Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Ауторско право » ГЖ.4245.12 ради утврђења
ГЖ.4245.12 ради утврђења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-4245/12
Дана:11.07.2013. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Смиљане Ристић, председника већа, Јасмине Симовић и Драгане Сретовић, чланова већа, у парници тужиоца Месне заједнице М., коју заступа Градски јавни правобранилац Града Ч., против туженог М. Ј. из М., чији су пуномоћници Д. Д., адвокат из Б. и С. Д., из Б., ради утврђења, вредност предмета спора 500.000,00 динара, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Чачку 2П.бр.13/12 од 16.10.2012. године, у седници већа која је одржана 11.07.2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Чачку 2П.бр.13/12 од 16.10.2012. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Првим ставом изреке побијане пресуде, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се утврди да тужени није аутор манифестације „К.“, те да је неистинит податак по коме је тужени означен као аутор дела у потврди о уношењу у евиденцију и депоновању ауторских дела и предмета сродних права издатој од стране Завода за интелектуалну својину РС бр.А-624/08/1 од 28.11.2008. године, што би тужени био дужан признати и дозволити да се исти брише као аутор дела „К.“ код надлежног Завода за интелектуалну својину на основу ове пресуде, као неоснован.
Другим ставом изреке побијане пресуде, обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 39.900,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Против ове пресуде тужилац је благовремено преко законског заступника изјавио жалбу, побијајући је због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца основана.
Побијана пресуда донета је на основу погрешне примене материјалног права, због чега ни чињенично стање није правилно утврђено.
Првостепени суд је увидом у потврду о уношењу у евиденцију и депоновању ауторских дела и предмета сродних права Завода за интелектуалну својину Р. С. бр.А-624/08/1 од 28.11.2008. године, утврдио да је иста издата подносиоцу пријаве – туженом М. Ј. и истом се потврђује да је дело под насловом „К.“ на коме је као аутор означен подносилац пријаве-тужени депоновано и унето у евиденцију депонованих ауторских дела и предмета сродних права у Заводу за интелектуалну својину дана 05.11.2008. године под редним бројем 4014.
Утврђено је и то да је пресудом Вишег суда у Чачку П.бр.36/10 од 13.09.2010. године, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца Града Ч. којим је тражио да се поништи потврда бр.А-624/08-1 од 28.11.2008. године којом је као аутор дела „К.“ назначен М. Ј. Наведена пресуда потврђена је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу ГЖ-3845/10 од 31.01.2011. године.
Првостепени суд је утврдио да је у „Ч. Г.“ од 17.09.2010. године објављен чланак у ком је између осталог наводено да је Д. С. новинар некадашњег „С.“ пре 25 година имао идеју да се у М. организује Фестивал народне музике и да је његова идеја била да то буде „К.“ која ће се одвијати у духу српске традиције и да је поменути новинар на две куцане стране оставио кроки манифестације, који је стајао у фиоци код туженог М. Ј.
На напред утврђено чињеничног стање, првостепени суд је применом чл. 8, 9. и 177 Закона о ауторским и сродним правима закључио да тужилац нема активну легитимацију за вођење овог спора, па је тужбени захтев одбио као неоснован. Према образложењу побијане одлуке тужилац нема овлашћења да тужбом тражи да се утврди да тужени није аутор манифестације „К.“ и да је у потврду унет неистинит податак, јер такво овлашћење једино може имати физичко лице које себе сматра аутором дела или лице на кога је аутор искључиво пренео имовинска права на свом делу. Дакле, према ставу првостепеног суда тужилац није у материјално правном односу са туженим, јер није правни субјект који има право на заштиту ауторског права код суда, сходно чл. 8, 9. и 177 поменутог закона.
