Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1 110.11 поништај одлуке о отказу уговора о раду
Гж1 110.11 поништај одлуке о отказу уговора о раду
P е п у б л и к а С р б и ј а
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж1-110/11
Дана: 21.10.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Изета Суљовића, председника већа, Јасминке Вукановић и Душана Дражовића, чланова већа, у парници тужиоца Љ. В. из Д. Д., чији је пуномоћник С. Р., адвокат из П., против туженог ЈП Привредно друштво за дистрибуцију електричне енергије „Е.“ д.о.о. К., Огранак „Е.“ У. из У., кога заступа пуномоћник М. Б. из П., ради поништаја одлуке о отказу уговора о раду, одлучујући о жалби туженог изјављеној на пресуду Основног суда у Пожеги П1-829/10 од 04.10.2010. године, у седници већа одржаној дана 21.10.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Пожеги П1-829/10 од 04.10.2010. године.
II ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца Љ. В. из Д. Д. којим је тражио да се поништи решење туженог ЈП Привредно друштво за дистрибуцију електричне енергије „Е.“ д.о.о. К., Огранак „Е.“ У. из У. број 564 од 03.02.2004. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду и да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и распореди на послове инжењера у одељењу техничких послова закључењем уговора о раду.
III Свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Пожеги П1-829/10 од 04.10.2010. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца Љ. В. из Д. Д. против туженог ЈП Привредно друштво за дистрибуцију електричне енергије „Е.“ д.о.о. К., Огранак „Е.“ У. из У., па је поништено решење туженог број 564 од 03.02.2004. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду и обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на послове инжењера у одељењу техничких послова закључењем уговора о раду.
Другим ставом изреке побијане пресуде обавезан је тужени да тужиоцу, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 55.250,00 динара.
Против првостепене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Апелациони суд је испитао првостепену пресуду на основу члана 372. ЗПП-а и у границама жалбених навода, па је нашао:
Жалба је основана.
Апелациони суд је одлучио да отвори расправу пред другостепеним судом, сходно одредби члана 369. став 3. ЗПП, пошто је у тој парници првостепена пресуда већ била укидана, а ради отклањања битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју је жалба туженог основано указала, због тога што су разлози за одлуку првостепеног суда, дати у образложењу првостепене пресуде, нејасни, а услед учињене битне повреде одредаба парничног поступка, чињенично стање је остало погрешно и непотпуно утврђено.
Апелациони суд је одржао другостепену расправу на дан 21.10.2011. године, у присуству тужиоца Љ. В. из Д. Д., пуномоћника тужиоца С. Р., адвоката из П., пуномоћника туженог М. Б. из П. и сведока Д. Б. и В. М.
На расправи пуномоћник туженог је остао у свему при наводима жалбе и није имао нових предлога, као ни пуномоћник тужиоца, који је остао при раније датим наводима и наводима из одговора на жалбу, без нових предлога.
У циљу правилног утврђења чињеничног стања, Апелациони суд је извео доказ саслушањем сведока Д. Б., који је у свом исказу навео да остаје при раније датим исказима, али да посебно оспорава наводе тужиоца да је од стране руководства туженог тужилац био шиканиран. Сведок је навео да у периоду у коме је он био руководилац тужиоцу није било шикане према тужиоцу, већ обратно, да је тужилац шиканирао њега, провоцирањем у присуству других запослених, називањем незналицом, провоцирањем телефоном, лупањем руком о сто, због чега је био принуђен да зове полицију. Сведок наводи да је тужилац извршио неколико усмених радних налога које му је дао, али да писмено дат радни налог није извршио све до отказа уговора о раду. У вези овог радног налога сведок наводи да је тужилац тражио да му се обезбеди одређена документација, од које је део у поседу туженог и који му је обезбеђен, а део документације, као што је урбанистички план, тужилац је био дужан да сам обезбеди. Сарадници су тужиоцу били на располагању и он је могао сам да бира сараднике из техничке службе, као што је и учинио приликом извршавања техничких мерења за претходни, усмено дат радни налог, док за извршење овог задатка наводно није могао да добије сарадника. Сведок даље наводи да је код туженог уобичајено усмено давање радних задатака, али да у случају тужиоца то није било могуће, са разлога што га је било тешко наћи на радном месту да би се задатак временски лоцирао, а идеја о писменој