Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2710.11 Престанак радног односа
Гж1.2710.11 Престанак радног односа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж. 2710/11
Дана: 29.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиоца Д. Ђ. из К., кога заступа пуномоћник М. М. адвокат из К., против туженог ЈКП „Г. т.“ из К., ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу 3П1 бр. 719/11 од 20.09.2011. године, на седници већа од 29.11.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 3П1 бр. 719/11 од 20.09.2011. године, тако да гласи:
I УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиоца Д. Ђ. из К. па се поништава решење туженог ЈКП „Г. т.“ из К. бр. 4313 од 11. 10. 2002. године као незаконито и обавезује тужени да тужиоца врати на послове и задатке који одговарају степену његове стручне спреме у року од 8 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
II ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужено ЈКП „Г. т.“ из К. да тужиоцу Д. Ђ. из К. на име трошкова поступка исплати 242.250,00 динара у року од 8 дана по пријему судске одлуке и под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу I одбија се као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд поништи решење туженог број 4313 од 11. 10. 2002. године као незаконито и обавеже туженог да тужиоца врати на послове и задатке који одговарају степену његове стручне спреме у року од 8 дана по правноснажности пресуде.
Ставом II је одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је тужиочева жалба неоснована.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности нити нека од повреда поступка на које тужилац указује у својој жалби јер је првостепени суд у основи поступио по налогу овог суда из раније донете одлуке којом је укинута претходна првостепена одлука у овом предмету. Чињенично стање потребно за одлучивање у конкретном случају је потпуно и правилно утврђено али је првостепени суд у једном делу из чињеница које је утврдио извео неправилан закључак у постојању других чињеница а на тим чињеницама је у једном делу заснована пресуда док у другом делу првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право а све наведено су разлози због којих је овај суд преиначио првостепену пресуду на начин наведен у изреци ове одлуке.
Првостепеном пресудом је утврђено да је тужилац радио код туженог на радном месту продавца сладоледа до доношења решења о отказу Уговора о раду, да је након тога тужилац одјављен са Фонда ПИО 09. 12. 2002. године а да је тужиоцу 24. 05. 2002. године уручена наредба по којој је био дужан, поред послова свог радног места, да утовара пиће за кафану „Н.“ да утовара празне гајбе и да разноси празне гајбе у приручни магацин. Дана 30. 09. 2002. године тужилац није поступио по наведеној наредби односно није унео гајбице за пиће те је због тога тужиоцу уручено упозорење 10. 10. 2002. године о постојању разлога за престанак радног односа због повреде радне обавезе које су предвиђене Анексом уговора о раду број 1242 од 28. 03. 2002. године а који је тужилац потписао. Првостепени суд је утврдио да је С. М., који је донео поменуту наредбу, био руководилац сектора за комерцијалне послове и на тај начин по важећој систематизацији био је надређен пословима које је обављао овде тужилац у време када је тужиоцу дат отказ. Сматрајући да је на описани начин утврђено да је решење о отказу тужиоца законито, првостепени суд је тужбени захтев одбио као неоснован.
Овакав закључак првостепеног суда није прихватљив јер не произилази из чињеничног стања које је утврђено у првостепеном поступку. Укидајући претходну првостепену пресуду у овом предмету овај суд је у решењу Гж 1-438/11 од 23. 02. 2011. године указао на два кључна питања која у поновном поступку треба разјаснити: да ли се тужиочевом поступању у конкретном случају може сматрати повредом радне обавезе која повлачи отказ Уговора о раду и, ако таква повреда постоји, да ли је тужени при доношењу решења о отказу Уговора о раду тужиоцу испоштовао законом утврђени поступак. По оба ова питања првостепени суд је утврдио битне чињенице, али је по мишљењу овог суда, из утврђених чињеница извео погрешне правне закључке. Што се тиче питања повреде радне обавезе у првостепеном поступку је утврђено да је тужилац по уговору о раду и његовом Анексу радио на пословима продавца сладоледа а шта ради продавац сладоледа дефинисано је у чл. 12 тач. 18 Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова код туженика. Посебном наредбом за рад од 24. 05. 2002. године, коју је донео непосредни руководилац, а коју је тужилац примио, њему је наложено да носи гајбе са пићем. У опису послова које треба да извршава тужилац у Правилнику стоји да је тужилац дужан да извршава и друге задатке које му постави непосредни руководилац. Међутим, у чл. 