Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » ГЖ1.1989.12 поништај решења о престанку радног односа
ГЖ1.1989.12 поништај решења о престанку радног односа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1-1989/12
Дана 21.09.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ као другостепени у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић у парници тужиље М. В. из Г., Град К., коју заступа пуномоћник Д. С., против тужене Р. С., Министарство правде Р. С. Прекршајни суд К. коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у К. ради поништаја решења о престанку радног односа, одлучујући по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Варварину III-3П1.бр. 352/2011 од 20.03.2012. године, која је исправљена решењем истог суда III-3П1.бр. 352/11 од 17.05.2012. године, на седници већа од 21.09.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судска јединица у Варварину III-3П1.бр. 352/2011 од 20.03.2012. године, која је исправљена решењем истог суда III-3П1.бр. 352/11 од 17.05.2012. године, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље М. В. из Г. којим је тражила да се поништи као незаконито решење о отказу уговора о раду Општинског органа за прекршаје у Ћ. Дел.бр. 340/09 од 16.11.2009. године те да се туженој Р. С., Министарству правде Р. С., Прекршајном суду у К. наложи да тужиљу врати на рад све у року од 8 дана по достављању пресуде под претњом принудног извршења, као неоснован.
Свака странка сноси своје трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом и решењем о исправци исте у ставу један усваја се тужбени захтев тужиље те се поништава као незаконито решење о отказу уговора о раду Општинског органа за прекршаје у Ћ. Дел.бр. 340/09 од 16.09.2009. године па се налаже туженој Р. С., Министарству правде Р. С., Прекршајном суду у К. да тужиљу врати на рад све у року од 8 дана од достављања пресуде под претњом принудног извршења. Ставом два обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова поступка исплати 13.500,00 динара у року од 8 дана по достављању пресуде под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП по увиду у списе предмета и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је жалба тужене основана.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности нити повреда поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју тужени указује у својој жалби, јер првостепена пресуда не садржи недостатке због којих се не може испитати, изрека пресуде није неразумљива и не противречи разлозима исте а у пресуди су наведени разлози о одлучним чињеницама. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено али материјално право није правилно примењено, што је условило преиначење првостепене пресуде на начин наведен у изреци ове пресуде.
Првостепеном пресудом је утврђено да је тужиља код Општинског органа за прекршаје уговором о раду од 12.07.2006. године засновала радни однос на неодређено време и то као намештеник 4 врсте распоређена на послове дактилографа са пуним радним временом. У октобру 2009. године органи тужене су усвојили Акциони план за решавање вишка запослених у правосудним органима и органима за прекршаје у условима реформе правосудног система те донели привремена акта о систематизацији послова којима је било прописано да се за радно место дактилографа – записничара у овим органима захтева трећи или четврти степен стручне спреме, постојање прве А или прве Б класе као и сертификат о познавању рада на рачунару. Све ове услове тужиља поседује осим тражених услова у погледу степена и врсте стручне спреме с обзиром да она има завршену основну школу. По привременом акту о систематизацији радних места у Прекршајном суду у К. било је предвиђено да је за послове дактилографа у будућем суду планирано само 4 извршиоца што је далеко мање од броја тадашњих дактилографа који су радили у Прекршајним органима у А., Б., К., В. и Ћ. Очекујући да ће остати без посла због неиспуњавања услова у погледу прописане стручне спреме те веома малог броја планираних извршилачких места у будућем Прекршајном суду у К., тужиља се определила за престанак радног односа уз исплату отпремнине која могућност је нуђена наведеним Акционим планом. Ради реализације те одлуке тужиља је 30.10.2009. године дала писмену изјаву о томе да се определила за исплату новчане накнаде у висини 10 просечних зарада остварених у привреди С. По пријему изјаве старешина тадашњег органа за прекршаје је са тужиљом у писменој форми 16.11.2009. године споразумом одредио тачну висину отпремнине која ће да се исплати најкасније до краја новембра 2009. године и истог дана тј. 16.11.2009. године донето је решење којим је тужиљи отказан уговор о раду при чему је као разлог отказа наведено да је престала потреба за обављањем посла. Тек након престанка радног односа тужиља је сазнала да је у време спровођења Акционог плана Министарство правде било упутило обавештење тадашњим органима за прекршаје у којима су навели да сви дактилографи који имају завршену основну школу могу да буду распоређени по привременим актима о систематизацији места јер испуњавају услове за то радно место и да по том основу нема могућности да им буде отказан уговор о раду а да су старешине органа биле дужне да са тим дописом упознају сва заинтересована лица а старешина органа у коме је тужиља радила тако није поступио. Тужиља у овој парници тврди да је била у заблуди у погледу могућности њеног даљег останка у радном односу јер није била упозната са наведеним дописом Министарства правде да постоји могућност да буде распоређена на рад у нови орган без обзира што има завршену основну школу. Управо због те заблуде она је и потписала акте који су касније довели до њеног престанка радног односа па с обзиром да је то урадила у заблуди сматра да има места да се решење о отказу уговора о раду поништи што у овој парници и тражи.
