Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1 614.11 поништај решења и накнада штете
Гж1 614.11 поништај решења и накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж1-614/11
Дана: 08.06.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Изета Суљевића, председника већа, Јасминке Вукановић и Светлане Бранковић, чланова већа, у парници тужилаца М. С. из С. и А. В. из В., чији је пуномоћник С. Д., адвокат из К., против туженог AMСС , АМДК , кога заступа пуномоћник Р. Т., адвокат из К., ради поништаја решења и накнаде штете, вредност спора 386.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву П1-2684/10 од 12.07.2010. године, по одржаној расправи пред другостепеним судом дана 08.06.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву П1-2684/10 од 12.07.2010. године.
II ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца М. С. из С., против туженог АМСС , АМДК , да се поништи решење туженог број 81 од 19.03.2008. године о отказу уговора о раду тужиоца број 256 од 09.09.2004. године и да се обавеже тужени да тужиоца врати на послове и радне задатке које је обављао пре доношења наведеног решења.
III ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца М. С. из С., да се обавеже тужени АМСС , АМДК да тужиоцу, на име накнаде штете због неисплаћене зараде исплати за март месец 2008. године износ од 6.661,00 динара, са законском затезном каматом од 15.04.2008. године па до исплате и за период од априла 2008. године до јуна 2009. године месечне износе од по 15.884,10 динара, са законском затезном каматом на сваки месечни износ од 15. у наредном месецу за претходни месец и да тужиоцу на име штете због неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину исплати износ од 10.500,00 динара, са законском затезном каматом од 30.12.2008. године па до коначне исплате.
IV ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца М. С. да се обавеже тужени АМСС , АМДК да надлежном Фонду ПИО радника, на име тужиоца уплати припадајуће доприносе по стопи на дан уплате за период од 18.03.2008. године, па до враћања тужиоца на рад.
V ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца А. В. из В., против туженог АМСС , АМДК да се поништи као незаконито решење туженог број 80 од 17.03.2008. године којим је тужиоцу отказан уговор о раду број 286/07 од 30.11.2007. године и да се обавеже тужени да тужиоца врати на послове и радне задатке које је обављао пре доношења наведеног решења.
VI ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца А. В. из В., да се обавеже тужени АМСС , АМДК да тужиоцу, на име накнаде штете због незаконитог неисплаћивања зараде, исплати за месец март 2008. године износ од 6.661,00 динара, са законском затезном каматом од 15.04.2008. године и за период од априла месеца 2008. године закључно са јуном месецом 2009. године месечне износе од по 15.884,10 динара, са законском затезном каматом на сваки месечни износ почев од 15. у наредном месецу за претходни месец па све до коначне исплате као и да се обавеже тужени да тужиоцу, на име накнаде штете због неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора, исплати износ од 10.500,00 динара, са законском затезном каматом од 30.12.2008. године па до коначне исплате.
VII ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужиоца А. В. да се обавеже тужени АМСС , АМДК да надлежном Фонду ПИО радника, на име тужиоца уплати припадајуће доприносе по стопи на дан уплате за период од 18.03.2008. године, па до враћања тужиоца на рад.
VIII Обавезује се сваки од тужилаца да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од по 55.425,00 динара.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву, П1-2684/10 од 12.07.2010. године ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца М. С. из С. против туженог АМСС, АМДК, па је поништено као незаконито решење туженог број 81 од 19.03.2008. године о отказу уговора о раду тужиоца број 256 од 09.09.2004. године и обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и то на послове аутомеханичара у сервисној радионици.
Ставом другим изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца А. В. из В. против туженог АМСС, АМДК, па је поништено као незаконито решење туженог број 80 од 17.03.2008. године о отказу уговора о раду тужиоца број 286/07 од 30.11.2007. године и обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и то на послове аутолакирера.
Трећим ставом изреке првостепене пресуде обавезан је тужени АМСС, АМДК да тужиоцу М. С. из С., на име накнаде штете због неисплаћене зараде исплати за период од 18.03.2008. године до 31.03.2008. године износ од 5.328,80 динара и за период од априла 2008. године до јуна 2010. године месечне износе од по 12.707,31 динара, са законском затезном каматом на сваки месечни износ од 15. у наредном месецу за претходни месец и да тужиоцу, на име штете због неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину исплати износ од 10.500,00 динара, са законском затезном каматом од 01.01.2009. године па до коначне исплате.
