Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1 1936.11 поништај одлуке о отказу уговора
Гж1 1936.11 поништај одлуке о отказу уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж 1 1936/11
Дана: 09. децембра 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Симониде Милорадовић, председника већа, Радованке Николић и Светлане Бранковић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Н. П. из В. Б., чији је пуномоћник адвокат Р. К. из В. Б., против туженог „В. В.“ АД у В. Б. кога заступа адвокат К. М. из Б., ради поништаја одлуке о отказу уговора о раду, решавајући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П1 3362/10 од 28. марта 2011. године, после одржане расправе пред овим судом као другостепеним на дан 09. децембра 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П1 3362/10 од 28. марта 2011. године.
II ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца Н. П. из В. Б. којим је тражио да се поништи као незаконита одлука директора туженог „В. В.“ АД у В. Б. бр. 11-344 од 23. 10. 2007. године којом је отказан уговор о раду тужиоцу и да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад, исплати му све зараде од дана кад је отказан уговор о раду, односно 31. 10. 2007. године до дана враћања на рад тужиоца, са законском затезном каматом од 31. 10. 2007. године до исплате.
III ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженој на име накнаде трошкова спора плати износ од 125.625,00 динара.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи ставом 1. изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је поништена одлука директора туженог „В. В.“ АД у В. Б. број 11-344 од 23. 10. 2007. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду.
Ставом 2. изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад, исплати му све зараде од дана од кад је отказан уговор о раду, односно 31. 10. 2007. године, до враћања на рад, као да је радио са законском затезном каматом од 31. 10. 2007. године до исплате.
Изреком под 3. обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова спора плати износ од 155.400,00 динара.
Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужилац је одговорио на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио: Жалба је основана.
Како је првостепена пресуда већ једном била укинута по одредбама Закона о парничном поступку то је Апелациони суд сагласно чл. 369 ст. 2 и 3 у вези чл. 370 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 111/09) заказао расправу и одлучио о жалби туженог и тужбеном захтеву тужиоца.
На расправи пред другостепеним судом, ради правилног утврђења чињеничног стања суд је извео доказе читањем доказа који су изведени у првостепеном поступку и то: решења туженог од 23. 10. 2007. године, захтева председника синдиката туженог упућеног директору туженог дана 16.04.2007. године; обавештења директора туженог извршном одбору синдиката бр. 713 од 23.04.2007. године; извештаја Завода за јавно здравље К. од 24.04.2007. године и 06.08.2007. године; извештаја Министарства заштите животне средине од 01.08.2007. године и 02.11.2007. године; налаза лекарске комисије од 24. 10. 2007. године; изјаве главног контролора квалитета од 30. 07. 2007. године; изјаве директора производње од 03.08.2007. године; писане изјаве тужиоца од 17.09.2007. године; изјаве тужиоца бр. 1931; упозорења број 209 од 25. 09. 2007. године; налаза лекарске комисије за тужиоца од 24. 04. 2007. године; записника о извршеном техничком прегледу од 31.07.2007. године; записника о извршеном инспекцијском прегледу од 31.07.2007. године; извештаја о привременој спречености за рад тужиоца у периоду од 25.09.2007. до 30.09.2007. године; 01.10.2007. до 24.10.2007. године и 25.10.2007 до 31.10.2007. године; решења инспектора рада од 27.12.2007. године; решења Министарства рада и социјалне политике од 25.02.2008. године; решење инспектора рада од 25.03.2008. године; извода из гласила јавности Б 92, „Блиц“, „Данас“, „Глас јавности“; обавештења о распореду рада производног сектора са прилозима; исказа сведока Р. Љ., Ш. С., П. Б., Ж. В.; упозорења туженог бр.1643 од 15.08.2007. године са прилогом; обавештења достављено извршном одбору синдиката и евиденције рада запослених код туженог са прилозима, и извео доказ саслушањем тужиоца и законског заступника туженог као парничне странке, као и сведока З. Ј.
