Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2342.20
Гж1.2342.20
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1 2342/2020
14.05.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Јасминке Вукановић, као председника већа и судија Радмиле Николић и Зорице Јовановић, као чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“, чији је пуномоћник Радојица Трајковић, адвокат из …, против туженог Производног прометног друштва „ББ“ ДОО, чији је пуномоћник Светислав Пантовић, адвокат из …, радни спор, вредност предмета спора 211.390,60 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Основног суда у Рашкој П1.бр.103/19 од 25.02.2020. године, у седници већа одржаној дана 14.05.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог Производног прометног друштва „ББ“ ДОО и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Рашкој П1.бр.103/19 од 25.02.2020. године у ставу I изреке пресуде, у делу става II изреке пресуде којим је обавезан тужени да тужиљи уплати доприносе за ПИО Филијала … у укупном износу од 211.390,60 динара, као и да надлежној служби Фонда ПИО Филијала … достави М4 обрасце.
II УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Рашкој П1.бр.103/19 од 25.02.2020. године у делу става II изреке пресуде којим је обавезан тужени да тужиљи уплати порезе и у том делу тужба тужиље СЕ ОДБАЦУЈЕ.
III ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Рашкој П1.бр.103/19 од 25.02.2020. године у преосталом делу става другог изреке у односу на досуђену законску затезну камату на поједине месечне износе доприноса за пензијско и инвалидско осигурање тако да сада гласи:
1. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље „АА“ којим је тражила да се обавеже тужени Производно прометно друштво „ББ“ ДОО да тужиљи уплати законску затезну камату на износе доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и то:
-за месец април 2015. године на износ од 5.232,32 динара почев од 31.05.2015. па до исплате;
-за месец мај 2015. године на износ од 7.115,68 динара почев од 30.06.2015. па до исплате;
-за месец јун 2015. године на износ од 7.474,74 динара почев од 31.07.2015. па до исплате;
-за месец јул 2015. године на износ од 7.833,54 динара почев од 31.08.2015. па до исплате;
-за месец август 2015. године на износ од 7.115,68 динара почев од 30.09.2015. па до исплате;
-за месец септембар 2015. године на износ од 7.474,74 динара почев од 31.10.2015. па до исплате;
-за месец октобар 2015. године на износ од 7.474,74 динара почев од 30.11.2015. па до исплате;
-за месец новембар 2015. године на износ од 7.115,68 динара почев од 31.12.2015. па до исплате;
-за месец децембар 2015. године на износ од 7.833,54 динара почев од 31.01.2016. па до исплате;
-за месец јануар 2016. године на износ од 7.109,24 динара почев од 29.02.2016. па до исплате;
-за месец фебруар 2016. године на износ од 7.109,24 динара почев од 31.03.2016. па до исплате;
-за месец март 2016. године на износ од 7.827,30 динара почев од 30.04.2016. па до исплате;
-за месец април 2016. године на износ од 7.109,24 динара почев од 31.05.2016. па до исплате;
-за месец мај 2016. године на износ од 7.468,27 динара почев од 30.06.2016. па до исплате;
-за месец јун 2016. године на износ од 7.468,27 динара почев од 31.07.2016. па до исплате;
-за месец јул 2016. године на износ од 7.109,24 динара почев од 31.08.2016. па до исплате;
-за месец август 2016. године на износ од 7.827,30 динара почев од 30.09.2016. па до исплате;
-за месец септембар 2016. године на износ од 7.468,27 динара почев од 31.10.2016. па до исплате;
-за месец октобар 2016. године на износ од 7.109,24 динара почев од 30.11.2016. па до исплате;
-за месец новембар 2016. године на износ од 7.468,27 динара почев од 31.12.2016. па до исплате;
-за месец децембар 2016. године на износ од 7.468,27 динара почев од 31.01.2017. па до исплате;
-за месец јануар 2017. године на износ од 8.048,87 динара почев од 28.02.2017. па до исплате;
-за месец фебруар 2017. године на износ од 7.277,41 динара почев од 31.03.2017. па до исплате;
-за месец март 2017. године на износ од 8.434,61 динара почев од 30.04.2017. па до исплате;
-за месец април 2017. године на износ од 7.277,41 динара почев од 31.05.2017. па до исплате;
-за месец мај 2017. године на износ од 8.434,61 динара почев од 30.06.2017. па до исплате;
-за месец јун 2017. године на износ од 8.048,87 динара почев од 31.07.2017. па до исплате;
-за месец јул 2017. године на износ од 7.663,14 динара почев од 31.08.2017. па до исплате и
-за месец август 2017. године на износ од 2.992,93 динара почев од 30.09.2017. па до исплате, КАО НЕОСНОВАН.