Четвртим ставом изреке побијане пресуде обавезан је тужени да тужиоцу В. А., на име накнаде штете због изостале зараде за период од 18.03.2008. године до 31.03.2008. године, исплати износ од 4.570,89 динара и за период од априла 2008. године, закључно са јулом 2008. године и за период од новембра 2008. године до јуна 2009. године месечне износе од по 10.898,84 динара, са законском затезном каматом на сваки месечни износ почев од 15. у наредном месецу за претходни месец и да тужиоцу, на име штете због неисплаћеног регреса за коришћење годишњег одмора за 2008. годину, исплати износ од 10.500,00 динара, са законском затезном каматом од 01.01.2009. године па до коначне исплате.
Петим ставом изреке побијане пресуде одбијен је као неоснован део тужбеног захтева тужиоца М. С. за веће потраживање од досуђеног у износу од 1.332,20 динара за период од 18. до 31. марта 2008. године и за период од априла 2008. до јуна 2010. године и то у месечним износима од по 3.176,82 динара, са законском затезном каматом на сваки месечни износ од 15. у наредном месецу за претходни месец, као и у делу потраживања доприноса за ПИО на исте износе и у делу којим је тражио да се тужени обавеже да убудуће, односно од јула месеца 2010. године исплаћује, на име накнаде штете због неисплаћене зараде, месечне износе од 15.884,10 динара, са законском затезном каматом почев од 15. у наредном месецу за претходни месец.
Шестим ставом изреке ожалбене пресуде обавезан је тужени да на име тужилаца уплати надлежном Републичком фонду ПИО Б., Филијала К., по основу радног односа, законом прописане доприносе за ПИО и то тужиоцу М. С. за период од 18.03.2008. године до 30.06.2010. године на износе из става три изреке пресуде, а тужиоцу А. В. за период од 18.03.2008. године до 30.06.209. године на износе из става четири изреке првостепене пресуде, а по стопи на дан уплате.
Против првостепене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због одлуке о трошковима парничног поступка.
Апелациони суд је испитао првостепену пресуду на основу члана 372. ЗПП-а и у границама жалбених навода, па је нашао:
Жалба је основана.
Апелациони суд је одлучио да отвори расправу пред другостепеним судом, сходно одредби члана 369. став 3. ЗПП, пошто је у тој парници првостепена пресуда већ једанпут била укинута, а ради отклањања битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју је жалба туженог основано указала, због тога што у разлози за одлуку првостепеног суда, дати у образложењу првостепене пресуде, нејасни и противречни, а о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника и исказима датим у поступку и самих тих исправа, записника и изведених доказа.
Апелациони суд је заказао другостепену расправу на дан 08.06.2011. године, коју је одржао у присуству пуномоћника странака и секретара туженог.
У циљу правилног утврђивања чињеничног стања, Апелациони суд је прочитао: Уговор о раду закључен између тужиоца М. С. и туженог, бр. 103/06 од 29.05.2006. године и бр. 265 од 09.09.2004. године и Уговора о раду закљученог између А. В. и туженог бр. 286/07 од 30.11.2007. године, упозорење бр. 63 од 05.03.2008. године и бр. 68 од 06.03.2008. године, допис упућен Синдикату туженог бр. 65 од 05.03.2008. године и изјашњење Синдиката истог бр. 74 од 10.03.2008. године, пријаву бр. 54 од 04.03.2008. године, изјаву А. В. бр. 55 од 04.03.2008. године, изјаву Н. П. бр. 60 од 05.03.2008. године, изјаву Р. Д., С. К., М. М., Г. Ј., исказе парничних странака, тужилаца А. В. и М. С., налазе вештака финансијске струке М. В., допис упућен тужиоцу А. В. бр. 167 од 06.10.2010. године, Решење АПР бр. БП 59772/2010 од 12.05.2010. године и пријаву на осигурање за М. С. Пуномоћници странака су на расправи изјавили да остају при наводима датим у току поступка.