форми налога потекла је од руководства туженог, обзиром на проблеме у комуникацији са тужиоцем. Писани налог дат тужиоцу односио се на израду идејног решења побољшања напајања одређеног броја објеката и потрошача у урбаној средини, што би подразумевало решење за постављање подземног или надземног кабла одговарајуће снаге, трасе истог и уклапање у одговарајућу инфраструктуру. На основу тог идејног решења, правна служба би решавала питања имовинскоправних односа, а тужени би од надлежних служби за област урбанизма у Општини П. могли да затраже акт о урбанистичко-техничким условима, односно информацију о локацији. По наводима сведока, у почетној фази извршења овог задатка потребно је кренути од техничке документације која покрива изведено стање туженог, која је доступна сваком запосленом, па и тужиоцу, без добијања посебне сагласности. Сведок појашњава да је израда документације по оваквој врсти задатака код туженог потребна да би се евентуално могла ставити у инвестициони план за наредну фискалну годину. По сећању сведока, тужиоцу је достављена геодетска подлога, за коју се сећа да је била смотана у ролни, а та документација није достављена преко доставне књиге. Урбанистички план је требало да затражи тужилац писаним путем од Општине П., а службену документацију предузећa за објекте на лицу места тужилац је могао прибавити сам, јер му је била доступна као и свим осталим запосленима. Део потребне документације налазио се код В. Р., а део је био у регистраторима-архиви код Ж. Д., а они по природи посла не могу да тужиоцу не дају ову документацију, јер је она само смештена у њиховим канцеларијама. Сведок напомиње да је чуо о поремећеним односима тужиоца и В. Р., која седи са М. П., са којим је тужилац такође у лошим односима, али се тужилац никада није обратио њему као руководиоцу са притужбом да му В. ускраћује документацију и да је због тога потребна интервенција руководиоца. Сведок напомиње да су сви били лојални тужиоцу док је тужилац био руководилац и да је у том периоду служба функционисала без поремећених међуљудских односа, а да се ситуација променила када је тужилац смењен са руководећег места, када је дошло до опструкције функционисања службе од стране тужиоца. Сведок је изјавио да је радни задатак којим је спорним налогом био задужен тужилац извршен 2008. године, а сам рад на извршавању задатка на терену вршен је у току претходне и текуће календарске године.
Суд је извео и доказ саслушањем сведока В. М., који је изјавио да остаје и свему као у изјави пред првостепеним судом, са записника од 31.05.2004. године, а разлог лоших односа са тужиоцем образложио је тиме што тужиоцу, као инжењеру са седмим степеном стручне спреме није одговарало да му сведок, који поседује шести степен стручне спреме, буде руководилац. Формацијски, у периоду када је тужиоцу отказан уговор о раду, сведок је био надређен и тужиоцу и сведоку Б., био је упознат са радним налогом датим тужиоцу 2003. године и сматра да тај радни задатак није дат тек тако, већ је у том моменту био од интереса за службу. Документација која је потребна за израду тог задатка била је, по мишљењу сведока, на располагању тужиоцу као и сваком другом запосленом. Са тужиоцем сведок није много комуницирао и трудио се да избегава сваку врсту сукоба. Сведок сматра да је тужилац потребну документацију требало да тражи од Б., али да није животно ни логични да се запосленом документација сервира као на тањиру. Сва техничка документација налази се у две-три канцеларије и доступна је свима и сведоку није познато да би тужилац могао имати проблема у прибављању исте за задатак који му је дат. Међуљудски односи су били поремећени само на релацији тужилац - остали запослени, док остали нису имали проблема међусобно. Од запослених тужилац је, по сазнању сведока, контактирао само са запосленима В. и Д.. За документацију потребну за извршење задатка тужиоцу није била потребна сагласност, а по мишљењу сведока, за извршење датог задатка био му је потребан сарадник, кога од сведока тужилац није тражио. Није било потребе да руководилац посредују између тужиоца и сарадника - техничара, којих је у том моменту било око 5 - 6 и који су могли да сарађују и без посебног налога руководиоца. По сећању сведока, тужилац са В. Р. и М. П. није био у посебно лошим односима, ништа лошијим него са самим сведоком. Сведок се изјаснио да јесте потписао петицију против тужиоца, да је руководилац службе од септембра 2001. године, да се не сећа да ли је у време потписивања петиције био надређени тужиоцу, а да је петиција потписана само против тужиоца, не и против других запослених.
Тужилац је на наведени исказ приговорио, наводећи посебно да се обраћао сведоку да повуче потпис са наведене петиције, јер би његов ауторитет био од утицаја, али сведок то није урадио.
Суд је саслушао тужиоца Љ. В. у својству парничне странке, који је навео да остаје у свему као у раније датом исказу, истичући да сматра да је овај отказ мотивисан само његовом личношћу и започет је у време када је, у току кривичног поступка који се водио, разоткрио подмићивање заменика јавног тужиоца од стране туженог. Тужилац наводи да њему није било стало до функције, али да је његов отказ мотивисан жељом сведока да буду руководиоци и да је то био разлог шикане која је над њим вршена. Шикана се, по исказу тужиоца, наставља и после отказа, јер иако има приватну фирму ретко добија послове, због опструкција које врше запослени код туженог, претњама о ускраћивању електроенергетске сагласности на радове које изведе његова фирма. Тужилац наводи да је био технички директор код туженог, а смењен је са те функције у јуну 2000. године и распоређен на најниже место у струци, инжењера припреме. На том радном месту није имао никаквог посла ни задужења, на посао је долазио уредно, али није имао шта да ради, већ се бавио сређивањем и читањем литературе и иновацијама које су накнадно у неким дистрибуцијама и спроведене. На функцију тужиоца после његове смене постављени су Б. и М., после петоооктобарских догађаја постојала је, по мишљењу тужиоца, опција да он буде враћен на функцију, али би то значило смену ових сведока, што њима није одговарало, па је покренут читав след спорних догађаја. У погледу радног налога чије је неизвршење било разлог давања отказа, тужилац наводи да није у питању био тежак задатак, подразумевао је излазак на лице места, мерење потребних даљина до трафо станице, од које је кабл требало да иде на одговарајући стуб, лоцирање стуба, препознавање свега тога на катастарским картама и слично, а обављање тог посла захтевало је сарадника. Тачно је да се потребна документација налазила код туженог. Међутим, по сведочењу тужиоца, у то време против њега је вођен кривични поступак, који се код туженог манифестовао тако да су сви били против њега, па и јавни тужилац, па се и он на неки начин оспособио да се брани, да прикупља документацију и све ради писмено, па је у тој форми и комуницирао са претпостављенима, што је и разлог због кога је у писаној форми тражио достављање документације. Успостављање комуникације између сведока и тужиоца није, по мишљењу тужиоца, било могуће због ароганције сведока, према којима је био као родитељ у време свог руковођења. Тужилац тврди да није био у могућности да уђе у канцеларију у којој су радили В. Р. и М. П. ради узимања потребне документације, зато што је П. ког туженог деловао против њега, а В. је претходно тврдила да је он код ње у канцеларију улазио ради физичког напада на њу, због чега је и поднела пријаву, па је тужилац схватио да би сваки његов улазак у ту канцеларију био схваћен као провокација. Једини доступни техничари за испомоћ тужиоцу били су, по тврђењу тужиоца, управо В. Р. и М. П., па је због поремећених односа са њима тражио од сведока В. М. да му омогући сарадњу са техничарима из другог одељења, или да њега пребаци у друго одељење јер инжењер у припреми може да ради било где, али му то није уважено. Сарадника је покушао да обезбеди и преко В., који је био његова веза са руководством и није тачно да је имао поремећене односе са свим запосленима. Није тачна тврдња сведока да је имао на располагању више техничара, јер су неки од њих имали своје реферате, а неки се нису бавили питањима документације. Тужилац претпоставља да је дати писани радни налог био увод у отказ. Такође напомиње да, пошто је против њега вођена истрага да улази у објекте туженог и краде струју и опрему, у објекте није желео да улази сам, а други сарадник техничар није му одређен, тако да је то била објективна препрека за извршење задатка. Тужилац је појаснио да је приватну радњу отворио 1993. године, да је та радња отворена на име његове супруге, која је књиговођа, а регистрована је за обављање књиговодствене и електричарске делатности.
Пуномоћник тужене приговорио је исказу тужиоца у целости, појашњавајући да је до поремећених међуљудских односа код туженог дошло због сукоба радника туженог који су после подне приватно за тужиоца обављали послове и којима није исплатио део накнаде за тај рад. Посебно је приговорио делу исказа тужиоца који се односи на расположиве техничаре, наводећи пример техничара Д. Ћ., који ради послове на изради техничке документације као техничар у припреми, а у истом одељењу ради и електроинжењер М. М.
У циљу правилног утврђења чињеничног стања, Апелациони суд је прочитао записнике са главне расправе одржане дана 20.04.2004. године, 31.05.2004. године, 19.08.2004. године, 23.09.2004. године, 29.11.2004. године, 30.12.2004. године, 01.02.2005. године, 11.03.2005. године и 23.08.2007. године, извршио увид у списе Основног суда у Пожеги К-130/2002, у решење истог суда К-28/2001 од 06.01.2006. године, у службену белешку о обавештењу примљеном од грађана, сачињену од стране МУП-СУП Ужице ОУП Пожега број ПУ-441/06 од 14.06.2006. године и број ПУ-375/08 од 02.04.2008. године, у фотокопију радне књижице тужиоца, у решење Агенције за привредне регистре РС број БД 7305/2007 од 27.02.2007. године, у решење Агенције за привредне регистре РС број БД 102803/2006 од 01.01.2007. године, у потврду Пореске управе број 134851887 од 01.01.2005. године, у извод о регистрацији туженог као привредног субјекта, издат од Агенције за привредне регистре РС, у решење Агенције за привредне регистре БД 113489/2009 од 09.07.2009. године, у решење Агенције за привредне регистре БД 102808/2005 од 01.01.2006. године, у потврду Агенције за привредне регистре број 01-12-683-1/08 од 03.03.2008. године и увид у списе Основног суда у Пожеги К-214/2004.године.
Оценом изведених доказа, у смислу члана 8. ЗПП, суд је утврдио да је тужилац по занимању дипломирани инжењер електротехнике и да је у периоду од 01.05.1995. године до 19.06.2000. године обављао код туженог послове руководиоца сектора за електроенергетски систем у погону ЕД П.. Дана 19.06.2000. године распоређен је на радно место инжењера у Одељењу техничких послова, а 20.03.2003. године, са туженим је закључио уговор о раду број 1272, ради обављања ових послова. Против тужиоца је покренут кривични поступак због злоупотребе службеног положаја у периоду од 18.031998. године до 05.01.2000. године. Утврђено је да је правоснажном пресудом Основног суда у Пожеги К.130/02 ОД 17.10.2005. године, тужилац ослобођен оптужбе за продужено кривично дело злоупотребе положаја. Решењем туженог број 564 од 03.02. 2004. године тужиоцу отказан уговор о раду број 1272/336 од 20.03.2003. године, са образложењем да је својом кривицом учинио повреду радне обавезе која се састоји у неизвршавању, несавесном, нeблаговременом и немарном извршавању послова, неоправданом изостајању са посла 3 узастопна радна дана или 5 радних дана са прекидима и злоупотреби боловања из члана 9. став 1. алинеја друга и тринаеста и члана 25. Уговора о раду, а сагласно одредби члана 101. став 1. тачка 3. и 7. Закона о раду. Упозорењем број 99 од 06.01.2004. године тужени је упозорио тужиоца на отказне разлоге и од тужиоца тражио изјашњење о наводима из упозорења, а тужилац се на исте изјаснио. Тужилац је до 19.06.2000. године, док је био руководилац, био у коректним односима са запосленима код туженог, али је након распоређивања на радно место инжењера, подношења анонимних пријава, покретања дисциплинског поступка и подношења кривичних пријава, дошло до погоршања међуљудских односа, па је тужилац код туженог контактирао са 2-3 запослена, а то се стање продужило до 2000. године, када су 44 радника погона у П., међу којима и руководилац В. М., покренули иницијативу за отказ уговора о раду тужиоца, изражавајући незадовољство понашањем тужиоца, након чега су уследиле међусобне кривичне пријаве између тужиоца и ове групе радника, што је међуљудске односе додатно погоршало. Руководство туженог било је упознато са стањем међуљудских односа у погону у П., па је у циљу превазилажења тог проблема одржано више састанака, а тужиоцу је у том циљу понуђен премештај на рад у погону туженог у другом месту, што тужени није прихватио.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца, па је поништио решење туженог којим је тужиоцу отказан уговор о раду и обавезао туженог да тужиоца врати на рад и распореди на послове инжењера у одељењу техничких послова закључењем уговора о раду, образлажући да тужилац није својом кривицом учинио повреде радних обавеза утврђених чланом 9. Уговора о раду и чланом 101. Закона о раду, односно да није неоправдано изостао са рада нити злоупотребио боловање, које су му решењем туженог стављене на терет, а да тужени није доказао да је тужилац несавесно, немарно и неблаговремено извршавао послове или да их није извршавао. У свом образложењу првостепени суд наводи да тужилац није био задовољан односом непосредних руководилаца према њему након распоређивања на послове инжењера у одељењу техничких послова, јер непосредни руководиоци нису контактирали са њим, да је тужилац одлазио на рад у условима шикане од руководилаца, уз подршку осталих запослених, те да у условима шикане према тужиоцу нема примене права.
По оцени Апелационог суда, битна чињеница која се тиче шиканозног понашања послодавца према тужиоцу, није у овој правној ствари доказана са степеном вероватноће који би тужиоца могао да ослободи обавезе савесног и благовременог извршавања радних обавеза, а терет доказивања ове чињенице био је, сходно одредби члана 220. и 223. ЗПП, на тужиоцу. Основано се, по оцени Апелационог суда, жалбом туженог указује на недовољне разлоге првостепеног суда за утврђење наведене битне чињенице. Наиме, у Упозорењу на постојање отказних разлога тужиоцу, број 99 од 06.01.2004. године, каo и у образложењу оспореног решења тужени наводи да се тужилац у периоду од 01.11.2003. до 17.11.2003. године није у вези са одсуствовањем са посла јављао ма коме од надлежних руководилаца, што је резултирало тиме да се евидентирано одсуствовање води као неоправдано. У наведеном упозорењу тужени наводи да је тужилац поводом утврђених изостанака дао изјаву заведену под бројем 981 од 17.12.2003. године, да је у наведеној изјави тврдио да евиденцију о доласку и одласку са посла води сам тужилац, као и да је за одређени број изостанака навео своје оправдање за изостанак са рада. Првостепени суд у образложењу своје пресуде није дао своју оцену ових доказа, а посебно наведене изјаве тужиоца о разлозима изостанка, као ни оцену одговора на упозорење који је дао тужилац дана 25.01.2004. године. У изјави на коју се позива упозорење, од 17.12.2003. године тужилац, између осталог, наводи да је 10.11.2003. године присуствовао унапред заказаном разговору код директора предузећа у У., дана 11.11.2003. године присуствовао је суђењу на коме је био окривљени, дана 06.11.2003. године био је на састанку код председника синдиката, дана 07.11.2003. године користио је годишњи одмор по одобрењу руководиоца, а дана 14.11.2003. године, на позив руководиоца је обављао рад у својој радионици за потребе туженог. Ни једно од наведених оправдања за одсуствовање тужилац није поткрепио другим доказима, па се оцена првостепеног суда да у изостајању туженог у наведеним данима нема скривљеног поступања у вези повреде радне обавезе неоправданог изостајања са посла заснива само на изјави тужиоца, на шта се основано жалбом туженог указује. Првостепена пресуда не даје ни један разлог за став суда да тужилац није био у обавези да о разлозима одсуствовања са посла обавештава руководиоца, на начин и у процедури која је код туженог прописана и по којој сви остали запослени поступају приликом одсуствовања са рада. Запослени је дужан да поштује прописану процедуру туженог о евидентирању доласка запослених на рад, одсуствовања са рада, напуштања радног места, а тужилац није, по оцени Апелационог суда, пружио довољно уврељивих разлога који би представљали разлог за самоиницијативно вођење евиденције радног времена, за необавештавање послодавца о разлозима одсутности или за обавештавање преко посредника, за одсуствовање са рада на основу сопствене процене о оправданости разлога одсуствовања, без одобрења непосредног руководиоца. Тужилац није пружио ни један доказ да је у некој од ранијих прилика покушао да из оправданих разлога затражи од непосредних руководилаца одобрење за одсуствовање, па да му је то било злонамерно ускраћено, нити је у поступку доказао да је руководилац који је задужен за евиденцију радног времена запослених одбио да евидентира његово присуство при редовном јављању о доласку на рад, или да је одбио да лично прими дознаке или другу врсту оправдања од тужиоца за разлоге одсуствовања са посла. Тужилац у односу на радну обавезу која се односи на поштовање процедура прописаних код тужиоца у вези са евиденцијом радног времена поступао на начин који се може окарактерисати као неизвршавање односно неуредно извршавање исте, па ова повреда, по оцени Апелационог суда, може бити употребљена као довољан отказни разлог, без обзира што друге повреде, посебно злоупотреба боловања, нису доказане.