2. Одлука о трошковима парничног поступка остаје неизмењена.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом I изреке првостепене пресуде утврђено је да је тужиља „АА“ била у радном односу код туженог Производно прометно друштво „ББ“ ДОО , на радном месту књиговође, VI степен стручне спреме, почев од 19.04.2015. године па до 19.08.2017. године.
У ставу II изреке исте пресуде обавезан је тужени да тужиљи уплати порезе и доприносе за ПИО Филијала … у укупном износу од 211.390,60 динара, са законском затезном каматом на појединачне месечне износе наведене у овом ставу изреке пресуде, од доспећа па до коначне исплате.
Ставом III изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ од 231.528,00 динара.
Против првостепене пресуде, благовремено је жалбу изјавио тужени побијајући пресуду из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 373 ст. 1 ЗПП.
Апелациони суд је испитао првостепену пресуду на основу чл. 386 ЗПП и у границама жалбених разлога па је нашао:
Жалба туженог је делимично основана.
У поступку који је претходио доношењу првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1, 3 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Међутим, основано се жалбом туженог истиче да је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредбе парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 2 ЗПП, на коју Апелациони суд пази и по службеној дужности, јер је у делу става II изреке пресуде обавезан тужени да тужиљи уплати, поред доприноса за ПИО надлежној филијали Фонда за ПИО запослених и порезе, чиме је првостепени суд одлучио о захтеву који не спада у судску надлежност (члан 16 ЗПП), па је овај суд применом одредбе члана 391 став 2 ЗПП у том делу укинуо првостепену пресуду и одбацио тужбу тужиље. Наиме, основни суд је као суд опште надлежности стварно надлежан да одлучује о уплати доприноса за обавезно социјално осигурање, па и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, али није стварно надлежан да одлучује о уплати пореза, јер је то у искључивој надлежности пореских органа у складу са одредбама Закона о пореском поступку и пореској администрацији. Поред наведеног, налазом и мишљењем судског вештака Бранке Ћировић од 18.02.2020. године извршен је обрачун само доприноса за пензијско и инвалидско осигурање у укупном износу од 211.390,60 динара, колико је тужиљи и досуђено, а у табели у прилогу налаза приказани су и појединачни месечни износи доприноса. Порез није био ни предмет задатка вештачења, ни предмет налаза и мишљења вештака, нити закључка вештака, иако је тужиља поднеском са прецизираним тужбеним захтевом од 20.02.2020. године, у ставу другом петитума, тражила да се обавеже тужени да јој поред доприноса за пензијско и инвалидско осигурање уплати и порезе, а што није било предмет тужбеног захтева постављеног у тужби поднетој дана 17.10.2017. године, на шта се такође основано указује жалбом туженог.
На основу изнетог, овај суд је одлучио као у ставу II изреке ове пресуде применом одредбе члана 391 став 2 ЗПП.
Неосновано се жалбом туженог истиче да је првостепена пресуда у потврђеним деловима донета на бази погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и уз погрешну примену материјалног права.
