Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.1185.13 ради поништаја решења о престанку уговора о обављању привремених и повремених послова и накнаде штете
Гж1.1185.13 ради поништаја решења о престанку уговора о обављању привремених и повремених послова и накнаде штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж1-1185/13
Дана: 04.03.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Јасминке Вукановић и Душана Дражовића, чланова већа у парници тужиље В. Ж. из У., коју заступа пуномоћник М. К., адвокат из У. против туженог Привредно друштво за одржавање и обезбеђење објеката имовине и друге услуге „Т.“ а.д. из Б., кога заступа пуномоћник В. Ј., адвокат из Б., ради поништаја решења о престанку уговора о обављању привремених и повремених послова и накнаде штете, вредност спора 100.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној на пресуду Основног суда у Ужицу П1-349/11 од 5.02.2013. године у седници већа одржаној дана 4.03.2014. године донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље В. Ж. из У. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ужицу П1-349/11 од 5.02.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Првим ставом изреке побијане пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље В. Ж. из У. против туженог Привредног друштва за одржавање и обезбеђење објеката имовине и друге услуге „Т.“ а.д. из Б., којим је тражила да се поништи као незаконито решење о престанку Уговора о обављању привремених и повремених послова број 3510/15 од 20.05.2011. године, као и да се тужени обавеже да тужиљи на име накнаде штете исплати износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом према стопи Закона о висини стопе затезне камате почев од 5.02.2013. године.
Другим ставом изреке исте пресуде обавезана је тужиља да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 43.500,00 динара, док је одбијен захтев туженог за трошкове поступка, у већем делу од досуђеног за износ од 7.500,00 динара.
Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући је из свих разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући првостепену пресуду на основу одредбе чл. 372 ЗПП и у границама жалбених навода, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиље неоснована.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности нити битна повреда из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се неосновано жалбом тужиље указује, јер првостепена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати и иста садржи јасне и основане разлоге о одлучним чињеницама.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено као и уз погрешну примену материјалног права.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужиља је била радно ангажована код туженог по основу Уговора о обављању привремених и повремених послова на пословима хигијеничарке, број 3510/15 од 20.05.2011. године, када је решењем директора туженог број 5482/1 од 03.08.2011. године, престао Уговор о обављању привремених и повремених послова, на основу захтева шефа ТЦ К., закључно са даном 31.07.2011. године, као последњим даном ангажовања тужиље на обављању тих послова. У образложењу решења је наведено да се Уговор о обављању привремених и повремених послова отказује „због неоправданог изостанка са рада и необавештавања одговорног запосленог о спречености доласка на рад, сходно одредби чл. 6 ст. 1 тач. 3 алинеја б) и в) наведеног уговора. Утврђено је да је дописом број 11-50 од 03.08.2011. године предрадник РЈ У. С. Ј., обавестио шефа ТЦ К., да тужиља у дане 01.08. и 02.08.2011. године, није дошла на посао, а да о разлозима недоласка није обавештен, као и да са тужиљом није успео да контактира телефоном, јер се није јављала, те како због недостатка радника и немогућности прераспоређивања са других објеката није у могућности да организује одржавање хигијене, то је потребно ангажовање другог радника. Истог дана 03.08.2011. године, након пријема наведеног дописа, шеф ТЦ К. је поднео директору туженог захтев број 3110, којим је затражена сагласност да се за тужиљу донесе решење о отказу закључно са 31.07.2011. године, као и за додатно ангажовање једног радника на одржавању хигијене објекта у У., са почетком рада од 03.08.2011. године. Из извештаја лекара специјалисте медицине рада без датума, који је сачињен на основу увида у медицинску документацију, здравствени картон, произилази да се тужиља лечила од 01.08. до 10.08.2011. године, са означеном дијагнозом и да у том периоду није била способна за рад, као и да се потврда издаје у личне сврхе. У поступку је такође утврђено, да тужиља није благовремено обавестила туженог о спречености за рад и није доставила потврду у седиште извршне јединица према прописаном упутству које је код туженог постојало, односно према Упутству за пријем и обраду документације потребне за остваривање права запослених и радно ангажовање лица број 7853/1 који је донео директор туженог 29.10.2009. године и којим је прописан начин на који се целокупна документација за остваривање права запослених и радно ангажовање лица доставља обавезно у оригиналу, а пријем сваког документа, обавезно се мора евидентирати у деловодној књизи уз одговарајући деловодни печат и број. Утврђено је да у извршној јединици не постоји заводни печат или штамбиљ за пријем документације, али да се у складу са наведеним упутством сва документација мора предати искључиво у седиште организационе јединице, и да се у књизи за пријем и отпрему поште евидентира све што је предато или отпремљено, те да при том други радници, међу којима и портири, нису овлашћени да самостално примају потврде нити другу документацију за друге запослене.
На основу наведеног правилно је првостепени суд закључио да је оспорено решење туженог законито, јер је у поступку несумњиво утврђено да је тужиља неоправдано изостала са рада у дане 01. и 02.08.2011. године, а при том није обавестила одговорног запосленог о спречености доласка на посао, те да су се стекли услови за отказ предвиђени одредбом члана 6. став 1. тачка 3. под б) и в) Уговора о обављању привремених и повремених послова, чиме је одлучио као у изреци пресуде.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примене материјалног права, жалбом тужиље се указује да је у конкретном случају тужиља правовремено обавестила послодавца о разлозима одсуства и да је то био једини могући начин како су то чинили и други радници код туженог, а што је потврђено и из њихових саслушања у току поступка, и да из садржине наведеног упутства није јасно како медицинску документацију може да прими спремачица, а не може портир ни предрадници, односно шефови код туженог, јер у конкретном случају запослени радници код туженог поступају потпуно супротно упутству.
Апелациони суд је ценио овакве жалбене наводе тужиље и нашао да су исти неосновани. Наиме, тужиљи је оспореним решењем број 5482/1 од 03.08.2011. године, отказан Уговор о обављању привремених и повремених послова број 3510/15 од 20.05.2011. године, из разлога неоправданог недоласка на посао у дане 01. и 02.08.2011. године, као и необавештавање одговорног запосленог о спречености доласка на посао, а који отказни разлог је прописан одредбом чл. 6 ст. 1 тач. 3 алинеја б) и в) наведеног уговора. Истицање тужиље у жалби и током првостепеног поступка, да је потврда о привременој спречености за рад тужиље, од стране њеног комшије Д. М., саслушаног у току поступка у својству сведока, предата неименованом портиру, о којој предаји, иначе, не постоји никакав доказ, не може се сматрати обавештавањем послодавца о чињеници привремене спречености за рад. Ово са разлога, што је интерним правилима туженог, прописан начин на који се било која врста документације, па и потврда о привременој спречености за рад, доставља послодавцу, и то конкретно, Упутством за пријем и обраду документације потребне за остваривање права запослених и радно ангажованих лица број 7853/1 од 29.10.2009. године, прописано је да се сва документација мора доставити у седиште радне јединице у У. на који начин се једино сматра да је иста уредно достављена.
Из наведеног произилази да у конкретном случају, тужиља није поступила на наведени начин и туженог није благовремено обавестила о привременој спречености за рад, односно о разлозима недоласка на посао, те тужени због одсуства тужиље није био у могућности да организује послове из своје делатности и изврши обавезе према корисницима услуга без ангажовања другог радника. Наведено је потврђено из дописа шефа ТЦ К. од 03.08.2011. године, Ж. Б., који је у својству сведока и саслушан у току поступка и који је потврдио, да с обзиром да је код туженог у ранијем периоду радио на месту предрадника, то му је и позната процедура пријема и обраде документације, посебно да се потврде о привременој спречености за рад, морају доставити у седишту организационе јединице, односно у конкретном случају, у РЈ У.. Такође, саслушани сведок С. Ј., предрадник у извршној јединици туженог у У., је у свом исказу датом у току поступка, потврдио да портири у згради Т., нису овлашћени да примају потврде о привременој спречености за рад, нити било какву другу документацију за друге раднике.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно закључио, имајући у виду да је тужиља обављала посао по основу Уговора о обављању привремених и повремених послова, да је у конкретној правној ситуацији, сагласно Закону о раду, обављање оваквих послова сврстано у посебне одредбе Закона, јер представља рад ван радног односа, те је правилно закључио да тужиља није засновала радни однос. Дакле, у конкретном случају, не примењују се одредбе чл. 103 Закона о раду, у погледу обавезе запосленог да послодавцу у одређеном року достави потврду о времену спречености за рад, јер се ова одредба односи на сва запослена лица у смислу чл. 2 Закона о раду. Како је у конкретној правној ствари, у питању рад ван радног односа, који се заснива према одредбама чл. 197 Закона о раду, то се у погледу права, обавеза и одговорности уговорних страна, имају применити одредбе закљученог Уговора о обављању привремених и повремених послова, па и у погледу постојања разлога за отказ. Произилази да је правилно примењена одредба чл. 6 ст. 1 тач. 3 под б) и в) наведеног уговора, на које се и тужени позвао у оспореном решењу, а којим је регулисано да се може отказати Уговор о обављању привремених и повремених послова, ако за то постоји оправдани разлог који се односи на његову радну способност, понашање и потребе наручиоца посла, нарочито ако извршилац посла не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код наручиоца посла и то ако у току месеца два пута неоправдано изостане са рада и ако у року од 24 часа не обавести одговорног запосленог о спречености доласка на рад.
Кaко ниједaн жaлбени нaвод, није довео у сумњу зaконитост и прaвилност првостепене пресуде, у погледу утврђеног чињеничног стaњa и прaвилне примене мaтеријaлног прaвa, то је Aпелaциони суд, применом одредбе члaнa 375. ЗПП, одлучио кaо у изреци пресуде. Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је иста донета у складу са одредбом члана 149. и 150. ЗПП.
Председник већа-судија
Зоран Хаџић, с.р.