Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж.4173.19 ништавост уговора
Гж.4173.19 ништавост уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-4173/19
Дана: 13.02.2020. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судијe Jaсмине Јовановић, председника већа и судија Слободана Петровићa и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА", кога заступа пуномоћник Малина Ђокић, адвокат из ..., против туженог „ББ", кога заступа пуномоћник Снежана Кукањац, адвокат из ..., ради дуга, вредност предмета спора 41.500 евра и по противтужби „ББ", против „АА", ради утврђивања ништавости уговора о зајму, вредност спора 65.000 евра, одлучујући о жалби туженог изјављеној на пресуду Вишег суда у Ужицу П.бр.3687/18 од 04.06.2019.године, у седници већа одржаној дана 13.02.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ" и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Ужицу П.бр.3687/18 од 04.06.2019.године, у ставу 1. изреке.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Ужицу П.бр.3687/18 од 04.06.2019.године, у ставу 2. изреке, тако да гласи:
УТВРЂУЈЕ СЕ да је уговор о зајму закључен дана 16.10.2013. године између тужиоца „АА" и туженог „ББ" ништав и да не производи правно дејство, што је тужилац – противтужени „АА" дужан да призна и трпи, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
III ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени „ББ" да тужиоцу „АА", на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 222.100,00 динара динара са затезном каматом према Закону о затезној камати почев од извршности одлуке о трошковима поступка до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Вишег суда у Ужицу П.бр.3687/18 од 04.06.2019. године, ставом 1, усваја се тужбени захтев, па се обавезује тужени „ББ" да тужиоцу „АА", исплати на име дуга износ од 41.500 евра са каматом по каматној стопи сходно члану 4. Закона о затезној камати почев од 01.04.2014. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, у року од 15 дана од пријема ове пресуде, под претњом извршења.
Ставом 2. изреке, одбија се противтужбени захтев „ББ" против „АА", којим је тражио утврђење ништавости уговора о зајму закљученог између странака 16.10.2013. године, као неоснован.
Ставом 3. изреке, обавезује се тужени „ББ" да тужиоцу „АА", на име трошкова парничног поступка исплати износ од 333.150,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, са затезном каматом према Закону о затезној камати почев од извршности одлуке о трошковима, па до коначне исплате, под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужени је, благовремено, преко пуномоћника, изјавио жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући оспорену пресуду, у смислу чл.386 ЗПП, Апелациони суд је закључио:
Жалба је делимично основана.
Оспорена пресуда, у ставовима 1. и 2. изреке, није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл.374 ст.2 тач.1 - 3, 5, 7 и 9 ЗПП, које Апелациони суд испитује по службеној дужности, као ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл.374 ст.2 тач.12 ЗПП, на коју се указује наводима жалбе.
Првостепени суд је из чињеница које је правилно утврдио извео неправилан закључак о постојању других чињеница на којима је заснована пресуда, те делимично погрешно применио материјално право, што, међутим, није утицало на правилност и законитост оспорене пресуде у ставу 1. изреке, али јесте у ставу 2. изреке.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац „АА" је био у пријатељским односима са сведоком „ВВ" и његовом ванбрачном супругом, а тужени „ББ" и сведок „ВВ" су пријатељи још из средње школе, које пријатељство је настављено до данас. Тужилац „АА" је сведоку „ВВ" од почетка априла 2008. године па до 2012. године, позајмио износ од укупно 41.500 евра. Наведени новац сведок „ВВ" је делом уложио у одређене послове, а делом је позајмио туженом „ББ" који је започео изградњу куће за чији завршетак му је зафалило новца. Током 2007. године сведок „ВВ" је позајмио туженом „ББ" 12.500 евра, средином 2008. године још 12.500 евра, укупно 25.000 евра, са роком враћања до када тужени прода кућу и плац на Златибору, од ког новца би му вратио позајмицу, а која кућа још није продата, нити дуг враћен. Тужилац се периодично код сведока „ВВ" интересовао за враћање позајмљеног новца, а од децембра 2011. године, када је сведок „ВВ" изашао из болнице, здравствено и финансијски потпуно пропао, тужилац га је „притискао" да врати дуг. Стога