Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж1. 3437.17 Доприноси за социјално осигурање
Гж1. 3437.17 Доприноси за социјално осигурање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1 3437/17
2.11.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Симић, председника већа, Марије Марковић и Душице Живковић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца „АА", чији је пуномоћник Јовица Мијаљевић, адвокат из ....., против тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Подручна полицијска управа у ....., коју заступа Државно правобранилаштво, ради уплате доприноса, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару П1.бр.242/17 од 6.9.2017. године, у седници већа одржаној дана 2.11.2017. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова, Подручна полицијска управа у ..... и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару П1.бр.242/17 од 6.9.2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом, ставом I изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезана је тужена да у корист тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање код Фонда ПИО, Филијала ....., а на основу исплаћених разлика зарада по основу прековременог рада, ноћног рада и рада на дан државних и верских празника, за период од 23.4.2009. године до 31.12.2011. године и то по стопи која буде важила на дан уплате, а на месечне основице у износима ближе одређеним овим ставом изреке, које су тужиоцу досуђене по основу пресуде Основног суда у Новом Пазару П1-503/12 од 5.3.2014. године, те да о извршеној уплати достави доказ тужиоцу. Ставом II изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове поступка у износу од 17.300,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду у смислу одредбе члана 386. ЗПП („Службени гласник РС", број 72/11,...,55/14) и у границама жалбених навода, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужене неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1 до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, о којима Апелациони суд води рачуна по службеној дужности, као ни уз битну повреду из тачке 12. наведене законске норме, на коју се жалбом неосновано указује, јер је изрека разумљива, не противречи сама себи a ни разлозима пресуде, пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама, тако да супротно жалбеним наводима, нема недостатака због којих се не може испитати.
Неосновани су и жалбени наводи да је побијана пресуда донета уз битну повреду поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП. Наиме, одредбом члана 105. Закона о раду прописано је: да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (став 1); као и да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (став 2). Чланом 2. Закона о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", број 62/06...101/07), који се као радноправни пропис супсидијарно примењује и на запослене у Министарству унутрашњих послова, прописано је да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату (став 1), као и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (став 2). Такође, према члану 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС", број 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 и 7/09) основица доприноса за запослене и за послодавце јесте зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа. Одредба члана 22. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС", број 116/08, 104/09, 101/10 и 101/11) прописује да основни суд у првом степену суди у стамбеним споровима; споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа; о правима, обавезама и одговорностима из радног односа; о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом; споровима поводом задовољавања стамбених потреба на основу рада. Сходно наведеном, средства од доприноса за обавезно социјално осигурање су јавни приход, под контролом и на располагању организација за обавезно социјално осигурање. Међутим, због обавезе послодавца да доприносе у корист свог запосленог уплати истовремено са исплатом зараде, односно плате, те чињенице да и Закон о раду и Закон о платама државних службеника и намештеника ове доприносе дефинишу као саставни део зараде, односно плате неоснован је навод жалбе тужене да заштита права због неуплаћених доприноса за обавезно социјално осигурање, не спада у надлежност суда опште надлежности. Дефинишући доприносе као интегрални део зараде, односно плате који се мора истовремено уплатити кад и зарада и плата, односно накнада зараде и накнада плате, наведени закони доприносе сврставају у категорију права запослених из радног односа, у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава Републике Србије („Службени гласник РС", број 98/06) која, између осталог, као једно од основних права запослених гарантују и право на одговарајућу зараду. Имајући у виду одредбу члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, Основни суд је, супротно жалбеним наводима, надлежан да поступа и у случајевима када је предмет спора (тужбеног захтева) искључиво обавезивање послодавца на уплату неуплаћених доприноса за обавезно социјално осигурање, а у прилог наведеног говори и одлука Уставног суда Србије Уж-3506/2012 од 21.2.2013. године.
Неосновани су и жалбени наводи тужене којима се тврди да је побијана пресуда донета уз погрешну примену материјалног права. Ово из разлога што је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање - и то: да је по основу пресуде Основног суда у Новом Пазару П1-503/12 од 5.3.2014. године, обавезана тужена да тужиоцу, на име накнаде за прековремени рад, рад ноћу и рад у време државних и верских празника за период од 23.4.2009. године до 31.12.2011. године, исплати појединачне месечне износе са законском затезном каматом у висини и на начин како је то ближе одређено у наведеним пресудама (тужена није обавезана истим пресудама да у корист тужиоца уплати доприносе за ПИО надлежном фонду); као и да приликом исплате досуђених додатака на плату тужена није за тужиоца уплатила доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања - правилно применио и материјално право, на које се позвао у образложењу побијане пресуде, када је одлучио као у изреци исте. За овакву одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге, које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност и законитост побијане пресуде жалбени наводи суштински се своде на тврдњу да је првостепени суд погрешио када је одлучио као у изреци побијане пресуде.
Међутим, овакви жалбени наводи тужене нису основани.
Наиме, према члану 13. став 1. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање основица доприноса за запослене и за послодавце је зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа. Одредбом члана 51. став 1. истог закона прописано је да је послодавац обвезник обрачунавања и плаћања доприноса из основице и на основицу за запослене, изабрана, именована и постављена лица и лица која обављају привремене и повремене послове. Према одредби става 2. овог члана закона послодавац је дужан да доприносе из става 1. обрачуна и уплати истовремено са исплатом зараде, разлике зараде или уговорене накнаде за привремене и повремене послове, по прописима који важе у моменту исплате тих примања. Сходно наведеним одредбама материјалног права примање које физичко лице оствари правноснажном судском пресудом због мање исплаћене зараде - плате, представља приход тог лица који подлеже обавези плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање по основу зараде – плате, због чега је тужена као тужиочев послодавац и обвезник уплате доприноса била дужна да обрачуна и уплати припадајуће доприносе на име тужиоца, а на основицу коју чине досуђени износи додатка на плату. Како то тужена није учинила тужилац има право да пред надлежним судом у парничном поступку сходно члану 22. став 3. Закона о уређењу судова, захтева да се обавеже тужена као послодавац на уплату неуплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.
Како ниједан жалбени навод тужене није довео у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде, Апелациони суд је применом одредбе члана 390. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде, а потврдио је и решење о трошковима поступка садржано у ставу II изреке побијане пресуде јер је у складу са одредбама чланова 153. и 154. ЗПП.
Председник већа-судија
Мирјана Симић,с.р.