Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » ГЖ1.1541.12 поништај споразума о престанку радног односа и новчана накнада
ГЖ1.1541.12 поништај споразума о престанку радног односа и новчана накнада
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1-1541/12
Дана 02.10.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца М. Р. из К., чији је пуномоћник Р. М. адвокат из И., против тужених „ШПИК- М.“ АД и „ШПИК-И.“ АД из И., чији је заједнички пуномоћник З. М. адвокат из И. ради поништаја споразума о престанку радног односа и новчане накнаде, одлучујући о жалбама тужиоца и првотуженог изјављеним против пресуде Основног суда у Пожеги, Судске јединице у Ивањици II П1-298/11 од 23.11.2011. године, у седници већа одржаној 02.10.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца М. Р. из
К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожеги, Судске јединице у Ивањици II П1-298/11 од 23.11.2011. године у ставу другом, трећем, четвртом и петом изреке.
2. ПРЕИНАЧАВА СЕ иста пресуда у ставу првом изреке тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца М. Р. из К. којим је тражио да се као незаконит поништи Споразум о престанку радног односа број 01-8/1 од 29.01.2007. године закључен између тужиоца и туженог „ШПИК-М.“ АД.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца М. Р. из К. па је као незаконит поништен Споразум о престанку радног односа број 01-8/1 од 29.01.2007. године закључен између тужиоца и туженог „ШПИК-М.“ АД.
Изреком у ставу другом одбијен је тужбени захтев истог тужиоца којим је тражио да се обавеже првотужени да тужиоца врати на послове који одговарају његовој спреми и квалификацији и да му накнади штету у виду изгубљене зараде у периоду од 29.01.2007. године до враћања на рад и да му за овај период обрачуна и уплати надлежном Фонду ПИО и заједници Здравственог осигурања порезе и доприносе из радног односа, као неоснован.
Изреком у ставу трећем одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се као незаконит поништи уговор о раду број 01-19/1 од 30.01.2007. године закључен између тужиоца и друготуженог „ШПИК-И.“ АД као и решење о престанку радног односа тужиоцу које је овај тужени донео под бројем 01-22/1 дана 02.02.2007. године и обавеже овај тужени да од тужиоца прими повраћај новчаног износа од 311.210,00 динара као неоснован.
Изреком у ставу четвртом одбачена је тужба тужиоца у делу у коме је тражио да се као незаконита поништи његова изјава дата у поступку провођења социјалног програма у „ШПИК-И.“ АД о начину на који жели да му радни однос код овог туженог престане, као недозвољен.
Изреком у ставу петом обавезан је тужилац да туженима на име парничних трошкова плати износ од 52.500,00 динара.
Противе ове пресуде првотужени „ШПИК-М.“АД и тужилац благовремено су изјавили жалбу.
Првотужени пресуду побија у ставу првом због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужилац пресуду побија у деловима у којима није успео у спору и то из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП, а доставио је и одговор на жалбу првотуженог.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да је жалба првотуженог „ШПИК-М.“ АД основана, а да је жалба тужиоца неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности. Неосновани су наводи жалбе тужиоца да пресуда у односу на одлуку о свим тужбеним захтевима не садржи јасне и потпуне разлоге и да су дати разлози супротни стању у списима предмета, на који начин се указује на битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП.
Побијана пресуда не садржи наведене недостатке јер су у њеном образложењу дати јасни исцрпни логични и уверљиви разлози у погледу свих релевантних чињеница који нису у супротности са стањем у списима предмета и садржи разлоге за одбијање тужбених захтева тужиоца садржаних у ставу другом и трећем изреке и за одбацивање дела тужбеног захтева садржаног у ставу четвртом изреке пресуде.
