Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж1.409.17
Гж1.409.17
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1 409/17
18.7.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Симић, председника већа, Марије Марковић и Душице Живковић, чланова већа, у парници тужиље АА из ……. - ……, чији је пуномоћник Томислав Живановић, адвокат из …….., против туженог „ББ“, кога заступа пуномоћник Немања Тодоровић, адвокат из ………., ради исплате зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу, Судска јединица Бајина Башта П1-235/16 од 26.12.2016. године, у седници већа одржаној дана 18.7.2017. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ“ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ужицу, Судска јединица Бајина Башта П1-235/16 од 26.12.2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Ужицу, Судска јединица Бајина Башта П1-235/16 од 26.12.2016. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име неисплаћене накнаде на име зараде за период јануара 2016. године закључно са августом 2016. године исплати износ од 151.201,42 динара, са каматом по стопи према Закону о затезној камати на појединачне месечне износе ближе одређене овим ставом изреке.
Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 82.174,00 динара.
Против пресуде донете у првом степену, благовремено је изјавио жалбу тужени, побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом члана 373 ст. 1 ЗПП.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 386. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11… 55/14) и у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио да жалба туженог није основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.
Неосновани су жалбени наводи туженог да је првостепена пресуда донета на основу непотпуно и погрешно утврђеног чињеничног стања, као и уз погрешну примену материјалног права.
Наиме, према чињеничном утврђењу првостепеног суда, тужиља је по основу уговора о раду број 493 од 2.2.2002. године запослена код туженог на неодређено време на пословима контролор утрошеног материјала. Тужени тужиљи за период јануар 2016. године, закључно са августом 2016. године, није исплатио зараду у уговореном износу. Разлика између обрачунате и исплаћене зараде за утужени период износи 151.201,42 динара, што је утврђено вештачењем вештака економско финансијске струке.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је по оцени Апелационог суда, правилно поступио када је применом одредби материјалног права, на које се позвао у образложењу побијане пресуде, тужбени захтев тужиље усвојио и одлучио као у изреци побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге, које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања и правилност примене материјалног права, жалба туженог се своди на тврђење: да је тужиљи исплаћена минимална зарада у складу са финансијским могућностима туженог и да тужени није утврђивао да ли су испуњени услови за одложену исплату остатка зараде до уговорене након економске стабилизације туженог.
Апелациони суд је ценио ове жалбене наводе и утврдио да исти нису основани. Наиме, према члану 104. став 1. Закона о раду („Службени Гласник РС“, број 24/05, 31/05, 54/09, 32/13 и 75/14),запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у сладу са законом, општим актом и уговором о раду, а чланом 60. став 4. Устава РС („Службени гласник РС, број 98/06) загарантовано је право на правичну накнаду за рад. Имајући у виду наведене одредбе материјалног права, лоше финансијско пословање туженог, не може ослободити туженог обавезе да тужиљи као запосленој исплати тражену зараду као накнаду за обављени рад, код утврђених чињеница: да тужени тужиљи није исплаћивао уговорену, одговарајућу зараду већ јој је током спорног периода, на име зараде, исплаћивао износе који су били у висини минималне зараде, због чега је првостепени суд правилно поступио када је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао туженог да јој исплати тражену разлику зараде између исплаћених износа зараде а до висине уговорене зараде која је била у примени током спорног периода.
Како је тужени задоцнио са испуњењем новачане обавезе, првостепени суд је правилно поступио и када га је обавезао да тужиљи на досуђене износе разлике зараде плати и законску затезну камату на начин ближе одређен ставом првим изреке, а у складу са одредбом члана 110. став 1. Закона о раду, а у вези са чланом 277. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, број 29/78, 39/85,45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93).
Како се ни једним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, Апелациони суд је на основу члана 390. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде, с тим што је потврдио решење о парничним трошковима, садржано у ставу другом изреке првостепене пресуде, јер је исто засновано на правилној примени чл. 153. и 154. ЗПП и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.
Председник већа-судија
Мирјана Симић,с.р.