Правилном оценом изведених доказа у складу са одредбом члана 7 и 8 ЗПП, првостепени суд је у поступку потпуно и тачно утврдио битне чињенице за доношење одлуке у овој правној ствари у потврђеним деловима. Тужиља је била у радном односу код туженог у периоду од 09.04.2015. године до 19.08.2017. године на радном месту књиговође. Ступила је на рад код туженог на основу усменог договора са туженим. Тужиља је код туженог у почетку примала зараду на руке у износу од 25.000,00 динара, а након тога износ од 28.000,00 динара и на име трошкова превоза од туженог је примала износ од 5.000,00 динара. Тужиља и тужени никада нису закључили уговор о раду, тако да тужиља није била пријављена на обавезно социјално осигурање од стране туженог и тужени за тужиљу за период од 09.04.2015. године до 19.08.2017. године није уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање код надлежног фонда ПИО. Тужиљи је радни однос код туженог престао дана 19.08.2017. године, а тужба у овој правној ствари је поднета дана 17.10.2017. године. Из исказа тужиље је утврђено да није била пријављена на осигурање у наведеном периоду и да се надала да ће са туженим закључити уговор о раду. Од стране законског заступника туженог добијала је три пута налог да се склони са радног места за време инспекцијских контрола код туженог. Тачно је да тужиљин супруг има пољопривредно газдинство, али тужиља није била пријављена на осигурање ни по том, ни по неком другом основу. Из исказа законског заступника туженог утврђено је да је тужиља почела да ради код туженог у време док је још студирала, у циљу стицања знања и потребне праксе. Утврђено је да је тужиља долазила на посао, обављала радне задатке по налогу туженог и да је уредно примала зараду. У поступку вештачења је утврђено да тужиљи нису уплаћени доприноси за спорни период од 9.04.2015. године до 19.08.2017. године и то у годишњим износима, као и у појединачним месечним износима. Тужиља је сама напустила посао.
Првостепени суд је оценио и благовременост поднете тужбе у смислу одредбе члана 195 став 1 и став 2 Закона о раду и утврдио да је тужба поднета благовремено, јер је тужиља престала са радом код туженог дана 19.08.2017. године.
Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је, и по оцени Апелационог суда, првостепени суд, применом одредби материјалног права на које се у образложењу своје пресуде позвао, и то одредбе чл. 32 Закона о раду, тужбени захтев тужиље усвојио и одлучио као у ставу I изреке првостепене пресуде. За своју одлуку дао је у битном јасне и основане разлоге, које прихвата и овај суд, a наиме да тужени са тужиљом није закључио уговор о раду којим би били уређени врста и опис послова, износ зараде, рокови за исплату, као основни елементи уговора о раду, али да је у спорном периоду постојао континуитет у обављању послова код туженог од стране тужиље са свим елементима радног односа.
Како је на основу налаза и мишљења судског вештака утврђено да за тужиљу нису уплаћени доприноси за ПИО за спорни период у укупном износу од 211.390,60 динара, првостепени суд је правилно обавезао туженог и на исплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период од априла 2015. године закључно са августом 2017. године, за који период је и утврдио постојање радног односа тужиље код туженог и одлучио као у ставу II изреке пресуде.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примене материјалног права, жалба туженог своди се на тврђења: да није јасно откуда термин „порези“ у изреци пресуде; да је у изреци наведено да тужени треба да уплати тужиљи порезе и доприносе за ПИО, иако се доприноси плаћају на уплатне рачуне јавних прихода тако да се исти уплаћују у корист или на име запосленог, а у сваком случају се не уплаћују запосленом; да није јасно шта значе речи Филијала … у изреци пресуде; да је првостепеном пресудом досуђена тужиљи и законска затезна камата на поједине месечне износе доприноса, иако се ради о јавним приходима; да је на крају става другог изреке пресуде наведено да је тужени у обавези да достави М4 обрасце иако је изменама Закона о ПИО које су објављене у Службеном гласнику 73/2018 и које су ступиле на снагу 01.01.2019. године укинут наведени образац, односно брисан је члан 131 Закона о ПИО који је прописивао предају тог обрасца. Жалбом се наводи да је због свега наведеног став други изреке пресуде нејасан и неразумљив, јер није јасно шта се плаћа, коме се плаћа, која камата се плаћа и налаже се туженом извршење немогуће обавезе (предаја укинутог обрасца).У жалби се инсистира да првостепени суд није утврдио битну чињеницу и то да је управо тужиља та која је желела да буде радно ангажована без закључења уговора о раду и без пријаве на обавезно социјално осигурање, а да се, уместо уплате доприноса за обавезно социјално осигурање надлежним фондовима, износ који би био уплаћиван у ту сврху даје њој лично, односно да се њој фактички исплаћује бруто плата, а да је вештачењем управо утврђено да су износи бруто плате на нивоу износа који су тужиљи исплаћени. У жалби се истиче и да суд није утврдио ни чињенице на које је указао Апелациони суд у свом решењу о укидању прве првостепене пресуде донете у овој правној ствари, односно није утврдио да ли су послови које је обављала тужиља систематизовани код туженог. Жалбом се оспорава и правилност оцене благовремености тужбе из разлога што је у конкретном случају тужиља сама напустила посао 19.08.2017. године, те не постоји било каква радња послодавца која је извршена 19.08.2017. године, а која би се могла оспоравати тужбом поднетом у смислу одредбе члана 195 Закона о раду, при чему је тужиљи чињеница да није била пријављена била позната од самог почетка рада, те се поднета тужба у односу на тај моменат сазнања за повреду права има сматрати као неблаговремена.