се „ВВ" обратио свом пријатељу, туженом „ББ", да му помогне да смири тужиоца „АА" да га више не напада за паре и „ББ" је пристао да му помогне на тај начин што би потписао уговор са тужиоцем „АА" и то на износ од 40.000 до 50.000 евра. Дана 28.11.2011. године у кућу код сведока „ВВ" и његове ванбрачне супруге дошли су тужилац „АА" и тужени „ББ" који су се тада први пут видели, разговарали на тему враћања тужиоцу дуга, којом приликом је, без икакве принуде, претње или заблуде, тужени прихватио да тужиоцу врати „ВВ" дуг и да се то унесе у писани уговор. Тужени је тада управо завршио изградњу породичне куће у Ужицу, сматрао да има добру кућу и плац на Златибору, очекивао је реализацију купопродаје за три месеца, када би имао новац, али је договор био да се за сваки случај у уговор унесе рок од седам месеци за враћање дуга. Тужилац је туженом предочио текст припремљеног уговора о зајму, тужени га је прочитао и пристао на његове клаузуле, укључујући и износ дуга од 50.000 евра, до ког износа су споразумно дошли у разговору. Након тога дана 29.12.2011. године дошло је до закључења писаног уговора о зајму између тужиоца „АА", као зајмодавца и туженог „ББ", као зајмопримца у коме се у члану 1. наводи да зајмодавац предаје зајмопримцу 50.000 евра са роком враћања до 01.08.2012. године. Уговор су потписале уговорне стране, односно тужилац и тужени, као и сведок „ВВ" и „ГГ". Пошто је уговорени рок 01.08.2012. године за враћање дуга безуспешно протекао, тужилац и тужени су се састали на ужичкој плажи, где су разговарали као поверилац и дужник о модалитету враћања дуга. Тужилац је предложио да као инструмент обезбеђења успостави хипотеку на кући тужиочевих родитеља у Ужицу, што је тужени одбио, предложио је да стави хипотеку на своју кућу у Ужицу, на шта тужилац није пристао, јер је кућа већ била под хипотеком у корист банке. Тужилац је тада предложио да му тужени исплати 35.000 евра, а да остатак до 50.000 евра наплати продајом парцеле сведока „ВВ". Тужени је пристао на ту варијанту, али ни њу није могао да испоштује јер није имао новца. Тужилац се тада обратио сведоку „ВВ" који се усмено сагласио да тужиоцу уступи своје потраживање према туженом „ББ" у износу од 15.000 евра, а да му тужилац позајми 1.000 евра да плати станарину и да преживи. О свему томе упознат је тужени „ББ" који је пристао да потпише нови уговор о зајму са тужиоцем „АА". Дана 16.10.2013. године тужилац као зајмодавац и тужени „ББ" као зајмопримац потписали су уговор по коме тужилац туженом позајмљује 65.000 евра са роком враћања до 01.04.2014.године.
Полазећи од овако утврђених чињеница, првостепени суд закључује да је у првобитном дужничко - поверилачком односу који је постојао између дужника „ВВ" и повериоца тужиоца „АА", дошло до промене дужника, односно да је тужени „ББ" преузео дуг „ВВ", у складу са чл. 446 ст.1 и 2 ЗОО, којима је предвиђено да се преузимање дуга врши уговором између дужника и преузимаоца, на који је пристао поверилац, са чим се сагласио тужилац као поверилац, и то када су се сва тројица нашли у кући код „ВВ" у децембру 2011. године, након чега су елементе усменог договора преточили у писани уговор од 29.12.2011. године из кога јасно произилази да је тужени пристао да убудуће он буде тужиочев дужник.
Стога првостепени суд закључује да је тужени, као преузималац дуга, у обавези да тужиоцу исплати износ од 41.500 евра, колико је сведок „ВВ" дуговао тужиоцу и то са законском затезном каматом почев од 1.04.2014. године када је протекао уговорени рок за враћање преузетог дуга, на основу чл.324 ст.1 и чл. 277 ЗОО, као и чл.4 Закона о затезној камати.
Првостепени суд даље закључује да је захтев туженог – противтужиоца за утврђивање ништавости уговора о зајму од 16.10.2013. године неоснован јер овај уговор није супротан начелима друштвеног уређења, принудним прописима, моралним нормама, као разлозима ништавости које прописује чл.103 ЗОО. По закључку првостепеног суда, уговор од 16.10.2013. године за свој предмет има дуг сведока „ВВ" који је тужени преузео уговором од 29.12.2011. године и потраживање од 15.000 евра које је сведок „ВВ" као део свог потраживања према туженом „ББ" уступио овде тужиоцу, исти није зеленашки према чл.141 ст.1 ЗОО, јер тужени приликом потписивања уговора није био у стању нужде, нити у тешком материјалном стању, нити неискусан и лакомислен, а предметним уговором тужилац није за себе уговорио никакву, а нарочито не несразмерну материјалну корист.