Оценом изведених доказа, суд је утврдио да је тужилац М. С. код туженог засновао радни однос на неодређено време Уговором о раду бр.265 од 09.09.2004. године, а дана 29.05.2006. године тужилац је са туженим закључио нови уговор о раду бр. 103/06, којим заснива радни однос на неодређено време, од 01.06.2006. године, ради обављања послова у сервисној радионици туженог у К. Утврђено је да је А. В. засновао радни однос на неодређено време, на пословима аутолакирера, Уговором о раду бр.286/07 од 30.11.2007. године. Апелациони суд је утврдио да је тужиоцу М. С. отказан уговор о раду број 265 од 09.09.2004. године, због тога што је својом кривицом учинио повреде радних обавеза утврђене тим уговором, а да је тужиоцу А. В. отказан Уговор о раду бр.286/07 од 30.11.2007. године, решењем туженог бр.80 од 17.03.2008. године, због тога што је својом кривицом учинио повреде радних обавеза утврђених уговором о раду. Образложењем решења се позивају на пријаве и изјаве сведока, на основу којих је утврђено да је 03.03.2008. године у просторијама туженог у К. и то у канцеларији шефа сервиса дошло до физичког сукоба између М. С. и А. В., што је довело до нарушавања угледа послодавца и ометања других запослених у процесу рада, што представља отказни разлог из члана 179. став 2. Закона о раду и члану 14. тачке 5. и 10. Уговора о раду. Тужени је пре доношења решења о отказу уговора о раду тужиоцима доставио упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, уз остављање рока за изјашњење, а тужиоци су се на упозорење изјаснили. Затражено је од стране туженог и мишљење синдиката о постојању разлога за отказ уговора о раду, а синдикат је актом бр. 74 од 10.03.2008. године предложио изрицање блаже мере.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца М. С. и поништио као незаконито решење о отказу уговора о раду тужиоца, са разлога што је оценио да је тужиоцу отказан уговор о раду који у моменту доношења решења није био на снази и није производио правно дејство. Овакав закључак првостепеног суда се, по оцени Апелационог суда, не може прихватити као правилан. Наиме, Апелациони суд је ценио уговор о раду од 09.09.2004. године и уговор о раду од 29.05.2006. године и нашао да по својој правној природи уговор о раду из 2006. године има карактер анекса уговора о раду из 2004. године. Овакав карактер уговора који је тужилац закључио са туженим 2006. године произилази из одредаба овог уговора, које су такве природе да се њима радни однос туженог не заснива, јер је као радни однос на неодређено време већ био дефинисан уговором о раду из 2004. године, а новим уговором се само ближе дефинишу услови радног односа заснованог претходним уговором између истих уговорних страна. Обзиром да између претходног и новог уговора није било прекида радног односа, односно да је тужилац у континуитету и по закључењу новог уговора наставио да ради код истог послодавца, одредбе новог уговора не мењају суштински његов радноправни статус, већ само ближе дефинишу услове његовог радног места у погледу послова на које је распоређен и елемената за утврђивање зараде. На основу наведеног , утврђујући да нови уговор о раду тужиоца и туженог из 2006. године има правни карактер анекса претходно закљученог уговора о раду из 2004. године, којим је тужилац засновао радни однос код туженог, Апелациони суд оцењује да уговор о раду број 265 од 09.09.2004. године није престао да производи правно дејство и да је радни однос тужиоцу могао престати отказивањем овог уговора, који није дерогиран закључивањем новог уговора. У том смислу, одредбе уговора о раду из 2004. године, којима је регулисана дисциплинска одговорност запосленог, а на које се позива решење о отказу тог уговора, такође су у моменту доношења оспореног решења могле да представљају валидан правни основ за одлуку о престанку радног односа тужиоцу.
