињеницу да тужилац није искористио право, које му по закону припада, да објави деманти који је вид сатисфакције за претрпљене душевне болове због чега је и извео погрешан закључак о висини накнаде која тужиоцу припада за претрпљене душевне патње због повреде части и угледа.
Из горе изнетих разлога, по оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд утврдио да су тужени одговорни за нематеријалну штету коју је претрпео тужилац. Ово због тога што је чл. 3 ст. 1 Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, број 43/2003) који је важио у време штетног догађаја било прописано да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност а чл. 37 да се у јавном гласилу нико не сме означити учиниоцем каквог кажњивог дела односно огласити кривим или одговорним пре правноснажне одлуке суда или другог надлежног органа, а у конкретном случају према садржини текста, тужилац је означен као лице које је као функционер, тражило новац од Р. Б. како би му обезбедио нелегално прибављање грађевинске дозволе, да му је он донео 10.000 евра и да је том приликом тужилац рекао да је то само „за кахву“ чиме је инсинуирано на извршење кривично дело примања мита. Због тога, у конкретном случају право тужиоца заштићено чл. 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (ЕК) којим је гарантовано, између осталог и поштовање права и угледа других лица, претеже над правом тужених заштићеним чл. 10 ЕК кроз обавезан минимални стандард слободе медија, па тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете сходно чл. 79 истог Закона коју су дужни да му, према одредбама чл. 80 и 81 овог Закона, надокнаде новинар и одговорни уредник, обзиром да се нису стекли услови за искључење њихове одговорности прописане чл. 82 истог Закона.
По оцени Апелационог суда, тужиоцу сходно чл. 200 у вези са чл. 198 ЗОО припада правична накнада нематеријалне штете за претрпљене душевне болове које је претрпео објављивањем наведеног текста у износу од 200.000,00 динара колико је овом пресудом досуђено у односу на туженог Р. С. који је изјавио жалбу на првостепену пресуду, а дужан да је да штету у овој висини надокнади солидарно са одговорним уредником сходно чл. 80 наведеног Закона о јавном информисању. По оцени Апелационог суда, када се има и у виду све наведене околности износом од 200.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете доприноси се успостављању психо-физичке равнотеже тужиоца нарушене претрпљеним душевним патњама објављивањем наведеног текста, а ненарушава циљ коме та накнада служи и непогодује тежњама који нису спојиви са њиховом природом и друштвеном сврхом.
Неосновани су жалбени наводи туженог Р. С. да је првостепени суд неосновано одбио предлог за саслушање сведока који су могли да се изјасне да овом туженом није био омогућен приступ у тадашњу зграду Општине Н. П. како би информацију проверио код тужиоца, јер је сам тужени у односу на ову чињеницу био недоследан приликом првог и другог саслушања у својству странке, па је правилно првостепени суд оценио његовог исказа на ове околности.
Супротно жалбеном наводу овог туженог, био је у обавези да провери овакву информацију, а и поред тога следом одредби чл. 37 тада важећег Закона о јавном информирању није је могао објавити на начин како је то учињено, односно кршењем уставом прописане презумпције невиности, а тужилац није био у обавези да доказује неистинитост овакве информације.
Првостепени суд је правилно спровео поступак вештачења од стране вештака клиничког психијатра који је налаз и мишљење дао на основу извршеног прегледа-интервјуа као признате методе дијагностификовања након чега се изјаснио о дужини и интензитету душевних патњи тужиоца на основу свог клиничког искуства, па се извођењем ових доказа допринело утврђивању чињенице од којих зависи одлука о висини накнаде штете, а коју према одредбама чл. 200 ЗОО, према свим околностима догађаја, одмерава суд, па је овај жалбени навод туженог оцењен као неоснован.
Правилно је првостепени суд, имајући у виду упуте из пресуде овог суда Гж.бр.1104/12 оценио да објављивање овакве информације није била пропорционално средство којим се, задирањем у права личности тужиоца, остварује оправдани циљ и да заштита права личност тужиоца у конкретном случају претеже у односу на колизионо право медијских слобода.
