Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2613.11 Престанак радног односа
Гж1.2613.11 Престанак радног односа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1 2613/11
24.04.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Изета Суљовића, председника већа, Мирјане Симић и Душана Дражовића, чланова већа, у парници тужиоца П. А. из У., против туженог „З. П.“ ДОО у У., чији је пуномоћник С. Н., адвокат из У., ради поништаја решења и исплате новчаних потраживања, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу П1-57/11 од 29.07.2011. године, у седници већа одржаној дана 24.04.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца П. А. из У. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ужицу П1-57/11 од 29.07.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Ужицу П1-57/11 од 29.07.2011. године, ставом 1. изреке, одбачена је као неблаговремена тужба тужиоца у делу у коме је тражио да се утврди да је био у радном односу код туженог на основу уговора о раду број 112/07 од 16.06.2007. године у периоду од 16.06.2007. до 16.06.2008. године, те да се поништи као незаконито решење директора туженог број 137-30/07 од 11.10.2007. године о отказу уговора о раду број 112/07 од 16.06.2007. године на основу кога је тужиоцу престао радни однос код туженог дана 30.09.2007. године.
Ставом 2. изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име неисплаћене зараде исплати износ од 103.201,96 динара почев од октобра 2007. године до маја 2008. године према појединачним месечним износима ближе означеним у овом делу изреке са потраживаном законском затезном каматом, као и да се на наведене износе тужиоцу уплате доприноси за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености Фонду ПИО, Филијала у У. и Фонду здравственог осигурања У. за период од 01.10.2007. до 16.05.2008. године, и да се тужиоцу на име накнаде за исхрану у току рада исплати износ од 38.614,50 динара према појединачним месечним износима почев од јуна 2007. године до фебруара 2008. године са потраживаном законском затезном каматом и на име регреса за коришћење годишњег одмора износ од 45.091,75 динара.
Ставом 3. изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 95.000,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац не наводећи законске разлоге побијања, али из садржине побијане жалбе произилази да пресуду побија због погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
У спроведеном поступку пред првостепеним судом нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, које Апелациони суд испитује по службеној дужности.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда МР „Р.“ АД У., као закуподавац, и тужени „З. П.“ ДОО У., као закупац, су дана 12.06.2007. године закључили уговор о закупу пословног простора на аутобуској станици у У., перона, комплетног платоа и саобраћајница, улазне капије са кућицом и рампама, на период од пет година почев од 13.06.2007. године. Уговорне стране су се споразумеле о упућивању 50 радника МР „Р.“ АД У. на рад код закупца – туженог, међу којима је био и тужилац. Од стране ранијег послодавца МР „Р.“ АД У., тужиоцу је отказан уговор о раду са 15.06.2007. године због привременог упућивања на рад код другог послодавца – туженог почев од 16.06.2007. године у трајању до годину дана, а све уз сагласност тужиоца. Ставом 2. Анекса број 1 уговора о раду закљученог између тужиоца и МР „Р.“ АД У. од 12.06.2007. године предвиђено је да по истеку рока на који је упућен на рад код другог послодавца тужилац има право да се врати код послодавца који га је упутио. Тужилац је са туженим закључио уговор о раду 16.06.2007. године за обављање послова портира на одређено време у трајању до 11 месеци почев од 16.06.2007. године. Тужилац није ступио на рад код туженог 16.06.2007. године, већ је наставио да обавља послове портира-чувара за рачун МР „Р.“ АД У. на улазној капији овог предузећа у К., иако тај објекат није био предмет уговора о закупу са туженим, што је тужиоцу било познато. Тужилац се руководио налозима директора бившег послодавца и његовим уверавањем да ће настали спор око распореда тужиоца на друге послове решити са тужиочевим новим послодавцем, што се није десило. Тужилац није поступио по усменом налогу туженог да се јави на аутобуску станицу у У., иако је био упозорен да ће уколико се не јави добити отказ уговора о раду. Тужилац није поступио по усменом налогу туженог и исти је тужиоцу дао отказ уговора о раду са даном 30.09.2007. године и обуставио му исплату зараде од 01.10.2007. године. Између тужиоца и туженог је крајем септембра 2007. године вођен разговор око споразумног престанка радног односа, међутим, тај споразум није потписан од стране тужиоца. У међувремену је дошло до поништаја уговора о приватизацији МР „Р.“ АД у У., а ново руководство „Р.“ је донело одлуку да на послове чувара објекта у К. постави своје раднике. Дана 07.02.2008. године дошло је до примопредаје послова између тужиоца и радника МР „Р.“ АД, а дана 18.02.2008. године тужилац је последњи пут обавио разговор са законским заступником туженог у вези свог радно-правног статуса, када је тужиоцу директор туженог саопштио да му је радни однос престао дана 30.9.2007. године.
Код оваквог чињеничног стања првостепени суд је, имајући у виду да је тужилац тужбу поднео 21.05.2008. године са захтевом да се утврди да се налазио у радном односу код туженог, а поднеском од 24.07.2008. године делимично преиначио тужбу захтевајући поништај решења о отказу уговора о раду, одбацио као неблаговремену тужбу тужиоца у делу у коме је тражио да се утврди да је био у радном односу код туженог од 16.06.2007. године до 16.06.2008. године и да се поништи као незаконито решење туженог број 137-30/07 од 11.10.2007. године о отказу уговора о раду број 112/07 од 16.06.2007. године на основу кога је тужиоцу престао радни однос код туженог дана 30.09.2007. године и одбио тужбени захтев за новчана потраживања.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.
Наиме, тужилац је престао да ради дана 07.02.2008. године на пословима портира код ранијег послодавца, а 18.02.2008. године тужилац је задњи пут обавио разговор са законским заступником туженог у вези свог радно-правног статуса. Имајући у виду наведене чињенице, тужба тужиоца у овој парници је неблаговремена, односно поднета по протеку рока из члана 195. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05). Одредбом члана 195. став 2. Закона о раду прописано је да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. У конкретном случају тужилац је позван од стране директора туженог да се јави на нови распоред рада на пословима портира на аутобуској станици у У. по ком позиву тужилац није поступио, већ је у договору са директором МР „Р.“ АД наставио да обавља послове за рачун МР „Р.“ АД у У. и тиме својим понашањем исказао став да неће да ради код туженог, већ код првобитног послодавца МР „Р.“ АД у У., одакле је упућен на рад код туженог. Стога се не могу прихватити као основани наводи жалбе да је тужилац за повреду свог права сазнао када је након истека уговора 16.06.2008. године хтео да се врати у матичну фирму, с обзиром да је за постојање решења сазнао 18.02.2008. године у разговору са директором туженог, па је рачунајући од тога датума протекао законски рок од 90 дана у коме је требало да покрене спор због повреде права, због чега је правилно првостепени суд одбацио тужбу тужиоца као неблаговремену, као у ставу 1. изреке побијане пресуде.
Правилно је поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев тужиоца који се односи на исплату новчаних давања на име зараде, регреса за годишњи одмор, накнаде за топли оброк и уплату доприноса, јер се исти односе на исплату за период када тужилац није био у радном односу код туженог, с обзиром да је тужиоцу код туженог радни однос престао дана 30.09.2007. године.
Како ниједан жалбени навод не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, Апелациони суд је применом одредбе члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета на основу одредби чланова 149. и 150. ЗПП, а туженом су досуђени само нужни трошкови чија висина се жалбом не оспорава.
Председник већа – судија
Изет Суљовић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић