Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж.338.11 Накнада нематеријалне штете

Гж.338.11 Накнада нематеријалне штете

Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ

 Гж. бр. 338/11 

Датум: 23. 02. 2011.  године

К р а г у ј е в а ц

             

            АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланови већа, у парници мал. тужиоца Н. К., кога заступа законски заступчник Н. К., а овога пуномоћник адвокат М. Ђ. из П., против тужених М. И. из П., чији је пуномоћник адвокат З. Ђ., из У., С. Н. из Р., чији је пуномоћник адвокат В. Р. из П., К. Б., из Р., чији је пуномоћник адвокат М. К., из П. и Р. М. из П., ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 500.000,00 динара, одлучујући по жалбама тужених а на пресуду Основног суда у Пожеги, 9П. бр. 3294/10, од 21. 12. 2010. године,  у  нејавној седници већа одржаној дана  23. 02. 2011. године донео је

 

 Р Е Ш Е Њ Е

 

            УКИДА СЕ пресуда Основног  суда у Пожеги 9П. бр. 3294/10, од 21. 12.  2010. године и списи   предмета враћају првостепеном суду на поновно суђење.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Пресудом Основног  суда у Пожеги, 9П. бр. 3294/10, од 21. 12.  2010. године ставом првим  обавезани су тужени М. И. из П., Н. С. из Р., К. Б. из Р.и Р. М. из П. да мал. тужиоцу Н. К. из П. преко законског заступника Н. К. из П. солидарно исплате на име нематеријалне штете по основу претрпљеног страха због повреде угледа, части, слободе и права личности износ од 500.000,00 динара, а све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.

Ставом другим обавезани су тужени да мал. тужиоцу преко законског заступника Н. К. из П. солидарно исплате трошкове парничног поступка у износу од 106.475,00 динара.

На напред наведену пресуду тужени су благовремено уложили жалбе из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.

            Испитујући правилност побијане пресуде, а у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да су жалбе тужених основане.

            Пресуда је донета уз битну повреду одредбе из члана 361 став 1  у вези чл. 362  и 363 ЗПП,  јер чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, а самим тим је и материјално право погрешно примењено.

            У првостепеном поступку је утврђено  да је мал. тужилац  ученик петог разреда школе E.O. у П., а да су мал. деца тужених Г. И., С. М., Д. С. и С. Б., ученици осмог разреда исте школе и да су исти у периоду од почетка децембра месеца 2009. годиен па до краја месеца фебруара 2010. године у школи E.O. у П., а за време школског одмора а пре часа физичког васпитања у свлачионици најпре мал. Г. И. и мал. С. М. приморали мал. оштећеног Н. К. из П. да легне у керамичку каду која се налази у свлачионици након чега су га газили ногама, па су и у наредном периоду у више наврата мал. С. М. и мал. Д. С. приморали мал. оштећеног да стоји у ћошку, а мал. Г. га приморао да ради склекове све у присуству других ученика, након чега је приликом следећег одржавања часа физичког васпитања, мал. С. М. уз претњу приморао мал. оштећеног да стави прст у свој анални отвор, па је мал. С. М. и на једном од наредних часова, најпре наредио оштећеном да седне на под а потом га вукао за руке и брисао под свлачионице, након чега је приликом следећег одржавања часа физичког васпитања мал. Г. уз претње приморао ученика мал. Н. В. да мал. оштећеног удара опремом за физичко васпитање у пределу главе и леђа, а што је све мобилним телефоном снимао С. Б., а потом је мал. Г. принудио мал. оштећеног да му пољуби патике, а што је мал. оштећени учинио све у присуству других ученика из одељења, да би крајем месеца јануара 2010. године сва четворица захтевали од мал. оштећеног да изговара слово Л, те да и да изговара речи у којима се налази то слово, док су сви присутни се томе смејали, па је одмах након тога мал. Д. С. рукама одвукао мал. оштећеног до туша, који се налазио у слачионици и почео да отвара славину, симулирајући да ће да окупа мал. оштећеног. Против мал. деце, овде тужених, решењем Вишег суда у Ужицу, Км. бр. 37/10, од 17. 05. 2010. године, а које је правноснажно, на основу чл. 10, 11,12,14. ст. 2 тач. 1, 15, 73 и 78 ст. 3 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној заштити мал. лица изречене васпитне мере појачаног надзора од стране родитеља и посебне обавезе да се извину оштећеном, а према млађем малолетнику М. С. изречена је васпитна мера појачаног надзора од стране родитеља. Мал. деца тужених су ово дело извршили у урачунљивом стању, свесни противправности забрањености свог дела, чије извршење су и хтели у групи грубим вређањем и злостављањем другог, те и тешким понижавањем другог, значајно угрозили спокојство грађана.