Основни разлог заснивања радног односа и ступања у уговорни однос послодавца и запосленог је обављање радних обавеза у циљу остваривања зараде. Како је тужиоцу неспорно у читавом периоду у коме је, према сопственом тврђењу, трпео шикану од стране послодавца, послодавац исплаћивао зараду, да би тужилац могао бити аболиран од еквивалентне обавезе извршавања радних обавеза као своје основне обавезе из уговора о раду, морао је доказати да је од стране послодавца у извршавању тих обавеза заиста био онемогућен, шиканирањем које је такве природе да га је то спречило да своје обавезе испуњава. Ради утврђивања да ли је било шиканозног поступања послодавца према тужиоцу, Апелациони суд је отворио расправу пред другостепеним судом. На основу оцене доказа изведених на расправи, односно на основу изјава сведока саслушаних у поступку и изјаве тужиоца саслушаног у својству парничне странке, Апелациони суд није утврдио да је у вези извршења писаног радног налога од 29.04.2003. године, било опструкције тужиоца од стране туженог у извршавању истог. Апелациони суд је утврдио да је наведени радни задатак чије је извршење наложено тужиоцу био задатак који је одговарао његовој стручној спреми и оспособљености, да је тужилац био у могућности да код туженог прибави сву потребну документацију која је њему, као и свим осталим запосленима била на располагању, као и да је за обављање овог задатка могао да узме сарадника из круга лица са којима није био у лошим односима. Апелациони суд оцењује да тужилац није пружио доказе да је учинио било какав покушај у смислу прибављања потребне документације или обезбеђивања сарадника, па да је у томе био ометен од стране других запослених или руководства. Једино што је у вези извршења наведеног задатка тужилац предузео било је достављање дописа руководству са захтевима који су се односили на прибављање документације и обезбеђивање других услова, које сви остали запослени код туженог обезбеђују сами, па се из оваквог понашања тужиоца не може закључити да ли је код њега уопште постојала воља да наведену обавезу изврши, или је допис упућен руководству био само начин да обезбеди доказ да је у обављању повереног задатка био спречен кривицом послодавца.
Уз неспорно лоше и поремећене међуљудске односе који су постојали између тужиоца и већине запослених код туженог, Апелациони суд оцењује да они нису резултат искључиво поступања туженог, већ је и тужилац својим понашањем допринео да до поремећаја у односима са запосленима и руководиоцима дође, а није предузимао мере да се овакви односи поправе и превазиђу, нити је прихватао иницијативу руководства у том правцу. Тужиоцу је неспорно нуђено да буде премештен у другу организациону јединицу туженог, на послове који би одговарали његовој стручној спреми и у којој би ступио на рад у радној средини неоптерећеној сукобима са осталим запосленима, што би и за њега и за туженог представљало решење ситуације у којој није било могуће нормално одвијање рада и комуникације између запослених. Међутим, из чињенице да је тужилац одбио ово распоређивање може се закључити да лоши међуљудски односи код туженог нису за тужиоца представљали довољан мотив да предузме стварне кораке да из такве ситуације изађе. На основу наведеног, Апелациони суд оцењује да шикана од стране туженог према тужиоцу, као разлог који га аболира од извршења радних обавеза, како је то првостепени суд у нападнутој пресуди закључио, није у овој правној ствари на несумњив начин доказана, па употребљени отказни разлог који се састоји у неизвршавању, несавесном, неблаговременом и немарном извршавању радних обавеза, представаља законит основ за престанак радног односа тужиоцу, уз испоштовану законом прописану отказну процедуру.
На основу наведеног, Апелациони суд је жалбени навод туженог који се односи на то да је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, оценио као основан, а услед учињене битне повреде чињенично стање је остало погрешно и непотпуно утврђено, па је Апелациони суд првостепену пресуду укинуо, ставом првим изреке ове пресуде, а ставом другим ове пресуде, применом одредбе члана 369. став 3. ЗПП, одлучио је о тужбеном захтеву тужиоца.
Апелациони суд је, сходно одредби члана 159. став 1. ЗПП, имајући у виду да тужени, који је у спору успео, није тражио накнаду трошкова парничног поступка, одлучио као у ставу III изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Изет Суљовић с.р.