Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » ГЖ.3688.12 накнада штете
ГЖ.3688.12 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3688/12
Дана 24.10.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. Д. из Л., кога заступа адв. З. П. из К., против туженика ФК „Б.“, Б., чији је пуномоћник С. Б., ради накнаде штете, вредност спора 570.000,00 динара, решавајући по жалбама тужиоца и туженог на пресуду Основног суда у Крушевцу 2П.бр.3811/10 од 09.01.2012. године, у седници већа одржаној дана 24.10.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ жалбе тужиоца Д. М. и туженог ФК „Б.“ као неосноване, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 2П.бр.3811/10 од 09.01.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу један делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, те је обавезан тужени да тужиоцу исплати на име накнаде штете и то на име трајно смањене општеживотне активности износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 09.01.2012. године па до исплате.
У ставу два одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да тужиоцу исплати на име накнаде штете и то на име претрпљених физичких болова износ од 80.000,00 динара; на име претрпљеног страха износ од 80.000,00 динара; на име наружења износ од 50.000,00 динара; на име смањене радне способности износ од 80.000,00 динара; на име туђе неге и помоћи 30.000,00 динара и на име трајно смањене општеживотне активности 200.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 09.01.2012. године па до исплате, као неоснован.
У ставу три обавезује се тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка и исплати износ од 20.120,61 динар.
Против наведене пресуде у усвајајућем делу жалбу је изјавио тужени, а у одбијајућем тужилац, са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалбе нису основане.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које суд пази по службеној дужности. Наиме, није почињена битна повреда парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се разлозима жалби указује, јер изрека одлуке непротивречи образложењу, утврђеном чињеничном стању и примени материјалног права.
Првостепени суд је на поуздан начин утврдио чињенично стање према предложеним и изведеним доказима, правилно закључујући, да је заиста дана 21.05.2000. године одиграна утакмица између овде туженог и ФК „К.“ из Б. у Б., да је у 37-ом минуту првог полувремена тужиоцу поломљена лева нога од стране играча домаће екипе, који је зато искључен односно добио црвени картон, да иза тога тужилац је трпео физичке болове, страх и код истога наступило умањење општеживотне активности за 25% што се иначе разлозима жалби и не доводи у сумњу.
Такође је првостепени суд правилно утврдио, да је овде тужилац био играч код туженог, да је 28.07.1999. године закључен Уговор о стипендирању између тужиоца и туженог, за четири такмичарске сезоне – године, да је чланом 1 став 3 Уговора предвиђено да се тужени обавезује да буде осигуран од повреда професионалног обољења болести и смрти.
Међу странкама није спорно, да до таквог осигурања никада није дошло. Даље првостепени суд правилно утврђује, да је својом једностраном одлуком Управног одбора од 17.12.1999. године уговор раскинут, да су о томе обавештена сва лица која су била обухваћена Уговором о стипендирању односно остали играчи па и овде тужилац и да је у том правцу добио и обавештење односно решење на које није изјавио жалбу, нити против њега подигао тужбу надлежном суду.
Правилно првостепени суд у конкретној правној ствари поставља питање, има ли право тужилац на накнаду штете, из чињенице што овде тужени у време важења Уговора о стипендирању није поступио по напред цитираној одредби истог и осигурао тужиоца, или је чином једностраног раскида уговора о стипендирању из децембра месеца се овде тужени ослободио обавезе па самим тим нема ни обавезу накнаде потраживане штете у овом делу од стране тужиоца.