У првостепеном поступку утврђено је, правилном оценом сваког доказа појединачно и у њиховој међусобној вези, а у склопу неспорних чињеница, супротно жалбеним наводима тужиоца, а како је то прописано одредбом чл. 8 ЗПП да је тужилац био радник ДП „ШПИК-М.“ из И. које је у току 2006. године приватизовано и постало Акционарско друштво под садашњим називом „ШПИК-М.“ АД. И после приватизације тужилац је радио на пословима возача камиона. Тужени је имао укупно 13 радника. Пословна и финансијска ситуација првотуженог била је тешка и решавана је закључењем Уговора о пословно техничкој сарадњи са предузећем „Л.“ из И. коме су дати у закуп сви камиони првотуженог. Девет радника првотуженог прешло је у предузеће „Л.“, један радник је по споразуму између тужених и тог радника прешао да ради код друготуженог „ШПИК-И.“ АД док су три возача камиона, међу којима је био и тужилац изразила жељу да раде код друготуженог „ШПИК-И.“ АД због тешке финансијске ситуације код првотуженог који није имао ни финансијских средстава да исплати отпремнину радницима који су остали у радном односу код њега.
Статутарни заступник првотуженог М. С. предочио је тужиоцу финансијску ситуацију првотуженог и могућност да после споразумног раскида радног односа са првотуженим одмах заснује радни однос са друготуженим и да приликом решавања проблема вишка запослених од друготуженог добије новчану накнаду – отпремнину, а што је тужилац прихватио. Тужилац је са првотуженим 29.01.2007. године закључио Споразум о престанку радног односа који је код првотуженог „ШПИК- М.“ заведен под бројем 01-8/1. Није спорно да је овај споразум потписао тужилац а у име првотуженог председник Управног одбора Г. П.
Одмах сутрадан и то 30.01.2007. године тужилац је закључио уговор о раду број 01-19/1 од 30.01.2007. године са друготуженим „ШПИК-И.“ АД где је проглашен технолошким вишком решењем о престанку радног односа које је друготужени донео под бројем 01-22/1 02.02.2007. године и исплаћена му је отпремнина у износу од 311.210,00 динара а које чињенице између странака нису спорне.
Претходно је тужилац попунио изјаву од 30.01.2007. године која фактички представља анкету којом се определио за опцију 5 да му радни однос, као технолошком вишку, престане уз исплату новчане накнаде у висини од десет просечних зарада у привреди Републике Србије. Претходно изнето чињенично стање првостепени суд је утврдио саслушањем М. С., К. М. и саслушањем тужиоца у својству странке и увидом у одговарајуће писмене доказе.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је све акте код првотуженог и друготуженог потписао истога дана и то 07.02.2007. године, а не датума наведеним у Протоколима тужених. Исказ тужиоца у том делу не потврђује се ниједним другим изведеним доказом и у супротности је са садржином писмених доказа.
Неосновани су и наводи жалбе да је тужилац уценама, претњама и на преваран начин наведен да потпише споразум о престанку радног односа, уговор о раду са друготуженим и изјаву од 30.01.2007. године и да то произилази из исказа тужиоца и каснијег следа догађаја.
На основу стања у списима предмета произилази да је тужилац на записнику од 16.01.2008. године када је први пут саслушан у својству странке између осталог навео да нико од радника тужених на њега није вршио притисак да потпише споразумни престанак радног односа нити да се определи за социјални програм, чиме се демантују жалбени наводи којима се доказује супротно, а не нуде ни нови докази у жалби у смислу одредбе чл. 359 ст. 1 ЗПП.
Правилно је закључио првостепени суд да је уз обострану сагласност тужиоца и првотуженог између њих закључен Споразум о престанку радног односа који је заведен код првотуженог под бројем 01-8/1 дана 29.01.2007. године, како би тужилац одмах сутрадан, без прекида радног односа, засновао радни однос са друготуженим „ШПИК-И.“ где би био проглашен технолошким вишком према опцији број 5 за коју се определио потписујући изјаву од 30.01.2007. године по којој му је и исплаћена отпремнина у висини од 311.210,00 динара, а што није спорно.
На овакав начин представници првотуженог желели су да помогну тужиоцу као својем раднику, јер првотужени није имао новчаних средстава да исплати отпремнину запосленима, а то је био у могућности друготужени који је био у нешто бољој економској ситуацији, јер је власник оба тужена, фирма „Ф. СПА“ из У.
