Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 140.13 насиље у породици
Гж2 140.13 насиље у породици
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж2-140/13
Дана 17.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Божидара Вујичића, као председника већа, Мирјане Поповић и Радмиле Радуловић, као чланова већа, у правној ствари тужиље Н. А. из К. коју заступа пуномоћник Г. М. адвокат из К., против тужених В. А., В. А. и В. А., сви из К., које заступа пуномоћник А. Ј. адвокат из К., ради насиља у породици, одлучујући о жалби тужених против пресуде Основног суда у Краљеву 10 П2.бр.793/11 од 25.10.2012. године, у седници већа одржаној дана 17.04.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Краљеву 10 П2.бр.793/11 од 25.10.2012. године и ПРЕСУЂУЈЕ
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље Н. А. из К. да се одреде мере заштите од насиља у породици тако што би се туженима В., В. и В. А., сви из К. наложило да омогуће тужиљи усељење у поткровље породичне стамбене зграде која се налази у К. на кп. бр. 257/8 КО К. и то одмах по санацији породичне стамбене зграде, те да се туженима наложи да у року од месец дана по пријему пресуде изврше санацију породичне стамбене зграде и да се туженима забрани после санације приступ у наведено поткровље као и даље узнемиравање тужиље одмах по пријему пресуде и да ће ова мера трајати годину дана, КАО НЕОСНОВАН.
Свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1. и 2 изреке усвојен је тужбени захтев тужиље па је одређена мера заштите од насиља у породици тако што се туженима налаже да омогуће тужиљи усељење у поткровље породичне стамбене зграде која се налази у К. на кп. бр. 257/8 КО К. и то одмах по санацији породичне стамбене зграде, с тим што се туженима налаже да у року од месец дана по пријему пресуде изврше санацију породичне стамбене зграде и туженима се забрањује после санације приступ у наведено поткровље као и даље узнемиравање тужиље одмах по пријему пресуде, а ова мера заштите од насиља у породици трајаће годину дана по правноснажности пресуде.
У ставу 3. изреке тужени су обавезани да тужиљи на име парничних трошкова исплате 210.050,00 динара.
Против ове пресуде тужени су благовремено изјавили жалбу којом пресуду побијају из свих разлога из члана 360 ЗПП („Сл. Гласник“ РС, број 125/04).
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Сл. Гласник“ РС, број 125/04), који се у смислу 506 ст 1 важећег ЗПП-а („Сл. Гласник“ РС, број 72/11) примењује у овој парници, па је нашао да је жалба тужених делимично основана.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, ,5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би првостепена пресуда морала бити укинута, а на друге конкретне битне повреде се жалбом тужених не указује.
Правилно је првостепени суд оценом изведених доказа утврдио да је тужиља била у тазбинском сродству по покојном супругу С. А. са туженима и то тужени В. је био свекар, тужена В. свекрва а тужени В. девер. До смрти пок. С. А. 10.10.2009. године тужиља је са мал. сином В. и покојним С. живела у поткровљу породичне куће у К. чији је власник тужени В. Тужиља и пок. С. су имали и кћер В. која је боловала од развојних аномалија од рођења 03.08.2009. године па до све до своје смрти 20.04.2010. године. Породица А. је на евиденцији Центра за социјални рад од 2005. године због поремећених породичних односа између пок. С. и његових родитеља, а затим по основу примања материјалне помоћи које право је признато пок. С., супрузи Н. и сину В. Након смрти супруга С. тужиља и мал В. су наставили да живе у поткровљу куће, али су односи између тужиље и тужених били поремећени и лоши. Тужени В. и В. су вербално вређали тужиљу, физички насртали на њу и претили да ће је истерати из куће, због чега је она подносила пријаве Полицијској испостави у Р., па је 08.12.2009. године од стране МУП-а поднет захтев за покретање прекршајног поступка против овде тужених В. и В. који су 07.12.2009. године у кући вербално вређали и физички напали тужиљу истеравши је из куће, а по доласку милиције тужена В. је вређала тужиљу рекавши да “курви није ту место, да је убила њиховог сина, да ће је пребити, одробијати и истерати напоље”, а кад је тужиља ушла у кућу са спрата је сишао тужени В. покушао да је избаци напоље у чему су га спречила овлашћења службена лица, а тужени В. јој упутио претње “ да неће бити жива ако је не истерају напоље”. Тужени В. је дана 28.01.2010. године тужиљи забранио да уђе у кућу због чега је у предмету Основног суда у Краљеву П.бр 2884/10 донета привремена мера и наложено туженом В. да дозволи тужиљи и мал. В. улаз у кућу која се налази у К. ради коришћења поткровља, а по коме тужени још увек није поступио. У земљотресу од 03.11.2010. године породична стамбена зграда у чијем поткровљу је живела тужиља са мал. В. је оштећена. Поткровље није оспособљено за становање. Урађен је пројекат санације зграде и туженом В. као власнику је исплаћено 02.04.2011. године 100.000,00 динара који се односи на оштећења на целој породичној згради за четврту категорију, а што је утврђено записником Градске управе од 15.09.2011. године. В. је дана 21.09.2011. године извршена исплата у износу од 377.220,00 динара која се односи на оштећења на целој породичној стамбеној згради за четврту категорију оштећења, а за грађевински материјал према пројекту санације за стамбени објекат. Међутим тужени В. није извео радове у року од месец дана и до данас није извршена санација, па према налазу вештака грађевинске струке поткровље није оспособљено за становање. Иначе тужени В. је пред Комисијом за процену оштећења навео да су чланови домаћинства тужиља и мал В. Иначе тужиља је са мал. В. напустила стан у поткровљу и сада живи у стану својих родитеља у К.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд сматра да у радњама тужених постоје елементи насиља у породици у смислу члана 197 став 2 тачка 1, 2 и 6 Породичног закона јер су тужени својим радњама угрожавали телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље, па како тужени В. није извршио санацију поткровља, иако је добио средстава за то, наложио туженима да изврше санацију поткровља, јер док се санација не изврши није безбедно усељење тужиље у поткровље и одредио рок од месец дана за санацију поткровља и наложио туженима да омогуће тужиљи усељење одмах по санацији истог и да после тога не приступају у наведено поткровље, а ова мера заштита од насиља трајаће годину дана по правноснажности пресуде.