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 70/2001 и 73/2001), који је важио у време када је донето спорно решење о отказу, стоји да се права обавезе и одговорности по основу рада уређују законом и посебним Законом у складу са потврђеним међународним конвенцијама, Колективним уговором, Правилником о раду или Уговором о раду. Дакле закон не познаје наредбе непосредног руководиоца којима би се дефинисала права и обавезе по основу рада. Нема сметњи да руководилац издаје наредбе али у циљу извршавања послова које радник обавља и у том смислу се и мора схватити одредба Правилника туженог која је раније поменута а која говори о извршавању послова које наложи непосредни руководилац. Посао продавца сладоледа у овом случају не захтева ношење гајби са пићем па би таква наредбе непосредног руководиоца у конкретном случају одступала од законског начела да се обавезе запосленог могу дефинисати само актима како је то напред наведено. Ношење гајби са пићем је уствари нови посао, нова обавеза тужиоцу по основу рада а то се може утврдити само на начин прописан законом, у конкретном случају Анексом уговора о раду или допуном Правилника о унутрашњој организацији и систематизацији послова а тако није урађено. Ако би се поменута одредба Правилника туженика другачије тумачила, то јест да непосредни руководилац може раднику посебним наредбама налагати да обавља и послове ван његовог радног места онда би то довело до велике правне несигурности, злоупотребе права и у крајем случају до шиканирања запослених а то се мора спречити. Све напред наведено значи да тужилац у конкретном случају није био дужан да носи гајбе са пићем јер то није било везано са послом који је он обављао на свом радном месту, па зато што то није радио или тачније није пренео све гајбе већ само један њихов део, он и није могао да учини повреду радне обавезе из уговора о раду а која је дефинисана као непоштовање радне дисциплине због чега не може да остане на раду код тужиоца као послодавца и одбијање обављања послова радног места на које је распоређен. Ако тужилац није урадио поменуту повреду радне обавезе онда санкција за то и не може бити отказ уговора о раду. У овом делу првостепени суд је из чињеница које је утврдио извео погрешан закључак о постојању других чињеница на бази којих је заснова првостепену пресуду односно првостепени суд је сматрао да је тужилац у овом случају био дужан да преноси и гајбе са пићем а пошто то није урадио да је учинио повреду радне обавезе како је то напред наведено.
Када се ради о другом питању које је везано за поштовање процедуре приликом доношења решења о отказу Уговора о раду, одредбом чл. 101 тада важећег Закона о раду у ставу 1 тачка 3 и 4 је предвиђено да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду и ако не поштује радну дисциплину односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. У овом случају пре отказа Уговора о раду послодавац је дужан да запосленог упозори на постојање разлога за отказ Уговора о раду. Првостепени суд у ожалбеној пресуди утврђује да је послодавац наведено упозорење доставио тужиоцу као запосленом. Иако првостепени суд не наводи у ожалбеној пресуди када је то тачно било та околност међу странкама и није спорна јер она произилази из поднеска туженог од 22. 10. 2009. године у коме се наводи да је тужиоцу упозорење уручено 10. 10. 2002. године а тај датум прихвата и сам тужилац. Решење о отказу је донето наредног 11. 10. 2002. године што значи да је тужиоцу од пријема упозорења до доношења решења остао један дан. Циљ поменутог упозорења садржан је у чл. 7 Конвенције о престанку радног односа на иницијативу послодавца где је предвиђено да радни однос радника неће престати због разлога везаних за понашање радника или његов рад пре него што му се омогући да се брани од изнетих навода, осим ако се са разлогом не може очекивати од послодавца да му пружи ту могућност а што овде није присутно. Дакле нужно је да се запосленом обезбеди могућност одбране, односно да се изјасни о ономе за шта се терети посебно ако се има у виду да у конкретном случају је претња отказ уговора о раду. Тужени је пре овог упозорења позивао тужиоца да дође у правну службу и да се изјасни у вези одбијања уношења гајби са пићем испред ресторана у магацин. Међутим, овај позив ни у ком случају не може да замени наведено упозорење јер не садржи све елементе које закон прописује за упозорење а посебно која се повреда радне обавезе раднику ставља на терет и због које му се може дати отказ Уговора о раду. У конкретном случају тужиоцу је очигледно повређено право на одбрану што решење о отказу и са формалне стране чини незаконитим. Првостепени суд у овом делу није правилно применио материјално право које напред цитирано. Имајући у виду све напред наведено произилази да тужилац у конкретном случају нити је извршио повреду радне обавезе због које му се може отказати уговор о раду нити је поступак који је тим поводом против њега вођен код туженог био у складу са законом а све су то разлози због којих је решење о отказу уговора незаконито. Због тога је овај суд и преиначио првостепену пресуду и усвојио тужбени захтев тужиоцу како је већ наведено а на основу чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП.
На описани начин тужилац је у спору успео а трошкове поступка је определио на расправи од 20. 09. 2011. године и то тражио накнаду по АТ за писање тужбе и жалбе те за заступање на одржаним и одложеним рочиштима. Овај суд тужиоцу као стварне и нужне трошкове признаје накнаду за писање тужбе по АТ у износу од 7.000,00 динара, за писање жалбе у износу од 14.000,00 динара, за заступање на 18 одложених рочишта по 5.000,00 динара и за заступање на 15 одржаних рочишта по 8.750,00 динара или укупно 242.250,00 динара. Тужиоцу нису признати трошкови за рочишта која су одложена његовом кривицом или кривицом суда. Тужени је обавезан да тужиоцу наведени износ трошкова поступка накнади сходно одредби чл. 149 ст. 1 и 159 ЗПП.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, Гж.1. бр-2710/11 од 29.11.2011. године.
Председник већа-судија,
Божидар Вујичић