Супротно жалбеном наводу туженог правилно је првостепени суд оценио и статус тужиоца у време објављивања спорног текста, без обзира што је био функционер, по оцени Апелационог суда, није дужан да трпи пребацивање за извршење кривичног дела за које није кривично ни гоњен, односно да се нарушава његова презумпција невиности кроз изношење чињеничних навода. Тужилац би био дужан да трпи критику која се односи на делокруг његовог рада као функционера и јавне личности, али не и наводе којом се означава као лице које прима мито или склоно вршењу кривичних дела.
Неосновани су и жалбени наводи који се односе на наводну недозвољеност преиначења тужбе, обзиром да је тужилац сходно чл.194 ст. 3 ЗПП само смањио тужбени захтев, што се не сматра преиначењем, али су основани жалбени наводи овог туженог да то утиче на одлуку о трошковима парничног поступка.
Како је делимично преиначена одлука о главној ствари, Апелациони суд је одлучио о свим трошковима парничног поступка сходно чл. 161 ст. 2 ЗПП. Приликом одлучивања овај суд је имао у виду и да је тужилац опредељен Трошковник доставио на завршном рочишту за главну расправу у складу са чл. 159 ст. 3 ЗПП, а тужени Р. С. три дана након његовог закључења - 23.7.2012. године, дакле уз пропуштања рока прописаног одредбом овог члана ЗПП, па тако неблаговремено достављен Трошковник Апелациони суд није узео у обзир.
Тужилац је тужбом тражио накнаду штете у износу од 10.000.000,00 динара. Према овој вредности у спору је успео, према туженом Р. С. у висини од 2% а према смањеном тужбеном захтеву на рочишту за главну расправу од 20.07.2012. године у висини од 20%.
Према специфицираном трошковнику тужилац је тражио трошкове за састав тужбе 11.250,00 динара, за приступ пуномоћника из реда адвоката на 13 одржаних рочишта по 12.750,00 динара и на 16 рочишта по 7.125,00 динара, за један необразложен поднесак 5.626,00 динара, за два образложена поднеска по 11.250,00 динара, за састав жалбе 22.500,00 динара на име накнаде за вештачење 10.000 динара, укупно 351.626,00 динара. Према Адвокатског тарифи и према вредности спора од 1.000.000,00 динара тужилац је имао трошкове за састав тужбе од 9.375,00 динара, за приступ пуномоћника из реда адвоката за одржана рочишта по 10.625,00 динара, на неодржано 5.937,50 динара, за састав жалбе 18.750,00 динара.
Према стању у списима предмета тужиоца је пуномоћник из реда адвоката заступао на 9 одржаних и 16 неодржаних рочишта за главну расправу, саставио тужбу и жалбу, 2 образложена и оправдана поднеска од 17.10.2006. и 10.09.2007. године, 2 необразложена поднеска за које тужиоцу не припада право на накнаду јер овим поднесцима од 23.1.2006. године и 17.2.2011. године само обавештава суд да доставља доказе које је требало да приложи уз тужбу.
Тужиоцу припада право и на накнаду трошкова вештачења од 10.000,00 динара.
Укупни трошкови тужиоца износе 247.492,00 динара, од чега су до 20.07.2012. године, када је смањио тужбени захтев, настали трошкови у износу од 236.867,00 динара а од 20.07.2012. године у износу од 10.625,00 динара.
Према успеху у спору тужиоцу припада право на накнаду трошкова у висини од 2% од 236.867,00 динара и 20% од износа од 10.625,00 динара и 10.000,00 динара на име трошкова вештачења што је укупно 16.860,00 динара.
Из горе изнетих разлога, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде и то у односу на главну ствар применом чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП а о трошковима парничног поступка применом чл. 149 ст. 2, 150 и 161 ст. 2 ЗПП.
Другостепени суд је применио претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник РС„ бр. 125/04 и 111/09), а на које упућује одредба чл. 506 ст. 1 ЗПП, који је ступио на снагу 01.02.2012. године („ Службени гласник РС“ бр. 72/11).
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с.р.