По закључку Апелационог суда, погрешан је чињеничноправни закључак првостепеног суда да је, приликом састанка странака и сведока „ВВ" у кући сведока „ВВ" у децембру 2011. године, када је и потписан први писани уговор о зајму између тужиоца и туженог, дошло до преузимања од стране туженог дуга сведока „ВВ" према тужиоцу, како је овај уговор дефинисан одредбма чл. 446 ЗОО, те да су странке све елементе усменог договора преточили у писани уговор од 29.12.2011. године, из кога јасно произилази да је тужени „ББ" пристао да убудуће он буде тужиочев дужник.
Наиме, одредбом чл.26 ЗОО предвиђено је да је уговор закључен када су се уговорне странке сагласиле о битним састојцима уговора, одредбом чл. 99 ст.1 ЗОО да се одредбе уговора примењују онако како гласе, а одредбом става 2 тог члана да при тумачењу спорних одредаба не треба се држати дословног значаја употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбе тако разумети како то одговара начелу облигационог права утврђених овим законом.
С обзиром да су и парничне странке, као и сведок „ВВ", правно неуке странке, које своју вољу, у смислу чл. 26 ЗОО, нису умели да артикулишу применом одговарајућих термина Закона о облигационим односима, то је, имајући у виду неспорну чињеницу да је приликом састанка ових лица код сведока „ВВ" у децембру 2011. године дошло до одређеног споразума, односно сагласности воља, приликом утврђења каква је правна природа постигнуте сагласности, односно закљученог уговора, потребно је ценити све околности случаја, међусобне односе странака и сведока који су претходили овом договору, те истражити праву вољу сваког од ових лица и у вези чега је тачно дошло до сагласности њихових воља.
И по закључку Апелационог суда, тужени је пристао да тужиоцу исплати износ новца који сведок „ВВ" дугује тужиоцу, максимално до износа од 50.000 евра, али, будући да је између њега и сведока било речи да он на тај начин заправо гарантује тужиоцу исплату дуга, те да је сведок „ВВ", а што наводи у свом исказу, сматрао да он и даље остаје дужник тужиоца за износ новца који му је овај позајмио, имајући при том у виду и чињеницу да договор који је постигнут није укључивао и то да престаје обавеза туженог да сведоку врати позајмљени износ од 25.000 евра, по закључку Апелационог суда овом приликом је између тужиоца и туженог закључен усмени уговор о приступању туженог дугу који сведок „ВВ" има према тужиоцу, а до износа од максимално 50.000 евра, како је дефинисан одредбом чл. 451 ЗОО, којом је предвиђено да уговором између повериоца и трећег, којим се овај обавезује повериоцу да ће испунити његово потраживање од дужника, трећи ступа у обавезу поред дужника.
С обзиром да је одредбом чл. 448 ст.1 ЗОО предвиђено да преузимањем дуга преузималац ступа на место пређашњег дужника, а овај се ослобађа обавезе, по закључку Апелационог суда јасно је да овом приликом није закључен уговор о преузимању дуга, јер је нелогично да би тужени преузео да плати дуг сведока „ВВ", без могућности да се од њега касније регресира за плаћени износ и без договора да закључењем овог споразума престаје његов дуг према сведоку „ВВ".
Чињеница да је тужилац постизањем договора са туженим да се овај обавеже да му плати дуг који сведок „ВВ" има њему, тужилац желео одређену гаранцију да ће му тај дуг бити враћен, такође говори у прилог томе да је критичном приликом постигнута сагласност воља која има правну природу и дејство уговора о приступању дугу, јер тим уговором тужилац, поред свог досадашњег дужника, добија још једног дужника од кога може наплатити своје потраживање, а не уговора о преузимању дуга, где обавеза ранијег дужника престаје, јер тужилац закључењем таквог уговора не би добио никакву додатну гаранцију да ће му дуг бити враћен, већ би једино уместо досадашњег, имао другог дужника.
У прилог чињеници да је критичном приликом закључен уговор о приступању дугу, говори и то да сведок „ВВ" и сам у свом исказу наводи да он сматра да је и после закључења овог споразума он и даље дужник тужиоца, што је карактеристично за уговор о приступању дуга, који за последицу има да првобитни и нови дужник постају солидарни дужници, сходно чл. 414 ст. 1 ЗОО, за разлику од уговора о преузимању дуга, где се обавеза првобитног дужника гаси.
