Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » ГЖ1.1560.11 ради поништаја одлуке и исплате
ГЖ1.1560.11 ради поништаја одлуке и исплате
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1-1560/11
Дана 23. августа 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија Симониде Милорадовић председника већа, Радованке Николић и Светлане Бранковић чланова већа, у парници тужиоца Р. Ц. из И. чији је пуномоћник адвокат В. М. из И., против туженог „Ш. М.“ АД у И. чији је пуномоћник В. А. дипломирани правник запослен код туженог, ради поништаја одлуке и исплате, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Пожеги, Судска јединица у Ивањици П1-1369/10 од 1. марта 2011. године у седници већа одржаној 23. августа 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца Р. Ц. из И. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожеги, Судска јединица у Ивањици П1-1369/10 од 1. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке ожалбене пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи уговор о поравнању закључен са туженим 26. марта 2007. године, заведен код туженог под бројем 01-27/1, и обавеже тужени да му исплати износ од 553.656,00 динара са законском затезном каматом почев од 26. марта 2007. године до исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 43.512,50 динара.
Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужилац побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности па ни оне на које жалба тужиоца неосновано указује.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда донета уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП тврђењем да разлози дати у образложењу ожалбене пресуде противрече међусобно и стању у спису, јер супротно паушалним наводима жалбе, образложење првостепене пресуде садржи јасне и основане разлоге о битним чињеницама, који не противрече међусобно ни стању у спису.
Истицање у жалби да је првостепена пресуда донета уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 1 у вези чл. 384 ст. 2 ЗПП (погрешно означен као чл. 389 ЗПП) није основано јер је супротно наводима жалбе првостепени суд извео све парничне радње и расправио сва спорна питања на које му је указао другостепени суд у свом решењу ГЖ-1-3237/10 од 14.12.2010. године.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено као и уз погрешну примену материјалног права.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда које се ни жалбом не доводи у сумњу тужилац је, радећи код туженог, против туженог водио парнице пред Општинским судом у Ивањици у предмету П-61/05 и П-225/05, ради исплате зарада. Парнице су окончане у корист тужиоца па је тужени и (у текућој парници), обавезан да тужиоцу на име неисплаћених зарада плати одређене новчане износе са законском затезном каматом од доспећа до исплате, као и трошкове спора. Тужилац је као извршни поверилац, затим против туженог, као извршног дужника, поднео предлог за извршење пописом проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, а ради намирења новчаног потраживања утврђеног правноснажним и извршеним пресудама Општинског суда у Ивањици П1-61/05 од 13.06.2005. године. Решењем о извршењу И-619/05 од 27.09.2005. године Општински суд у Ивањици усвојио је предлог за извршење. У току поступка извршења тужилац и тужени су дана 26. марта 2007. године закључили уговор о поравнању. Наведеним уговором, чланом 1, констатовано је да тужени (и у текућој парници) на основу пресуда П-61/05 и П-225/05 Општинског суда у Ивањици има према повериоцу, тужиоцу у текућој парници, обавезу исплате главног дуга са законском затезном каматом и трошковима парничног поступка у износу од 893.497,14 динара. Ставом првим члана 2 истог, поверилац, у текућој парници тужилац, се од главног дуга у износу од 553.656,00 динара одрекао 30%. Дргуим ставом истог члана констатовано је да након одрицања од 30% из става првог члана 2 тог уговора, обавеза „Ш. М.“ АД у И. према повериоцу-тужиоцу у погледу главног дуга износи 387.000,00 динара. Чланом 3 наведеног уговора о поравнању тужени се обавезао да износ главног дуга од 387.000,00 динара, исплати повериоцу у осам месечних рата са роком плаћања сваког 1. у месецу и то почев од 2.04.2007. године. Чланом 4 истог, тужилац се као поверилац одрекао целокупне камате на главни дуг по предметима који су наведени у члану 1 тог уговора као и свих судских трошкова и трошкова адвоката. Решењем о отказу уговора о раду број 01-2767/1 од 27.11.2008. године, тужиоцу, запосленом у „Ш. И.“ АД у И. отказан је уговор о раду услед технолошких, економских и организационих промена у предузећу са 28.11.2008. године, и утврђено му је право на отпремнину у износу од 208.608,66 динара. Неспорно међу странкама је да је тужилац у време закључења уговора о поравнању од 26.03.2007. године био у радном односу код „Ш. И.“ АД у И. и да су „Ш. М.“ АД у И. и „Ш. И.“ АД у И. у власништву истог лица. Утврђено је и то, да је тужени у свему поступио у складу са закљученим уговором о поравнању од 26.03.2007. године.
Код оваквог чињеничног утврђења правилно је, и по оцени Апелационог суда првостепени суд поступио кад је применом одредби материјалног права на које се у образложењу ожалбене пресуде позвао тужбени захтев тужиоца одбио и одлучио као у изреци. За овакву своју одлуку првостепени суд је дао довољно јасне и основане разлоге које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања као и правилност примене материјалног права жалба тужиоца своди се на тврђење да је тужилац имао мотив за закључење оспореног уговора о поравнању са туженим јер је постојало обећања овлашћених лица туженог да трајно реши свој радно правни статус у „Ш. И.“ као и да ће се то десити, затим, да такво понашање овлашћених лица туженог представља уцену и довођење тужиоца у заблуду, због чега је оно неморално и недозвољено располагање зато што је тужилац за време проведено на раду код „Ш. И.“ АД, после закљученог поравнања са туженим фактички радио бесплатно обзиром да је остварена зарада у том периоду одговарала умањеној вредности тужиочевог потраживања из поравнања, због чега и постоји на страни тужиоца заблуда у смислу чл. 62 Закона о облигационим односима. Међутим, по оцени Апелационог суда овакви жалбени наводи нису основани. Поред разлога датих у образложењу ожалбене пресуде ово и из разлога што је у првостепеном поступку са сигурношћу утврђена чињеница да је оспорени уговор имао допуштен основ и побуду у смислу чл. 51 и чл. 52 ст. 2 Закона о облигационим односима, јер се тужилац одрекао дела свог већ правоснажним одлукама суда утврђеног и доспелог потраживања, због чега нема места ни примени одредбе чл. 52, чл. 62, чл. 103 и 109 истог закона у вези чл. 60 ст. 4 Устава Републике Србије. Поред тога тужилац је у радном односу код „Ш. И.“ после закљученог оспореног уговора са туженим, био још годину и осам месеци, а тужени је у свему испунио своју обавезу из оспореног уговора према тужиоцу, па се тужилац не може позвати на заблуду у смислу чл. 61 ст. 4 Закона о облигационим односима.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде у погледу утврђеног чињеничног стања и правилне примене материјалног права Апелациони суд је одлучио као у изреци применом одредбе чл. 375 ЗПП с тим што је потврдио и одлуку о трошковима спора садржану у ставу другом изреке пресуде јер је иста донета правилном применом одредбе чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП.
Председник већа-судија
Симонида Милорадовић,с.р.