            Из налаза и мишљења вештака неуропсихијатра Др Д. Б. и психолога Др С. Р. утврђено је да је мал. Н. у периоду од децембра 2009. године па до почетка фебруара 2010. године, трпео насилничко понашање од мал. Г. И., С. М., Д. С. и С. Б. и био у пролонгираној  стрес ситуацији, при чему је страх као афекат у ужем смислу доживљавао сваког четвртка када се кретао у школи и одржавао  час физичког васпитања и он се интензивирао како се ближио сусрет са починиоцима, да би након часа физичког васпитања губио на интензитету. У периоду од децембра 2009. године па до почетка фебруара 2010. године мал. Н. је био у стању забринутости, плашње, бојазни, што је резултирало поремећај  психичке равнотеже у смислу психо соматског реаговања на пролонгирани стрес. Сваки акт на личност у смислу вербалног, емоционалног, физичког или комбинованог насилништва, као што је конкретни случај, уз немогућности мењања ситуације од жртве представља грубу повреду угледа, части и достојанства личности. Из налаза вештака Д. Б.  је утврђено  да је мал.  тужилац доживео афект у ужем смислу речи, као страх високог интензитета и трпео страх високог интензитета у трајању колико је на заједничким часовима физичког био у контакту са овим дечацима, а то је шест дана. Стрепњу, бојазан и плашњу, као расположење, трпео је у целом периоду у коме су се ови догађаји дешавали. Код мал. тужиоца нису остале трајне последице и вештак сматра да их неће ни бити.

            Одлучујући о приговору тужених да не постоји основ за накнаду штете, првостепени суд се позива на одредбу чл. 169 ст. 1 ЗОО, као и одредбу чл. 167 ст. 1 истог Закона, констатује да пошто је тужилац у овој правној ствари на месту туженог означио родитеље мал. починилаца а не основну школу, то туженици су у обавези да ову штету накнаде, с тим што би имали  право регресног захтева у односу на школу.

            Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд утврђује да су сви тужени као родитељи дужни да мал. тужиоцу на име накнаде штете исплате солидарно износ од 500.000,00 динара.

            Основано се у жалбама тужених истиче да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, а наиме, да првостепени суд у образложењу своје пресуде нема довољно разлога зашто сматра да су родитељи мал. деце солидарно одговорни за штету коју трпи мал. тужилац.

            Ово са разлога што и по налажењу Апелационог суда, првостепени суд у образложењу своје пресуде уопште не даје разлоге зашто сматра да су родитељи мал. извршилаца  кривичног дела у обавези  да накнаде штету. Наиме, стоји чињеница да је одредбом чл. 167 ст. 1 ЗОО предвиђено да за штету коју другоме проузрокује малолетник док је под надзором старатеља, школе или друге установе, одговара старатељ, школа, односно друга установа, осим ако докаже да су надзор вршили на начин на који су обавезни  или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора, из чега не произилази да су родитељи одговорн, јер и није утврђено да су родитељи у време штетног догађаја  требали да врше надзор па тај надзор нису вршили адекватно сагласно одредби чл. 167 ЗОО, или  да је штетна радња настала као резултат лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика који су им родитељи дали, или се штета може уписати у кривицу родитеља сагласно одредби чл. 168 ЗОО.  То даље подразумева да је суд био дужан да утврди ко је у време штетног догађаја требао да врши надзор над мал. децом, да ли је тај надзор вршен на начин на који су обавезани као и да ли би штета настала и поред брижљивог надзора, јер је могуће да и поред брижљивог и адекватног вршења надзора дође до штетне радње услед лошег васпитања малолетника, рђавих примера или порочних навика које су му родитељи дали и ли се штета, односно штетна радња може уписати у кривицу родитеља, од чега би и зависило  ко је у обавези да накнади штету, да ли само родитељи или само школа или и родитељи и школа солидарно.

            Како ове одлучне чињенице нису утврђене, а од којих зависи да ли су родитељи  сагласно одредби чл. 154 ст. 1 ЗОО дужни да штету накнаде, то је пресуда и укинута.            

            С тога ће првостепени суд у поновљеном поступку, да поново цени све изведене доказе, по потреби изведе и доказе које странке буду предложиле, те чињенично стање утврђује сходно одредби чл. 154, 167, 168 и 169 ЗОО, те у зависности од тога какво се чињенично стање буде утврдило, правилно примени материјално право и донесе закониту одлуку, а за свој став да довољно разлога у образложењу исте.

            Како је  укинута одлука о главној ствари, то је укинута и одлука о трошковима, обзиром да иста зависи од исхода спора.

            Са напред изнетих разлога, а применом чл. 373 ст. 1 тач. 3  ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци решења.

                                                                        ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,

                                                                                                                                     Зоран Хаџић,с.р.

 

 

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу