Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2739.17 Рад ван радног односа - допунски рад
Гж1.2739.17 Рад ван радног односа - допунски рад
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1-2739/17
Дана 04.05.2018. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Сузане Видановић, председника већа, Марије Петковић и Наташе Петровић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из Горњег Милановца, чији је пуномоћник Чедо Ћурчић, адвокат из Горњег Милановца, против туженог ЈКП „Горњи Милановац“ из Горњег Милановца, чији је пуномоћник Миодраг Нешковић, адвокат из Горњег Милановца, ради поништаја решења о отказу уговора о допунском раду, одлучујући о жалби тужиоца изјављној против пресуде Основног суда у Горњем Милановцу П1-216/16 од 08.05.2017. године, у седници већа одржаној дана 04.05.2018. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца АА из Горњег Милановца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Горњем Милановцу П1-216/16 од 08.05.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде Основног суда у Горњем Милановцу П1-216/16 од 08.05.2017. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца АА из Горњег Милановца којим је тражио да се поништи решење директора туженог ЈКП „Горњи Милановац“ из Горњег Милановца о отказу Уговора о допунском раду бр. 454 од 09.08.2016. године као незаконито те да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад на послове предвиђене Уговором о допунском раду.
Ставом другим изреке ожалбене пресуде обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 70.500,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 373 ЗПП.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 … 55/14) Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Ожалбена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности као ни уз битну повреду из тач. 12 наведене законске норме на коју жалба тужиоца указује наводима да је изрека пресуде нејасна и неразумљива, противречна сама себи и разлозима пресуде и нема разлога о одлучним чињеницама, а да су разлози који су образложењу дати у потпуности у супротности са изведеним доказима. Наиме, ожалбена пресуда наведене недостатке не садржи, већ је изрека пресуде јасна и разумљива не противуречи сама себи и разлозима пресуде, а у образложењу су дати разлози о битним чињеницама за одлуку о тужбеном захтеву, тако да је у поступку по жалби могуће испитати правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примењеног материјалног права.
Ожалбена пресуда није донета ни уз погрешно утврђено чињенично стање нити уз погрешну примену материјалног права.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужилац је био ангажован код туженог по основу Уговора о допунском раду бр. 7241 од 04.11.2015. године. Тужилац је био запослен код туженог, а Споразумом о раскиду уговора о раду бр. 7240 од 03.11.2015. године, закљученог између тужиоца и туженог, и то чл. 1. констатовано је да је одлуком стручног већа за техничко-технолошке науке Универзитета у Крагујевцу запослени изабран у звање наставника Универзитета, за ужу научну област хидротехника саобраћајнице, док је у чл. 2 констатовано да избор запосленог за универзитетског професора условљава измене у радном односу са досадашњим послодавцем и да је постигнут споразум о раскиду радног односа са пуним радним временом и закључењу уговора о допунском раду. Уговором о допунском раду бр. 7241 од 04.11.2015. године закљученим између тужиоца и туженог и то тужиоца као посленика, а туженог као послодавца, уговорено је обављање стручних послова по уговору о допунском раду на период од 04.11.2015. године до 03.10.2017. године, са 40 часова радног времена месечно. Чланом 3 уговора утврђено је право на новчану накнаду посленику у нето износу од 18.000,00 динара. Чланом 5 уговора о допунском раду прецизирано је да ће током трајања допунског рада посленику бити обезбеђени услови из претходног периода, канцеларија, опрема, документација, рад на терену и сарадње са другим предузећима, органима и организацијама на стручним пословима из области водоснабдевања, коришћења и заштите воде. Решењем о отказу Уговора о допунском раду бр. 4554 од 09.08.2016. године отказан је тужиоцу Уговор о допунском раду бр. 7241 од 04.11.2015. године, са позивом на чл. 179 ст. 2 и 3 Закона о раду, са наводима да посленик није долазио на посао нити се јављао коме у периоду од 23.06.2016. године до 21.07.2016. године. Директор туженог је решењем бр. 2711 од 13.05.2016. године именовао стручну комисију са задатком да сагледа рад, ангажовање, резултате рада као и новчана средства која је примио АА у периоду од 04.11.2015. године до 13.05.2016. године. Комисија је сачинила извештај од 20.05.2016. године у коме је констатовано да се АА, посленик, последњи пут пријавио кроз електронску евиденцију дана 03.11.2015. године и истог дана се одјавио када му је и престао радни однос са пуним радним временом. Наведено је да су сви чланови комисије повремено виђали посленика у службеним просторијама туженог и констатовали да је у тим ситуацијама користио своју канцеларију. Из извода електронске евиденције о присутности запослених на раду од 13.02.2017. године утврђено је да тужилац у периоду од 01.05.2016. године до 31.07.2016. године није евидентиран на раду код туженог.
Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је по оцени Апелационог суда поступио првостепени суд када је применом одредби материјалног права на које се позвао у образложењу ожалбене пресуде одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи решење директора туженог о отказу Уговора о допунском раду бр. 454 од 09.08.2016. године, као незаконито и да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и послове предвиђене Уговором о допунском раду.
Наиме, чл. 30 ст. 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/13 и 75/14) прописано је да се радни однос заснива уговором о раду; чл. 1 ст. 1 да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним прописима у складу са ратификованим међународним конвенцијама, а чл. 202 да запослени који ради са пуним радним временом код послодавца може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до трећине пуног радног времена и да се уговором о допунском раду утврђује право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада. Чланом 124. Закона о облигационим односима („Службени гласник СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“ бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), прописано је да у двостраним уговорима када једна страна не испуни своју обавезу друга страна може, ако ништа друго није одређено, захтевати испуњење обавезе или раскинути уговор простом изјавом, ако раскид уговора не наступа по самом закону, а у сваком случају има право на накнаду штете. Како је у првостепеном поступку са сигурношћу утврђено да тужилац није поштовао радно време одређено Уговором о допунском раду, то је правилан закључак првостепеног суда да оспорено решење о отказу уговора о допунском раду, у смислу одредби Закона о облигационим односима представаља изјаву воље туженог о раскиду Уговора о допунском раду, па се законитост овог правног акта не може испитивати нити тражити његов поништај у судском поступку. Наиме, Уговор о допунском раду представља специфичну уговорну форму којом се регулише допунски рад и обављање рада на основу овог уговора нема форму радног односа, односно лице које се ангажује по наведеном уговору нема статус запосленог лица у смислу чл. 5 ст. 1 Закона о раду, те се на наведена лица не примењује поступак као на остале запослене која су у радном односу, па ни у поступку престанка такве врсте рада, како то правилно закључује првостепени суд. Такође, правилан је и закључак првостепеног суда да тужени није био дужан да у смислу чл. 180 и чл. 181 Закона о раду достави тужиоцу упозорење на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање 8 дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења, јер се наведена законска процедура односи само на запослена лица у смислу чл. 5 ст. 1 Закона о раду какав статус тужилац није имао код туженог по основу Уговора о допунском раду од 04.11.2015. године.
Жалба тужиоца своди се на тврђење да првостепени суд није правилно утврдио чињенично стање, односно није утврдио да је тужени над тужиоцем предузимао акте дискриминације искључење тужиоца из свих послова и то тако што је директор туженог тужиоцу искључио службени мобилни телефон, а да су у јуну месецу 2016. године, по налогу директора туженог предузећа, без најаве и обавештења заплењене личне ствари и документација из радног стола тужиоца у његовој канцеларији, рачунар и да је обавештење о томе тужилац добио после 2 месеца; да се тужени у решењу о отказу Уговора о допунском раду позвао на одредбу Закона о раду из чега произилази да је тужиочев рад сматрао радним односом, а не облигационим правним односом.
Међутим, ове жалбене наводе Апелациони суд је ценио као неосноване.
Наиме, тужилац у току поступка није у смислу чл. 231 ЗПП, суду пружио доказ за своје тврдње да је над њим вршена дискриминација и да није био у обавези да користи идентификациону картицу приликом доласка на рад код туженог, иако је на њему био терет доказивања ових чињеница. На наведене околности тужилац није предложио извођење доказа осим саслушања тужиоца и законског заступника туженог у својству парничних странака који доказ је изведен у првостепеном поступку и по оцени Апелационог суда, правилно оцењен.
Жалбени навод тужиоца да се управо тужени приликом доношења оспореног решења позвао на одредбе Закона о раду и да је тужени тужиочево радно ангажовање сматрао радним односом, због чега је и био у обавези да тужиоцу пре доношења оспореног решења достави упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду у смислу чл. 180 и чл. 181 Закона о раду, је без утицаја на законитост и правилност ожалбене пресуде. Чињеница да се тужени у оспореном решењу позива на одредбе Закона о раду не може променити карактер радног анагажовања тужиоца који код туженог није у радном односу и за кога сва права и обавезе по основу рада морају бити уређена Уговором о допунском раду, а у смислу чл.202 Закона о раду.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилног ожалбене пресуде Апелациони суд је применом чл. 390 ЗПП, одлучио као у изреци, с тим што је потврдио одлуку о трошковима поступка које је донета правилном применом одредби чл. 153 и 154 ЗПП.
Председник већа – судија
Сузана Видановић,с.р.