По закључку Апелационог суда, овакав усмени уговор странке нису преточиле у писани уговор од 29.12.2011. године, јер, имајући у виду садржину тог уговора, исти има све елементе уговора о зајму из чл. 557 ЗОО, којим је предвиђено да се уговором о зајму обавезује зајмодавац да преда у својину зајмопримцу одређену количину новца или којих других заменљивих ствари, а зајмопримац се обавезује да му врати после извесног времена исту количину новца, односно исту количину ствари, исте врсте и истог квалитета, а тужилац никада туженом није позајмио било какав новчани износ. Стога је, по закључку Апелационог суда, уговор о зајму од 29.12.2011. године привидан уговор, у смислу чл.66 ст.1 ЗОО, јер је јасно да писано изражена воља уговорних страна није стварна, те да стране овог уговора и нису желеле правна дејства уговора о зајму који би он произвео по редовном току ствари, која подразумевају, између осталог, и право туженог да захтева да му тужилац исплати износ од 50.000 евра који је наведен у члану 1. уговора.
Према томе, по закључку Апелационог суда, уговор о зајму који је закључен 29.12.2011. године представља привидан уговор, који прикрива уговор странака о приступању дугу, који, будући да Законом о облигационим односима није прописана посебна форма овог уговора, да исти није супротан принудним прописима из чл.103 ЗОО, напротив, исти је регулисан одредбама чл. 451 и 452 ЗОО, производи правно дејство па је тужени у обавези да тужиоцу исплати износ од 41.500 евра, колико износи дуг сведока тужиоцу, коме је тужени приступио, с тим што, будући да је ова његова обавеза солидарна са обавезом сведока „ВВ", те да је солидарност установљена у искључивом интересу сведока „ВВ", тужени има, на основу чл. 424 ст.2 ЗОО, право да од сведока „ВВ" потражује цео или део овог износа који исплати тужиоцу.
По закључку Апелационог суда, погрешан је чињеничноправни закључак првостепеног суда да писани уговор о зајму од 16.10.2013. године није ништав уговор. Наиме, тачно је да овај уговор, по садржини која је у њему наведена, није супротан принудним прописима из чл. 103 ЗОО, али исти, из разлога који су наведени за уговор од 29.11.2011. године, представља привидан уговор, у смислу чл. 66 ст. 1 ЗОО јер ни тада, као ни пре, ни после, тужилац никакав новац није позајмио туженом и из тог разлога је ништав. По закључку Апелационог суда, овај уговор прикрива анекс усменог уговора о приступању дугу из децембра 2011. године, због чега тужени од тог датума на износ од 41.500 евра, сходно чл. 277 и 324 ЗОО тужиоцу дугује и затезну камату по чл. 4 Закона о затезној камати, и истовремено тужени обавештава да тужиоцу сада дугује износ од још 15.000 евра, што представља део дуга туженог према сведоку „ВВ", који је овај претходно закљученим усменим уговором пренео на тужиоца, у складу са чл. 436 ст.1 ЗОО и чл. 438 ст.1 ЗОО.
Неосновани су наводи жалбе да је остало нејасно одакле се појављује цифра од 15.000 евра, која се, заједно са цифром од 50.000 евра из уговора о зајму из 2011. године појављује у уговору о зајму из 2013. године, будући да тужени дугује сведоку „ВВ" 25.000 евра. Ово из разлога што је правилном оценом изведених доказа, пре свега исказа тужиоца и сведока „ВВ", а имајући у виду да се тужени на ове околности није јасно изјаснио, првостепени суд правилно утврдио да је сведок „ВВ" део свог потраживања које има према туженом, и то 15.000 евра од укупно 25.000 евра, пренео тужиоцу, како би му овај дао износ од 1.000 евра, што значи да је практично за износ од 1.000 евра продао тужиоцу део свог потраживања које има према туженом.
Неосновани су и наводи жалбе да не постоји цесија, јер не постоји писани уговор између тужиоца и сведока „ВВ", да не постоји ни преузимање дуга, јер не постоји писани уговор између „ВВ" и туженог као преузимаоца дуга. Ово из разлога што Закон о облигационим односима нити за уговор о цесији, нити за уговор о преузимању дуга не захтева писану форму, при чему је Апелациони суд, како је напред образложено и утврдио да не постоји уговор о преузимању дуга, али да постоји уговор о приступању дугу.
Неосновани су и наводи жалбе да је предмет тужбеног захтева био само уговор о зајму од 16.10.2013. године на износ од 65.000 евра, да и даље остаје на снази уговор о зајму закључен између тужиоца и туженог на износ од 50.000 евра од 29.12.2011. године, да и даље остаје на снази хипотека према сведоку „ВВ" на износ од 29.500 евра, коју тужилац може у сваком моменту активирати и тужити туженог за износ од још 50.000 евра, а сведока „ВВ" за износ од 29.500 евра, колико је обезбеђено хипотеком.