Оспореним решењем о отказу уговора о раду тужиоцу М. С. радни однос је отказан на основу члана 179. тачка 2 Закона о раду, због тога што је својом кривицом учинио повреду радне обавезе утврђене Уговором о раду број 265 од 09.09.2004. године , чланом 14. став 3. тачка 5. и 10. Наведеним одредбама прописане су следеће повреде радних обавеза: ометање запослених у обављању процеса рада којим се отежава или онемогућава обављање тог процеса и нарушавање угледа послодавца. Апелациони суд је, оценом доказа изведених на расправи пред другостепеним судом, утврдио да је тужилац М. С. одговоран за наведене повреде радне дисциплине. Наиме, из исказа тужиоца М. С., саслушаног у својству парничне странке, утврђено је да су, у тренутку када је у канцеларије шефа сервиса дошло до физичког сукоба између С. и В., у раздвајању тужилаца учествовала двојица радника, М. М. и Р. Д. Из исказа тужиоца А. В., саслушаног у својству парничне странке, такође произилази да су други запослени код туженог, Р. Д. и С. К., учествовали у раздвајању тужилаца приликом њиховог физичког сукоба. Из исказа сведока Р. Д. утврђено је да је у тренутку када је дошло до вербалног, а затим и физичког сукоба тужилаца у канцеларији, сведок радио на попуњавању радних листа, да се и после раздвајања тужилаца, у коме је учествовао, међу њима наставио вербални сукоб „још око пола сата“. Из исказа сведока Н. П., која код туженог ради на пословима референта, која је у тренутку сукобљавања тужилаца попуњавала радне листе, утврђено је да је она у стању узнемирења напустила своје радно место. На основу наведених сагласних исказа, Апелациони суд је утврдио да је, услед вербалног и физичког сукоба у који су ступили тужиоци, дошло до ометања запослених у обављању процеса рада, којим се отежава или онемогућава обављање тог процеса, јер су присутни радници били онемогућени да за време трајања сукоба обављају свој посао, па да је тужилац несумњиво одговоран за извршење наведене повреде радне обавезе и да је, обзиром на стандард пажње која се од лица његовог доба, степена образовања и врсте послова које је обављао, несумњиво може утврдити да је до извршења наведене повреде дошло кривицом тужиоца. Апелациони суд је ценио и основаност навођења друге повреде радне обавезе наведене у оспореном решењу, нарушавање угледа послодавца, па је нашао да у понашању тужиоца постоји и ова повреда, обзиром да се из исказа сведока М. М. који је са радног места у подруму радионице чуо врисак и плач Н. П., као и из сагласног исказа сведока Н. П., несумњиво може утврдити да сукоб који се између тужилаца одвијао није остао непримећен и ван канцеларије где се одиграо, а да, обзиром на природу делатности туженог, која подразумева и рад са станкама, таква врста понашања нарушава пословни углед туженог. Како је приликом доношења оспореног решења о отказу уговора о раду испоштована и законом прописана отказна процедура, Апелациони суд је одлучио као у првом ставу изреке ове пресуде. Обзиром да је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца М. С. да се поништи оспорено решење о отказу уговора о раду, Апелациони суд је одбио и захтеве за исплату зараде, накнаде трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора и за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у корист тужиоца који би, обзиром на своју акцесорну природу, тужиоцу могли бити досуђени само у случају усвајања главног захтева, који у случају тужиоца није усвојен.
Апелациони суд оцењује као основане наводе жалбе туженог да је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 4. ЗПП, јер су разлози које првостепени суд даје за своју одлуку у образложењу првостепене пресуде, противречни стању које произилази из списа предмета. Наиме, првостепени суд наводи, образлажући своју одлуку о усвајању тужбеног захтева за поништај решења о отказу уговора о раду тужиоцу А. В., да из исказа саслушаних сведока произилази да физички сукоб није ометао друге запослене у процесу рада, као и да углед послодавца није био нарушен. Утврђујући постојање наведених повреда радних обавеза у случају тужиоца М. С., Апелациони суд је навео на основу којих доказа је у погледу С. утврдио одговорност за извршење повреда радних обавеза наведених у решењима о отказу уговора о раду за оба тужиоца. Како се у случају тужиоца А. В. ради о истом чињеничном основу за утврђење одговорности, то се, оценом истих доказа који су оцењени у погледу С., може утврдити и одговорност В. за повреде и ометање запослених у обављању процеса рада којима се отежава или онемогућава обављање тог процеса и нарушавање угледа послодавца. На основу оцене доказа Апелационог суда, утврђено је да не постоји законски основ за поништај решења о отказу уговора о раду ни за тужиоца А. В., па је, на основу наведеног, одлучио као у изреци ове пресуде под V у погледу главног тужбеног захтева, а одбијени су и акцесорни тужбени захтеви, изреком ове пресуде под VI и VII, са истих разлога као и за тужиоца М. С.
Aпелациони суд је применом одредбе члана 149. и 150. ЗПП,имајући у виду да су тужиоци изгубили спор, обавезао тужиоце да туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од по 55.425,00 динара, укупно 110.850,00 динара и то: на име заступања на 10 одржаних рочишта износ од 70.000 динара, на име заступања на 3 неодржана рочишта 10.500,00 динара, на име састава два одговора на тужбу 9.600,00 динара, на име састава жалбе на пресуду 12.000,00 динара и на име заступања на расправи пред Апелационим судом 8.750,00 динара.
Председник већа-судија
Изет Суљовић, с.р.