Првостепени суд је најпре заузео став о разлогу отказа уговора о раду у конкретном случају па закључује да се ту није радило о престанку радног односа због престанка потребе за обављањем посла у смислу чл. 179 ст. 1 тач. 9 Закона о раду већ да је до престанка радног односа дошло на основу споразума са послодавцем а што је засновано на Акционом плану. Када се ради о питању да ли је тужиља изјаве које су раније поменуте дала у заблуди, првостепени суд налази да се овде радило о битној заблуди те да отуда то јесте основ за поништај споразума, односно решења о отказу уговора о раду. Тужиљина заблуда се односила на околност да ће извесно остати без посла и то због недостатка стручне спреме. Да је знала да то није разлог за престанак радног односа она не би закључила овакав споразум те јој по том основу радни однос не би престао. Због свега наведеног првостепени суд је усвојио тужбени захтев и одлучио на начин како је то раније наведено.
По мишљењу овог суда могао би се прихватити правни став првостепеног суда да тужиљи у овом случају радни однос није престао стриктно применом чл. 179 тач. 9 Закона о раду односно као технолошком вишку. Међутим, чињеница да је у привременом акту о систематизацији било предвиђено да ће у будућем Прекршајном суду у К., који ће обухватити више ранијих подручних Органа за прекршаје, бити свега 4 дактилографа, што је далеко мање од постојећег броја, очигледно показује да је вишак запослених у том органу постојао. Управо због тога је и донет Акциони план како би се запосленима широм државе понудиле повољније могућности при престанку радног односа од оних који их очекују у случају престанка радног односа као технолошком вишку (ти радници остају нераспоређени и даље се са њима поступа у складу са Законом). Дакле тужиља је несумњиво знала за чињеницу да је дошло до смањивања броја радника на пословима које је она обављала. Са друге стране привремени акт о систематизацији је за те послове тражио средњу стручну спрему која она нема. Међутим, још 2006. године донета је Уредба о разврставању радних места намештеника која је предвиђала да запослени на пословима дактилографа који има основну школу, под одређеним условима – дужина трајања радног стажа и слично може бити распоређен и на послове дактилографа са средњом стручном спремом. Отуда је дакле и било јасно да тужиљи због недостатка школске спреме радни однос не би престао. Она, као што је већ наведено у овоме и види своју заблуду и разлог за поништај отказа у овом случају. Међутим, овде се ради о пропису који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије и самим тим је морао бити доступан свим па непознавање таквог прописа не може бити заблуда у овом случају а ни уопште. У конкретном случају чак и да је тужиља знала за ову Уредбу, она тврди да то није, код ње би и даље постојала неизвесност у погледу њеног будућег радног ангажовања с обзиром на смањен број радника који ће убудуће радити на тим пословима и на чињеницу да она одговарајућу стручну спрему нема. Дакле, без обзира на Уредбу она би била у дилеми да ли да прихвати престанак радног односа у складу са Акционим планом који је повољнији или да ризикује и чека евентуално губитак посла без икаквих посебних бенефиција. Тужиља се у овом случају определила за престанак радног односа прихватањем споразума у том делу су практично послодавац и запослени постигли споразум али који је имао крајњи циљ решавање вишка запослених у државном органу. Пошто непознавање прописа не може се третирати као заблуда у овом случају, а то је разлог због кога је првостепени суд усвојио тужбени захтев то значи да првостепени суд није правилно применио одредбу чл. 61 у вези чл. 112 ЗОО. Због тога је овај суд правилно применивши наведене одредбе нашао да је тужиљин тужбени захтев неоснован па је због тога првостепена пресуда и преиначена и тужиљин тужбени захтев одбијен на основу чл. 380 тач. 4 ЗПП.
Тужиља је спор изгубила а тужени трошкове није определио због чега је одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона а примењене су овој парници сходно одредби чл. 506 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011).
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ Гж-1-1989/12 од 21.09.2012. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић,с.р.