Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж.4110.10 Накнада нематеријалне штете
Гж.4110.10 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 4110/10
Датум: 13. 01. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Н. В. из К., чији је пуномоћник Д. Ј., адвокат у К., против тужене Р. Србије – Министарство рада и социјалне политике, а коју заступа Републички јавни правобранилац, Одељење у Крагујевцу, ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужиоца а на пресуду Основног суда у Крагујевцу, 16П-2617/10, од 13. 09. 2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 13. 01. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца Н. В. из К. и пресуда Основног суда у Крагујевцу број 16П-2617/10 од 13. 09. 2010. године СЕ ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу број 16П-2617/10, од 13. 09. 2010. године ставом првим одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена Република Србија – Министарство рада и социјалне политике Београд обавеже да тужиоцу Н. В. из К. на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због дискриминације, исплати износ од 500.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, као неоснован.
Ставом другим је одређено да свака страна сноси своје трошкове, а ставом трећим тужилац је ослобођен од плаћања трошкова парничног поступка.
На напред наведену пресуду тужилац је благовремено уложио жалбу из свих законских разлога, са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде а у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба тужиоца није основана.
У проведеном поступку нема битних повреда одредаба ЗПП, из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, нити повреда на које се указује жалбом тужиоца, а због којих би се пресуда имала укинути.
У првостепеном поступку је утврђено да је тужилац због задобијених повреда инвалид прве категорије због трајне одузетости доњих екстремитета и да исти остварује права због овог инвалидитета по Закону о социјалној заштити и обезбеђења социјалне сигурности грађана, као и да војни инвалиди остварују своја права али на основу Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца, остварују други обим права те стварно постоји сумња да у овим законима војни инвалиди за разлику од цивилних инвалида су заиста доведени у дискриминациони односно неповољнији положај. Међутим, првостепени суд даље закључује да се у конкретном случају не ради о дискриминацији, а из разлога што је држава тај однос уредила и донела законе, због чега је и одбила тужбени захтев тужиоца, као у изреци пресуде у ставу првом.
За овакав свој став првостепени суд је дао довољно јасне и убедљиве разлоге које у свему као правилне и потпуне прихвата и Апелациони суд.
Жалбом тужиоца се истиче да је погрешно становиште првостепеног суда да не постоји дискриминација, у конкретном случају, јер војни инвалиди а по основу Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца остварују већа права од цивилних инвалида који своја права остварују по основу Закона о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне сигурности грађана, због чега сматра и да постоји повреда чл. 6 Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, а којим је прописано да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација као и повреда једнаких начела и обавеза те да непосредна дискриминација и постоји ако се лица или група у истој или сличној ситуацији било којим актом или радњом стављају или су стављени у неповољнији положај или би могли бити стављени у неповољнији положај због његове односно њихове инвалидности, па како су законом цивилни инвалиди стављени у неповољнији положај у односу на војне инвалиде, то тужилац и трпи душевне патње због дискриминације.
Овакви наводи у жалби тужиоца не могу се прихватити као основани, а стоји чињеница да војни инвалиди остварују извесно различит обим права у односу на цивилне инвалиде, али остварују та своја права по различитим законома, па како је одредбом чл. 18, 27, 69 и 97 Устава, као највишег правног акта у Републици Србији и дају јасна и изричита овлашћења законодавцу да у складу са процењеним могућностима и потребама доносе законе и уређују односе у различитим областима живота, па тако и у области социјалне заштите, то дат различит обим права разним категоријама особа са инвалидитетом не може представљати дискриминацију јер је држава овлашћена да у оквиру својих могућности и процењених потреба одређених категорија лица, истима обезбеди одоговарајући ниво социјалне заштите, што је у конкретном случају. Наиме, чл. 8 Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, као и чл. 21 ст. 4 Устава Републике Србије, а којим се регулише тзв. ''позитивна дискриминација'' предвиђа да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести, ради постизања пуне равноправности лица или групе лица, која су суштински у неравноправном положају са осталим грађанима, због чега одредбе Закона, прописа и одлуке или посебне мере, донете у циљу побољшавања положаја особа са инвалидитетом указује на то да степен заштите одређених категорија особа са инвалидитетом зависи од законом предвиђених мера, те како војни инвалиди и цивилни инвалиди остварују своја права по различитим Законима, како је то напред и разјашњено, то и нема дискриминације, јер се не ради о истој категорији особа са инвалидитетом, због чега тужиоцу и не припада право на накнаду штете због претрпљених душевних болова, како је то правилно утврдио првостепени суд.
Ни осталим наводима у жалби тужиоца не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и примењеног права.
Са напред изнетих разлога а применом чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.