Оспореним решењем туженог бр. 11-344 од 23.10.2007. године тужиоцу је отказан уговор о раду од 02.08.2006. године по основу кога је тужилац био запослен код туженог на пословима радника на линији за производњу-прва група, а на основу чл. 179 ст. 1 тач. 2 Закона о раду, зато што је својом кривицом учинио повреду радне обавезе-ширење дезинформацијe или злоупотреба или давање нетачних информацијe предвиђенe чл. 78 ст. 1 тач. 27 Колективног уговора туженог и чл. 17 ст. 1 тач. 27 Уговора о раду, јер је дана 30.07.2007. године, са свог кућног телефона позвао Републичку инспекцију за заштиту животне средине и пријавио да тужени испушта непречишћену воду од дезинфекције линија и опреме директно у канализацију. Тужилац је члан извршног одбора синдиката туженог. Тужени је тужиоца упозорио на постојање разлога за отказ уговора о раду упозорењем број 1643 од 15.08.2007. године, који је достављен на изјашњење тужиоцу и синдикату, а затим и упозорењем бр. 2009 од 25.09.2007. године које упозорење је достављено синдикату туженог 27.09.2007. године и тужиоцу лично 29.09.2007. године. Утврђено је да се синдикална организација туженог 16.04.2007. године обратила захтевом директору туженог, поред осталог и за мерење нивоа буке у току радног времена и употребе одређених киселина у процесу производње. Директор туженог поводом ових захтева је обавестио извршни одбор синдиката о предузетим мерама. Контрола производних линија туженог, па и отпуштање отпадних вода од прања и дезинфекција линија и опреме редовно се врши четири пута годишње и претходно је била извршена у априлу те године, а по извештају Завода за јавно здравље у К. од 24.04.2007. године. Такође, утврђено је и то, да синдикална организација туженог, никакву одлуку поводом изливања отпадних вода од прања и дезинфекције линија и опреме, није донела, нити се таквим захтевом обратила туженом. Тужилац дана 30.07.2007. године није обавестио извршни одбор синдиката, председника синдиката и чланове синдиката са којима је непосредно радио, као ни туженог о уоченој појави изливања отпадних вода поводом које је пријавио туженог Инспекцији за животну и радну средину, већ је са кућног телефона. Ванредном контролом која је извршена по пријави тужиоца 30.07.2007 године узети су узорци отпадних вода од прања и дезинфекције линије и опреме дана 31.07.2007. године, и тужени је као и тужилац, о извршеној контроли и резултатима контроле обавештен 06.08.2007. године од стране Завода за јавно здравље у К., да су испитани параметри у оквиру прописаних. Решењем инспектора рада Министарства рада и социјалне политике РС бр. 918-380-117-01377/2007-04 од 27.12.2007. године одложено је извршење решења број 11-344 од 23.10.2007. године директора предузећа „В. В.“ АД В. Б., којим је Н. П. из В. Б., раднику на линији за производњу прва група, отказан уговор о раду број 09-172 од 02. 08. 2006. године до правноснажности судске одлуке. Решењем Министарства рада и социјалне политике Републике Србије број 164-03-00046/2008-01 од 25. 02. 2008. године поништено је решење инспектора рада од 27. 12. 2007. године и предмет враћен на поновни поступак. Решењем инспектора рада Министарства рада и социјалне политике Републике Србије број 918-380-117-01377/2007-04 од 25. 03. 2008. године одбијен је захтев П. Н. којим је тражио одлагање извршења решења директора предузећа „В. В. АД“ бр. 11-344 од 23.10.2007. године а којим му је отказан уговор о раду број 09-172 од 02.08.2006. године. Колективним уговором туженог чл. 78 предвиђени су разлози за отказ уговора о раду од стране послодавца ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе поред осталих тач.27 и ако шири дезинформације, злоупотребе или даје нетачне информације. Уговором о раду закљученим између тужиоца и туженог чл. 17 уговорено је да послодавац може да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреде радне дужности, поред осталих и прописане тач. 27 ако шири дезинформације, злоупотребе или даје нетачне информације.
