Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж1. 1545.17
Гж1. 1545.17
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1-1545/17
13.7.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Симић, председника већа, Марије Марковић и Душице Живковић, чланова већа, у парници тужиоца AA из …….., чији је пуномоћник Иван Ћаловић, адвокат из ……….., против тужене ББ, чији је заступник Државно правобранилаштво, Одељење у ……….., ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку П1-394/14 од 10.3.2017. године у седници већа одржаној дана 13.7.2017. године донео је
П Р Е С У Д У
I - ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене ББ, и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку П1-394/14 од 10.3.2017. године у ставу првом изреке, у делу којим је обавезана тужена ББ да тужиоцу АА из ……… на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 10.3.2017. године, као дана пресуђења, па до коначне исплате.
II - ПреиначУје се пресуда Основног суда у Чачку П1-394/14 од 10.3.2017. године, у преосталом делу става првог изреке, тако да гласи:
ДЕЛИМИЧНО СЕ усваја тужбени захтев тужиоца АА из ………, па се обавезује тужена ББ, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности - права на правично суђење исплати износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 10.3.2017. године до исплате, у року од 15 дана од дана достављања преписа ове пресуде под претњом извршења, ДОК СЕ за износ од још 100.000,00 динара, који представља разлику од износа досуђеног овим ставом изреке до потраживаног износа од 200.000,00 динара, са законском затезном каматом од 10.3.2017. године до исплате, тужбени захтев тужиоца ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАН.
III - Решење о трошковима парничног поступка, садржано у ставу другом изреке пресуде Основног суда у Чачку П1-394/14 од 10.3.2017. године, остаје неизмењено.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Чачку П1-394/14 од 10.3.2017. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права личности - повреде права на правичнo суђење исплати износ од 200.000,00 динара и због претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности исплати износ од 150.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 10.3.2017. године, као дана пресуђења, па до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 106.600,00 динара, са законском затезном каматом, почев од дана извршности пресуде па до коначне исплате.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, побијајући је због погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 386. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14) и у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована у делу става првог изреке, којим је обавезана тужена да тужиоцу накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, а да је делимично основана у односу на став први изреке у делу којим је обавезана тужена да тужиоцу накнади нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде права личности - права на правично суђење.
Побијана пресуда није донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужилац је до 31.12.2009. године обављао дужност председника Општинског суда у ………, када му је, доношењем јединствене одлуке Високог савета судства број 06-00-37/2009-01 од 25.12.2012. године, констатован престанак судијске дужности закључно са 31.12.2009. године. Наведена одлука је замењена појединачном Одлуком Високог савета судства број 119-05-00611/2010-01 од 14.6.2010. године, којом се утврђује да тужилац не испуњава услове из члана 45. Закона о судијама у погледу стручности и особљености. Одлуком Високог савета судства број 06-00-33-1/2011-01 од 23.9.2011. године, одлучујући по приговору тужиоца, измењена је одлука од 14.6.2010. године, тако што је тужилац изабран за судију Основног суда у ………. Вештачењем путем вештака неуропсихијатра утврђено је да је тужилац услед неизбора и престанка судијске функције доживео интензивну акутну стресну ситуацију, уз интензивни поремећај емоционалне и укупне психичке равнотеже, услед чега је трпео душевне болове који се испољавају у виду анксиозно депресивног синдрома и са психосоматским симптомима. Наведени душевни болови су трајали од краја децембра 2009. године до краја 2011. године, а исти се испољавају и данас, и код тужиоца су узроковали анксиознодепресивни синдром, који поремећај је директна последица предметног догађаја и утиче на тужиочеве свакодневне животне активности (боравак ван куће, присуство различитим скуповима, физичка активност, спортска активност, интелектуални напор) које сада обавља са повећаним трудом, због чега код истог постоји трајно умањење животне активности од 10%.
На основу овако правилно и потпуно утврђеног чињенично стања првостепени суд је правилно закључио да тужилац има право на накнаду штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности. За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.