По оцени Апелационог суда, ови жалбени наводи нису основани. Наиме, одредбом члана 30 Закона о раду („Службени гласник РС“ број 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14) који је био у важности у време ступања тужиље на рад код туженог без закљученог уговора о раду, прописано је да се радни однос заснива уговором о раду (став 1), да уговор о раду закључују запослени и послодавац (став 2), да се уговор о раду сматра закљученим када га потпишу запослени и послодавац (став 3). Одредбом члана 32 Закона о раду прописано је да се уговор о раду закључује пре ступања запосленог на рад, у писменом облику (став 1) и да се сматра, ако послодавац са запосленим не закључи уговор о раду у складу са ставом 1 овог члана, да је запослени засновао радни однос на неодређено време даном ступања на рад. Одредбом члана 17 Закона о раду прописано је да су послодавац и запослени дужни да се придржавају права и обавеза утврђених законом, општим актом и уговором о раду. У конкретној правној ствари несумњиво је утврђено да је тужиља ступила на рад код туженог, а да пре тога између тужиље као запосленог и туженог као послодавца није закључен уговор о раду у обавезној писаној форми коју прописује Закон о раду као специјални пропис из области рада. По схватању овог суда, послодавац је тај који организује процес рада у оквиру делатности са којом се бави и у оквиру које иступа у промету, те је на послодавцу обавеза да процес рада организује у свему законито, што је у конкретној правној ствари изостало, јер је тужени послодавац, уместо да тужиљи понуди закључење уговора о раду, као правног основа радно правног односа прописаног Законом о раду, дозволио да тужиља на рад ступи без закљученог уговора о раду, чиме је управо активирана законска претпоставка из одредбе члана 32 став 2 Закона о раду о заснивању радног односа тужиље код туженог. Због тога по оцени овог суда нису основани жалбени наводи да је тужиља та која је инсистирала да на рад ступи без закљученог уговора о раду и да зараду прима у бруто износу. Ово из разлога што услове под којима се радни однос код послодавца заснива, време трајања радног односа, послови за чије се обављање запослени ангажује, висина и рокови за исплату зараде, као основне и обавезне елементе уговора о раду прописане одредбом члана 33 Закона о раду не одређује запослени, већ их одређује послодавац. Уколико се послодавац заиста и сагласио да тужиља ступи на рад без закљученог уговора о раду, супротно Закону о раду и да зараду прима у бруто, уместо у нето износу, чиме се уједно изигравају и прописи о уплати доприноса за обавезно социјално осигурање запослених као осигураника и прописи о јавним приходима, то не значи да послодавац из таквог, незаконитог поступања, може остварити неко право. Послодавац је имао могућност избора у вези ангажовања тужиље без закључења уговора о раду на одређено или неодређено време и то кроз уговарање рада ван радног односа, закључењем уговора о делу или уговора о привременим и повременим пословима, као именованим уговорима радног права, који су регулисани Законом о раду, али то није учинио, већ је дозволио да тужиља ступи на рад и рад обавља у спорном периоду без закљученог уговора о раду, али са квалитетом рада у радном односу. Како је у поступку несумњиво утврђено да је тужиља ступила на рад код туженог без закљученог уговора о раду, да је у току спорног периода успостављен однос између тужиље као запосленог и туженог као послодавца који по својој природи и садржини има све карактеристике радног односа, како у погледу квалитета и континуитета у раду, тако и у погледу основних права и одговорности које произилазе из радног односа, као што су обављање рада у радном времену у седишту послодавца, остваривање зараде, накнаде зараде и других примања из радног односа, уредно и савесно обављање поверених одређених послова, редован долазак на рад, то је и по оцени овог суда правилан закључак првостепеног суда да је на такав начин исказана не само воља тужиље као запосленог да те послове обавља, већ и воља, односно сагласност послодавца за успостављање таквог радног односа, односно таквог рада, јер је послодавац тај који одлучује да ли има потребу за запошљавањем нових радника. Стога је правилан и закључак првостепеног суда да су испуњени услови за активирање законске претпоставке из члана 32 став 2 Закона о раду, односно за утврђивање да је тужиља била у радном односу код туженог током спорног периода. Пошто тужени као послодавац није за тужиљу уплатио доприносе за пензијско и инвалидско осигурање за спорни период, а исплатио је тужиљи зараду, то је првостепени суд правилно обавезао туженог и на уплату доприноса за ПИО у висини која је утврђена вештачењем, на коју у обрачунском смислу није било примедби парничних странака.