Правилно првостепени суд по оцени овог суда заузима чињенично правни став, да у ситуацији када се Уговор о стипендирању из јула месеца овде тужени обавезао да одмах закључи Уговор о осигурању у корист тужиоца а то до раскида није учинио, то стоји обавеза, на страни туженог, да исплати онај износ који би тужилац наплатио по основу Уговора о осигурању да је закључен, без обзира што је повреда наступила иза раскида Уговора о стипендирању. Наиме, тужени није пружио доказ на који би начин дошло до раскида Уговора о осигурању, да ли би таква могућност била предвиђена Уговором о осигурању, имајући у виду да је првостепени суд вршио увид у Уговор о осигурању осигуравајућих компанија, да са истим уговорима уговарају осигурања у корист оштећеног фудбалера фудбалског клуба или спортског клуба до висине до 200.0000,00 динара на име инвалидитета односно практично умањење општеживотне активности, те како је несумњиво утврђено да је код тужиоца настало умањење општеживотне активности од 25% то је првостепени суд правилно нашао да је овде тужени у обавези платити тако утврђени износ штете као у ставу један изреке са разлозима које прихвата и овај суд.
То и с тога што је обавеза закључења Уговора о осигурању била уговорена Уговором о стипендирању и то за четири сезоне, али су пружени докази туженог да би закључио такав уговор само док траје играчка сезона, јер фудбалска активност не престаје иза тога, већ се наставља кроз припреме и утакмице у том периоду. Није од значаја да ли би била повреда играчкој сезони или ван ње. Таквих доказа нема и тужени је био дужан да их пружи, што није учинио.
Нису основани наводи жалбе туженог у овом делу, где наводи, да они немају обавезу да плате штету јер да је Уговор о стипендирању закључен, важио би по њима за 5-6 месеци играчке сезоне, а не годину дана, у ком правцу није пружио доказе нити то произилази из чињеничног стања које је утврдио првостепени суд. Првостепени суд је са правом донео одлуку као у изреци пресуде у ставу један и обавезао туженог, на плаћање оног дела штете по основу Уговора о осигурању да је био закључен а поводом повреде коју је претрпео у фудбалској утакмици где је тужилац играо за туженог и којом је приликом повређен односно наступила код њега штета.
Нису ни основани наводи жалбе тужиоца, да је истоме требало досудити и остале видове накнаде штете, јер таква штета није предвиђена Уговором о осигурању, а основ потраживања штете тужиоца према туженом је управо Уговор о осигурању, јер тужилац је имао статус фудбалера аматера а посебно после раскида Уговора о стипендирању у време повређивања, да је као такав могао да игра за туженог као и остала лица која су такође то учинила, и према којима је такође раскинут Уговор о стипендирању а што се утврђује и извештајима од надлежног Фудбалског савеза.
При оваквом стању ствари како се ради о бављењу фудбалом односно спортом, посебно аматерским, се у таквој ситуацији има применити и одредба чл. 163 ЗОО, где се практично ради о пристанку у овом случају тужиоца, фудбалера односно спортисте, да код њега могу наступити повреде и да игра и поред такве ситуације, односно да у том случају тако оштећено лице нема право тражити накнаду штете у конкретном случају од овде туженог, односно да се ради о пристанку на могућност наступања повреде због природе самог спорта којим се тужилац бавио.
То право је тужилац могао уговорити са овде туженим, и независно поред уговарања обавеза осигурања тужиоца код осигуравајуће компаније а што није учињено, исто се чини у ситуацији када се ради о професионалним спортистима и професионалног бављења спортом што овде није случај. Играње фудбала носи са собом одређени ризик повређивања, за које је тужилац могао и морао бити свестан, те је својом вољом пристао на такву околност играјући аматерски фудбал, за овде туженог, у ситуацији када је био раскинут Уговор о стипендирању и због чега је сазнањем и одобрењем од стране тужиоца исти наставио да игра као лице аматер а не лице које је са стипендијом односно као лице које се професионално бави фудбалом. Неспорно је утврђено да тужени није био организатор утакмице и да до њега нема пропуста за наступелу повреду код тужиоца.
С тога је све разлоге жалбе тужиоца у одбијајућем делу одлуке ваљало одбити.
Како је првостепени суд правилно ценио и одмерио трошкове поступка имајући у виду постигнути успех у парници и нужне и потребне трошкове за вођење предметне правне страви на страни тужиоца, то је све разлоге жалбе и тужиоца и туженог ваљало одбити.
Са изложеног, а на основу чл. 375 а у вези чл. 506 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), одлучено је као у изреци.
Председник већа – судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р.