Наиме, суд, сходно чл. 192 ст. 4 ЗПП, није везан правним основом тужбеног захтева наведеним у тужби, али је везан за чињенице које је тужилац у току поступка изнео, на основу чл.7 ст.1 ЗПП и које представљају основ за примену материјалног права, а у конкретном случају из чињеница које су изнете произилази обавеза туженог да тужиоцу исплати износ од 41.500 евра по основу усменог уговора о приступању дугу који је закључен 29.12.2011. године, те да је писани уговор о зајму од 16.10.2013. године привидан, те као такав ништав и не производи правно дејство. И уговор о зајму од 29.12.2011. године, како је напред образложено, јесте привидан уговор, који прикрива уговор о приступању дугу, али суд није могао изреком да утврди ништавост овог уговора и тиме га уклони из правног саобраћаја, јер је тужени противтужбеним захтевом тражио једино утврђење ништавости уговора од 16.10.2013. године, а суд на основу чл.3 ст.1 ЗПП, одлучује у границама захтева који су постављени у поступку.
С обзиром да, како је напред образложено, обавеза туженог да исплати износ од 41.500 евра тужиоцу јесте солидарна са обавезом сведока „ВВ", то уколико тужилац и активира хипотеку коју је, ради обезбеђења дуга који има према сведоку „ВВ", а коме је тужени приступио, засновао на непокретности сведока „ВВ" и наплати део овог дуга од њега, за тај износ неће моћи да наплати потраживање од туженог, а сходно чл.414 ст.1 ЗОО.
Наводи жалбе којима се указује на чињенице из којих произилази да у конкретном случају није дошло до преузимања дуга сведока „ВВ" према тужиоцу од стране туженог су без значаја, а из разлога што је Апелациони суд, како је напред образложено, извео чињеничноправни закључак да је 29.12.2011. године између странака закључен уговор о приступању дуга, али да и по том уговору тужбени захтев тужиоца јесте основан.
Неосновани су и наводи жалбе којима се истиче да се у конкретном случају ради о зеленашким уговорима из чл. 141 ст. 1 ЗОО, јер како је утврђено, тужилац туженом никада није ни позајмљивао новац, а камоли уговарао несразмерну камату, а изведеним доказима у току првостепеног поступка није утврђено ни да је, на новац који је тужилац позајмљивао сведоку „ВВ", а у вези чега је и закључен уговор између странака о приступању дугу, тужилац уговарао несразмерну имовинску корист, прекомерну камату, те да је користио лакомисленост и недовољно искуство сведока.
Неосновани су и наводи жалбе којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у односу на то колико је укупно сведок „ВВ" позајмио новац од тужиоца, будући да је првостепени суд ову чињеницу утврдио на основу исказа овог сведока, који није заинтересован за исход спора, а који се детаљно и конкретно изјашњавао о позајмицама које је вршио од тужиоца, што је потврдио и сам тужилац, а што тужени у свом исказу није конкретно ни оспорио.
Ни осталим наводима жалбе не доводи се у питање правилност и законитост оспорене пресуде у ставу 1. изреке.
Наводи жалбе који се односе на то да је погрешан закључак првостепеног суда да уговор о зајму из 2013. године није ништав, Апелациони суд је ценио и прихватио, због чега је, из разлога који су напред наведени, преиначио првостепену пресуду у ставу II изреке и утврдио да тај уговор јесте ништав.
Одлука о трошковима поступка донета је на основу чл.165 ст.2 ЗПП. Иако је тужилац у целости успео у спору по тужби, а тужени у спору по противтужби, по закључку Апелационог суда, мотив туженог да поднесе противтужбу јесте да се тиме ослободи обавезе исплате износа од 41.500 евра, колико тужилац потражује од њега постављеним тужбеном захтевом, па како, иако је утврђено да наведени уговор јесте ништав, утврђено и то да по другом основу постоји дуг туженог према тужиоцу у износу који тужилац потражује постављеним тужбеним захтевом, закључак тужилац је, на основу чл.153 ст.2 ЗПП, у спору успео са 2/3. Како је тужилац имао, на основу чл.154 ЗПП, трошкове потребне за вођење парнице и то за састав тужбе 22.500,00 динара, за заступање на пет одржаних рочишта износ од по 24.000,00 динара, приступ на неодржано рочиште износ од 12.750,00 динара, за таксу на тужбу и пресуду износ од по 78.950,00 динара, укупно 333.150,00 динара, према вредности спора важеће Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и таксеној тарифи Закона о судским таксама, тужени је у обавези да му од овог износа исплати 2/3, а то је износ од 222.100,00 динара и то, на основу чл. 324 и 277 ЗОО са затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.
На основу изнетог, применом одредбе чл.390, чл.394 ст.3 и 4 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.