Овај суд је посебно разматрао жалбени навод о неблаговремености поднете тужбе за утврђење постојања радног односа, али је нашао да овај навод неоснован. Тачно је да дана 19.08.2017. године, када је тужиља престала са радом код туженог, није извршена никаква радња послодавца, нити је тужиљи уручена нека одлука послодавца у вези њеног радно – правног статуса. Међутим, како се тужиља изјаснила да је све време рада код туженог имала уверења да ће тужени са њом закључити уговор о раду, то је и по оцени овог суда дан почетка рока за подношење тужбе у смислу одредбе члана 195 став 2 Закона о раду управо дан престанка рада тужиље, а не дан почетка рада тужиље. Неоснован је, по оцени овог суда, и жалбени навод у вези предаје обрасца М4. Наиме, тачно је да је донет Закон о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“ број 73/2018 од 29.09.2018. године) којим су уведене измене у вези раније прописаних образаца за пријаву података матичној евиденцији Фонда за ПИО запослених, али обрасци прописани актом Владе у складу са чланом 126 Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“ број 34/03,64/04-одлика УСРС, 84/04, 85/05,101/05, 63/06, 5/09, 107/09,101/10, 93/12,62/13,108/13,75/14 и 142/14), који престају да се примењују 01. јануара 2019. године, примењиваће се и даље за период осигурања навршен са 31. децембром 2018. године, а спорни период из ове парнице је од 09.04.2015. године до 19.08.2017. године и обухваћен је прописаним периодом продуженог важења спорног обрасца.
На основу изнетог одлучено је као у изреци ове пресуде под I применом одредбе члана 390 ЗПП.
Међутим, у односу на одлуку првостепеног суда садржану у делу става II изреке првостепене пресуде, којим је тужиоцу досуђена законска затезна камата на појединачне месечне износе доприноса за обавезно социјално осигурање, првостепени суд је погрешно применио материјално право, на шта је основано указано жалбом туженог.
Наиме, одредбом члана 13 став 1 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“ број 84/2004 и др.) прописано је да основицу доприноса за запослене и послодавце чини зарада, односно плата и накнада зараде, односно плате, у складу са законом који уређује радне односе, општим актом и уговором о раду, односно решењем надлежног органа и да је титулар јавних прихода (а што су и доприноси за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање) Република Србија, а преко Фонда за пензијско и инвалидско осигурање, сходно одредби члана 4 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, па камату као споредно потраживање у односу на износе доприноса може потраживати само титулар главног права, Република Србија, односно Фонд за пензијско и инвалидско осигурање, а не и тужиља, због чега је Апелациони суд овај део захтева оценио као неоснован.
С обзиром на наведено, пропуст првостепеног суда да у односу на наведени део првостепене пресуде правилно примени материјално право, исправио је Апелациони суд у овој пресуди и одлучио као у изреци ове пресуде под III тачка 1. применом одредбе члана 394 тачка 4 ЗПП .
Одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу III тачка 2. изреке ове пресуде донета је применом одредбе члана 165 став 2 ЗПП, јер је о накнади трошкова парничног поступка одлучено правилном применом одредбе члана 153, 154 и 163 став 2 ЗПП, као и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама важећим у моменту пресуђења, а одбијање дела тужбеног захтева усмереног на досуђење законске затезне камате на појединачне месечне износе доприноса за обавезно социјално осигурање, те одбачај тужбе у делу који се односи на захтев за исплату пореза, нису били од утицаја на висину и обрачун трошкова парничног поступка, јер се у вези одлуке о законској затезној камати ради о споредном потраживању, а због одбачаја тужбе нису наступили никакви посебни трошкови.
Председник већа - судија
Јасминка Вукановић, с.р.