У првостепеном поступку несумњиво је утврђено да тужилац пре потписивања споразума, од стране првотуженог као послодавца није писаним путем обавештен о последицама до којих долази у остварењу права за случај незапослености (према Закону о запошљавању и остваривању права незапослених – Службени гласник РС број 71/03 са каснијим изменама), а како је то прописано одредбом чл. 177 ст. 2 Закона о раду.
Имајући у виду да став први истог члана предвиђа да радни однос може да престане по основу писаног споразума послодавца и запосленог првостепени суд је извео погрешан чињенични и правни закључак да је Споразум о престанку радног односа, закључен између тужиоца и првотуженог незаконит односно ништав и поред чињенице да је тужилац слободно изразио своју вољу приликом његовог закључења, само због тога што првотужени није писмено обавестио тужиоца о последицама до којих долази у остварењу права за случај незапослености.
По оцени Апелационог суда овакво писмено упозорење односно обавештење, на начин како је то предвиђено одредбом чл. 177 ст. 2 ЗОР-а није било нужно и његов изостанак споразум не чини незаконитим – ништавим у смислу одредбе чл. 103 ст. 1 ЗОО јер тужилац након закључења наведеног споразума није остао незапослен ниједан дан јер је већ следећег дана засновао радни однос са друготуженим са којим је закључио и уговор о раду број 01-19/1 од 30.01.2007. године, а који не би ни могао да закључи да није раскинуо радни однос са првотуженим закључењем оспореног споразума.
Све те чињенице и околности тужилац и првотужени су имали у виду приликом закључења и потписивања Споразума о престанку радног односа од 29.01.2007. године мотивисани жељом да тужилац код другог – новог послодавца односно друготуженог „ШПИК-И.“ оствари право на новчану накнаду када буде проглашен технолошким вишком.
Тужилац није могао истовремено да буде у радном односу, са пуним радним временом код два послодавца, јер би то било противно императивним одредбама Закона о раду.
Са напред наведених разлога основани су жалбени наводи првотуженог да код тужиоца фактички није ни дошло до престанка радног односа са последицама незапослености које има у виду одредбе чл. 177 ст. 2 ЗОР-а и да тужилац није био незапослен ниједан дан јер је одмах сутрадан, по закључењу споразума о престанку радног односа засновао радни однос са друготуженим чији је власник исти као и првотуженог и да је таквим поступцима тужених омогућено тужиоцу да оствари право на новчану накнаду јер у „ШПИК- М.“ није постојао социјални програм нити је овај тужени имао новчана средства из којих је могао својим запосленим да исплати отпремнину где су фактички били технолошки вишак.
Са друге стране неосновани су жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд морао да усвоји његов тужбени захтев и поништи Уговор о раду који је 30.01.2007. године закључио са друготуженим „ШПИК-И.“ АД када је претходно поништио споразум о престанку радног односа између тужиоца и првотуженог „ШПИК- М.“ јер тужилац истовремено са пуним радним временом није могао да буде и у радном односу код првотуженог и код друготуженог са којим није ни могао да закључи уговор о раду када је већ био у радном односу код првотуженог имајући у виду да је поништен споразум о престанку радног односа.
Мада је првостепени суд правилно закључио да је уговор о раду број 01-19/1 од 30.01.2007. године који је закључен између тужиоца и друготуженог „ШПИК-И.“ законит као и решење о престанку радног односа тужиоцу као технолошком вишку од 02.02.2007. године тим поводом дао је неправилне разлоге да је радни однос тужиоца са друготуженим законит и поред чињенице да је споразум о престанку радног односа тужиоца са првотуженим поништен као незаконит јер је тужиоцу и поред тога фактички радни однос код првотуженог престао заснивањем радног односа код друготуженог, а који правни основ престанка радног односа није предвиђен ниједном материјалноправном одредбом садржаном у Закону о раду, а на шта се основано и у жалби тужиоца указује.