Незаконитост одлуке туженог број 11-344 од 23.10.2007. године, којом је тужиоцу отказан уговор о уређењу међусобних права, обавеза и одговорности од 02.08.2006. године, због тога што је својом кривицом учинио тежу повреду радне обавезе предвиђену чл. 78 ст. 1 тач. 27 Колективног уговора туженог и чл. 17 ст. 1 тач. 27 Уговора, а којем отказу је претходило достављање писаног упозорења бр. 2009 од 25.09.2007. године, тужиоцу дана 29.09.2007. године, а синдикату дана 27.09.2007. године, суд је ценио не само према одредбама чл.179 ст.2, чл.180, чл.181 и чл.188 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05 и 61/05), већ и одредбе чл.36 Закона о безбедности здравља („Службени гласник РС“ бр.101/05) и према Конвенцији МОР-а бр.135 о заштити и олакшицама које се пружају представницима радника у предузећу и Препоруци бр.143 о радничким представницима по којима раднички представник ужива заштиту од сваког штетног поступка, посебно отпуштања с посла, па је утврдио да је оспорена одлука туженог законита, јер је донета у складу са одредбама чл. 179 тач. 2, чл. 180, чл.181 и чл.188 ст.2 Закона о раду. Наиме, по оцени Апелационог суда тужилац дана 30.07.2007. године није поступио у складу са законом, општим актом и уговором о раду зато што, не само да није о својој намери да Инспекцији за заштиту животне средине пријави туженог због отпуштања отпадних вода, обавестио чланове синдикалне организације са којима је непосредно радио и председника извршног одбора синдиката, већ ни послодавца, а што је био дужан да учини у смислу одредбе чл. 36 Закона о безбедности здравља на раду („Службени гласник РС“, бр. 101/05). Наведена норма прописује да је запослени дужан да у складу са својим сазнањима одмах обавести послодавца о неправилностима, штетностима, опасностима или другој појави која би на радном месту могла да угрози његову безбедност и здравље или безбедност и здравље других запослених. Став два наведене законске норме прописује да ако послодавац после добијеног обавештења из става један тог члана не отклони неправилности, штетност и опасност или друге појаве у року од 8 дана или ако запослени сматра да за отклањање утврђених појава нису спроведене одговарајуће мере за безбедност здравља, запослени се може обратити надлежној инспекцији рада о чему обавештава лице за безбедност и здравље на раду. Став три наведене норме прописује да је запослени дужан да сарађује са послодавцем и лицем за безбедност и здравље на раду како би се спровеле прописане мере за безбедност и здравље на пословима на којима ради. У конкретном случају, међутим са сигурношћу је утврђена чињеница да тужилац 30.07.2007. године о уоченој појави, која је била предмет пријаве, а за коју је утврђено да није тачна, не само да није обавестио лице надлежно за безбедност и здравље на раду, послодавца, као ни чланове свог синдиката, већ је о истој самоиницијативно обавестио само Инспекцију за животну средину, због чега његово поступање, по оцени Апелационог суда, представља изражено његово лично мишљење и као такво је супротно и одредби чл. 17 Закона о раду која прописује да је запослени дужан да се придржава права и обавеза утврђених законом, општим актом и уговором о раду, па није повређен чл. 188 ст. 1 Закона о раду о заштити представника запослених као ни Конвенција МОР-а бр. 135 о заштити и олакшицама које се пружају представницима радника у предузећу и препорука бр.143 о радничким представницима, због чега је сагласно ставу два члана 188 Закона о раду послодавац и могао да откаже уговор о раду тужиоцу, јер није дат, с обзиром на лична својства тужиоца као синдикалног представника, већ из оправданих разлога у смислу чл.179 ст.1 тач.2 Закона о раду.
Из изнетих разлога Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Апелациони суд је применом одредбе чл. 149 и 150 ЗПП и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката обавезао тужиоца да туженом накнади нужне трошкове спора, а које је овај имао за састав одговора на тужбу у износу од 7.500,00 динара, састав жалбе у износу од 7.500,00 динара, за заступање пред првостепеним судом на 9 одржаних расправа по 8.750,00 динара и на 3 одложене расправе по 4.375,00 динара и за заступање пред другостепеним судом на једној одржаној расправи у износу од 8.750,00 динара, а све у укупном износу као у изреци под III ове пресуде.
Председник већа-судија
Симонида Милорадовић, с.р.