Наиме, одредбом члана 154. став 1. ЗОО је прописано да ко другоме накнади штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, док је одредбом члана 172. став 1. ЗОО прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Полазећи од садржине цитираних законских норми, а при несумњиво утврђеној чињеници да је тужилац услед незаконитих одлука Високог савета судства у поступку избора судија, који је за последицу имао и његов неизбор, претрпео поремећај емоционалне и укупне психичке равнотеже, услед чега је трпео душевне болове који се испољавају у виду анксиозно депресивног синдрома, који душевни болови нису престали ни када је поново изабаран на судијску функцију и који су према налазу и мишљењу вештака неуропсијијатра директна последица предметног догађаја, а такви су да тужилац свакодневне животне активности сада обавља отежано, по оцени Апелационог суда правилно је поступио првостепени суд када је применом одредбе члана 154. став 1. у вези члана 172. став 1. ЗОО тужену обавезао да тужиоцу накнади причињену штету, са припадајућом законском затезном каматом у смислу одредбе члана 277. став 1. ЗОО.
Полaзећи од нaведених чињеницa, првостепени суд је приликом одлучивaњa о тужбеном зaхтеву тужиоца зa нaкнaду немaтеријaлне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, кaо и о висини исте, прaвилно применио одредбу члaнa 200. ЗОО, водећи при томе рaчунa о знaчaју повређеног добрa и циљу коме тa нaкнaдa служи, aли и о томе дa се њоме не погодује тежњaмa које нису спојиве сa њеном природом и друштвеном сврхом. Оценом свих околности конкретног случаја, које су биле од утицаја на одмеравање висине правичне новчане накнаде за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, а посебно ценећи интензитет и дужину трајања истих, као и проценат умањења животне активности, првостепени суд је прaвилном применом одредбе члaнa 200. ЗОО у складу са одредбом члана 224. ЗПП одмерио висину нaстaле немaтеријaлне штете по трaженом виду, због чега су супротни жалбени наводи тужене изнети у том правцу оцењени као неосновани.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је применом одредбе члана 390. ЗПП одлучио као у ставу I изреке пресуде.
Такође, првостепени суд је правилно закључио да тужилац има право и на накнаду штете бог повреде права на правично суђење, с тим што је погрешно применио материјално право када је закључио да тужилац има право на накнаду овог вида штете у досуђеном износу.
Наиме, Апелациони суд, као и првостепени суд, налази дa поступaњем тужене тужиоцу није био обезбеђен стaндaрд прaвичног суђењa, јер поступак спровођења и доношења одлуке о неизбору укaзује нa висок степен непрaвилности и незaконитости, што је све код тужиоца произвело душевне болове због повреде права на правично суђење. Ово из разлога што одсуство образложене одлуке и, с тим у вези, одсуство чињеничне базе за одлуку о неизбору, укључујући и одсуство стручних и вредносних судова у односу на разлоге за неизбор, представљају повреду права на правично суђење. С обзиром на наведено, Апелациони суд прихвата закључак првостепеног суда да је тужена, применом одредбе члана 172. у вези члана 200. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, број 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93), дужна да тужиоцу накнади штету по наведеном основу. Тужиоцу, међутим, применом одредбе члана 200. став 2. истог закона, припада право на накнаду штете по наведеном основу, и то у износу од 100.000,00 динара, а не у досуђеном износу од 200.000,00 динара, па је Апелациони суд је, применом одредбе члана 394. тачка 4. ЗПП, одлучио као изреци под II и обавезао тужену да тужиоцу на име накнаде наведеног вида штете исплати износ од 100.000,00 динара, док је за разлику од досуђеног износа па до потраживаног износа, а за износ од још 100.000,00 динара, тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован.
Тужилац, у складу са одредбом члана 277. став 1. ЗОО има право и на камату за досуђени вид накнаде нематеријалне штете и то од дана утврђења висине штете – дана пресуђења до исплате.
Одлучујући о трошковима парничног поступка Апелациони суд је закључио да је правилна одлука о трошковима парничног поступка, коју тужена не напада конкретним жалбеним разлозима, јер је донета правилном применом члана 153. и 154. ЗПП, при чему је овај суд имао у виду да преиначење пресуде на наведени начин, није битније утицало на измену одлуке о трошковима поступка, садржане у ставу другом изреке, због чега је одлука остала непромењена.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је одлучио као у ставу III изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Мирјана Симић,с.р.