Према оцени Апелационог суда, наведени закључак из образложења побијане пресуде је неприхватљив јер предмет тужбеног захтева није заштита ауторског права, већ утврђење неистинитости података из потврде коју је издао Завод за интелектуалну својину Р. С. Наиме, побијана одлука заснована је на произвољном тумачењу одредбе чл. 9 према коме аутор може бити само физичко лице које је створило ауторско дело и чл. 177 према коме се заштита ауторског права може тражити само носилац ауторског права или стицалац искључивих овлашћења на ауторском делу.
Првостепени суд је наведене одредбе екстензивним тумачењем неправилно применио, јер је у суштини предмет тужбеног захтева утврђење неистинитости исправе а не заштита ауторског права.
Предмет заштите тужбе за утврђење је сваки правни интерес првенствено имовинско правне природе, па је неоснован став првостепеног суда да тужилац Месна заједница М., нема правни основ за постављање овог тужбеног захтева. Ово с разлога што тужилац на својој територији организује предметну манифестацију од 2002. године под покровитељством Града Ч., а од 2008. године када је тужени Ј. ауторизовао исту путем потврде чије утврђивање неистинитости се тражи, има проблема у организовању исте. Апелациони суд сматра да тужилац- Месна заједница М., штити своје право као организатора манифестације, а не ауторско дело, а да би заштитио своје угрожено право и предупредио правну несигурност у односу према туженом, неопходна му је судска заштита свог права као организатора манифестације од будућих повреда. Дакле, правом заштићени интерес тужиоца постоји, а како је обавеза тужиоца с обзиром да се ради о тужбеном захтеву за утврђење, да учини само вероватним постојање свог правног интереса, то је првостепени суд одбијајући тужбени захтев због недостатка активне легитимације, погрешно применио материјално право, будући да о постојању стварне легитимације суд пази по службеној дужности јер се ради о примени материјалног права у процесу одлучивања у предмету спора.
Основано се жалбом указује да за утврђивање неистинитости података из предметне јавне исправе, није потребна активна легитимација из чл. 177 Закона о ауторским и сродним правима, већ је довољан правни интерес у смислу чл. 188 ЗПП. Поред тога, жалбени навод који указује да суд није правилно применио чл. 188 је основан, јер је у побијаној одлуци неправилном применом одредби Закона о ауторским и сродним правима и ЗПП, првостепени суд занемарио стварну легитимацију коју има тужилац као организатор манифестације.
Поред погрешне примене одредбе чл.188 ЗПП, Апелациони суд налази да је побијана пресуда донета и на основу погрешне примене материјалног права. Ово стога што према чл. 175 ст. 5 Закона о ауторским и сродним правима, подаци у евиденцији ауторских дела и предмета сродних права, сматрају се истинитим док се супротно не докаже. Дакле, и према самом закону постоји могућност доказивање неистинотости података из евиденције. Поред наведеног, одредбама чл. 11, 12. и 13. Уредбе о евиденцији ауторских дела и предмета сродних права („Службени лист СЦГ“. Број 24 од 17.06.2005. године) надлежни орган не проверава тачност података о носиоцима ауторских права, нити испитује садржину ауторских дела који се депонује и уноси у евиденцију.
С обзиром на наведене одредбе материјалног права, према оцени Апелационог суда, у конкретној парници постоји јасан правни интерес тужиоца да се утврди неистинитост податка да је М. Ј. аутор дела, а према потврди Завода за интелектуалну својину А-624/08/1 од 28.11.2008. године.
Првостепени суд ће у поновном поступку поступити по примедбама из овог решења, те правилном применом процесног и материјалног права, након што утврди све битне чињенице за његову примену, крећући се у оквиру диспозиција парничних странака и применом правила о терету доказивања, донети закониту и правилну одлуку.
Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер иста зависи од коначног исхода спора.
Са изнетих разлога, на основу чл. 377 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци решења.
Другостепени суд је применио одредбе ЗПП („Службени гласник РС“; број 125/04 и 111/09), који се примењују сходно чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11).
Председник већа- судија
Смиљана Ристић,с.р.