Основано се жалбом тужених побија првостепена пресуда због погрешне примене материјалног права, а на правилну примену материјалног права Апелациони суд пази по службеној дужности у смислу члана 372 ст 2 ЗПП.
Наиме, првостепени суд је правилно утврдио да су тужени својим радњама угрожавали тужиљин интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље, да је то чињено у периоду од 24.11.2009. године када је тужиља поднела пријаву против тужених, јер су јој ограничавали слободу кретања и разговор са родитељима и да су јој дали рок за исељење из куће, затим 07.12.2009. године када су покушали насилно да је избаце из куће и 27.05.2010. године када је тужени В. није дозволио да уђе у кућу, а што све произилази из извештаја Центра за социјални рад од 01.06.2010. године, па се неосновано у жалби тужених истиче да је за постојање насиља у породици потребно доказати континуитет у вршењу насиља а што тужиља није доказала, јер се ради о два изолована инцидента.
Међутим иако из изведених доказа произилази да су тужени вршили насиље над тужиљом, не постоје безбедни услови да се тужиља усели у поткровље куће тужених која је оштећена у земљотресу 2010. године и према налазу вештака грађевинске струке није безбедна за становање (записник о главној расправи од 27.04.2012. године), а нарочито поткровље у које тужиља тражи да се усели, које после земљотреса није санирано и оспособљено за становање, већ је потребно извршити санацију поткровља да би тужиља могла да се усели у исто.
Одредбом чл 198 став 2 тачка 2 Породичног закона је прописано да против члана породице који врши насиље суд може одредити меру заштите од насиља, између осталог и издавањем налога за усељење у породичну кућу или стан, без обзира на право својине односно закупа непокретности, а што значи у објекат који је оспособљен и безбедан за становање. Ни једном одредбом Породичног закона није прописано да власник куће или стана претходно треба да изврши поправку објекта и оспособи га за безбедно становање, тако да мера заштите од насиља у породици како се тражи тужбеним захтевом од 03.06.2012. године није предвиђена одредбом члана 198 Породичног закона.
По оцени овога суда тужбени захтев за изрицање мере заштите од насиља у породици какав је тужиља поставила, да се претходно поправи поткровље и оспособи за безбедно становање, а затим тужиља усели у исто је неоснован, јер се ради о мери која није прописана одредбом члана 198 ПЗ. Мера заштите од насиља у породици – усељење у објекат би била дозвољена да је такав објекат безбедан, а што овде није случај. Поред тога тужиља од 28.10.2010. године не живи у овој кући већ у кући својих родитеља, па тужиља није стамбено угрожена и мера каква се тражи није неопходна да би се тужиља заштитила од насиља у породици.
Са ових разлога Апелациони суд је одбио тужбени захтев тужиље, као неоснован.
Како је првостепени суд погрешно применио материјално право, Апелациони суд је на основу чл. 380 ст. 1 тачка 4 раније важећег ЗПП у вези чл. 506 став 1 важећег ЗПП-а преиначио првостепену пресуду и одлучио као у изреци ове пресуде.
Изведеним доказима је утврђено да су тужени вршили насиље у породици према тужиљи, а тужбени захтев је одбијен јер тражена мера заштите од насиља у породици није прописана одредбом чл. 198 ПЗ. Међутим тужени су дали повод за тужбу па немају право на накнаду парничних трошкова. Одредбом чл. 152 ЗПП-а је прописано да ће тужилац накнадити туженом парничне трошкове ако тужени није дао повод за тужбу и ако је признао тужбени захтев у одговору на тужбу, односно припремном рочишту, а ако се не држи припремно рочише онда на главној расправи пре него што се упусти у расправљање о главној ствари. Имајући у виду напред наведене одредбе ЗПП-а и чињеницу да су тужени дали повода за тужбу, па немају право на накнаду парничних трошкова, Апелациони суд је одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове, имајући у виду и одредбе чл. 207 Породичног закона.
Са напред наведених разлога преиначено је и решење о трошковима парничног поступка из става 3 изреке побијане пресуде, а на основу чл. 387 ЗПП-а.
Председник већа-судија,
Божидар Вујичић, с.р.