Према закључку Апелационог суда који се заснива на правилном тумачењу интегралне садржине чл. 177 ЗОР-а и утврђеном чињеничном стању које је претходно изнето, мотивима и намерама тужиоца и првотуженог да закључе споразум о престанку радног односа и њиховом уверењу да тужилац ниједан дан неће бити фактички незапослен јер ће већ следећег дана засновати радни однос са другим послодавцем - друготуженим „ШПИК-И.“, а што се и остварило изостанак писменог обавештења тужиоцу од стране првотуженог о последицама до којих долази у остварењу права за случај незапослености, а која последица није ни наступила, конкретни споразум не чини ништавим како је због погрешног тумачења наведене норме утврдио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиоца садржан у ставу првом изреке пресуде.
Са напред наведених разлога Апелациони суд је на основу чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП тај део првостепене пресуде преиначио и одлучио као у изреци под 2.
Преиначењем означеног дела побијане пресуде отклоњена је контрадикција са осталим деловима исте пресуде садржаним у ставу другом и трећем изреке, на коју се у жалби тужиоца указује.
Тужилац је на основу слободно изражене воље, без икаквог притиска, претње, уцене и преваре, супротно жалбеним наводима, а на које околности није пружио одговарајуће доказе према правилима о терету доказивања садржаним у чл. 220 до 223 ЗПП са друготуженим закључио уговор о раду и добровољно се определио, заокруживши опцију 5 да му радни однос код друготуженог престане као технолошком вишку, уз исплату новчане накнаде у висини од десет просечних зарада у привреди Републике Србије, а која му је и исплаћена. Због тога су неосновани и жалбени наводи да је решење о престанку радног односа тужиоцу, које је донео друготужени под бројем 01-22/1 од 02.02.2007. године незаконито с обзиром да се заснива на одредби чл. 179 тач. 9 у вези са чл. 158 ст. 1 ЗОР-а јер је тужиоцу отказан уговор о раду услед технолошких, економских и организационих промена и престанка потребе за његовим радом, а пре отказа исплаћена му је и отпремнина у износу за који се не оспорава да је одговарајући нити се у жалби оспорава да код друготуженог нису наступиле околности предвиђене одредбом чл. 179 тач. 9 ЗОР-а.
Имајући у виду да је споразум о престанку радног односа тужиоцу законит неоснован је и његов тужбени захтев да га првотужени врати на рад и надокнади штету у виду изгубљене зараде за утужени период и да му уплати одговарајуће доприносе надлежном Фонду ПИО и Заједници здравственог осигурања.
Правилно је првостепени суд одбацио тужбу тужиоца у делу којим је тражио да се као незаконита поништи његова изјава коју је дао 30.01.2007. године у поступку спровођења програма пословно-финансијске консолидације и спровођења социјалног програма ког друготуженог „ШПИК-И.“ АД.
И по схватању другостепеног суда наведена изјава фактички представља Анкету о намерама и спремности запослених за прихватање појединих опција за решавање социјално економског положаја и свог радно правног статуса опредељењем за једну од више могућих опција и материјал за доношење одговарајућих аката друготуженог, као аката правне технике.
Са напред наведених разлога, супротно жалбеним наводима тужиоца наведена изјава није произвела никакво правно дејство на права и обавезе тужиоца која му припадају по Закону и нормативним актима друготуженог тако да се не може тужбом, коју жалба квалификује као преображајну, захтевати њен поништај у смислу чл. 195 Закона о раду. Због тога је правилно поступио првостепени суд када је изреком побијане пресуде, садржаном у ставу четвртом, тужбу са таквим делом тужбеног захтева одбацио као недозвољену.
Ниједним жалбеним наводом тужиоца правилност утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права у вези чега су дати, јасни, потпуни и исцрпни разлози, које је све непотребно понављати и које прихвата и Апелациони суд не доводи се у питање, а због чега је на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци под 1.
Правилна је и одлука о трошковима јер су туженима, који су у целости успели у парници, а не оспоравају одлуку о трошковима, досуђени само нужни парнични трошкови за заступање од стране пуномоћника адвоката у укупном износу од 52.500,00 динара, а чија висина се жалбом и неоспорава, уз правилну примену одредби чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП.
Претходно поменуте процесне одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) примењене су на основу чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11) који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.