Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 217.12
Гж2 217.12
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.2 бр. 217/12
Дана 08. 06. 2012.године
Крагујевац
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланови већа, у правној ствари тужилаца мал. К. М. и А. М., обе из Н. П., чији је законски заступник мајка Љ. М., из Н. П., а које по пуномоћју заступа Р. С., адвокат из Н. П., против туженог С. М., из Н. П., чији је пуномоћник Е. Д., из Н. П., ради права становања деце и родитеља који врши родитељско право, одлучујући по жалби мал. тужиља а на пресуду Основног суда у Новом Пазару 13П2. бр. 564/11, од 01. 03. 2012. године, у нејавној седници већа одржаној дана 08. 06. 2012. године донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВА СЕ жалба мал. тужиља и УКИДА пресуда Основног суда у Новом Пазару 13П2. бр. 564/11 од 01. 03. 2012. године и списи предмета враћају првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Новом Пазару, 13П2. бр.564/11 од 01. 03. 2012. године ставом првим одбијен је као неоснован тужбени захтев мал. тужилаца К. М. и А. М., из Н. П., којим би се утврдило право становања мал.тужиља са мајком Љ. М., која су поверена на самостално вршење родитељског права у стану ''Б'', који се налази у Н. П., површине 77,75 м2 на другом спрату стамбеног објекта П+3+Пк, саграђеног на кп. бр. 3771/8 у КО Н. П. уписаног на име туженог, које би право трајало до пунолетства мал. тужиља и којим би се тужени обавезао да ово право призна и стан испразни од ствари и лица преда га законском заступнику мал. тужиља на коришћење и трпи упис забележбе права становања код надлежног органа до дана пунолетства мал. тужиља.
Ставом другим обавезане су мал. тужиље да туженом накнаде трошкове спора у укупном износу од 27.187,00 динара.
На напред наведену пресуду мал. тужиље су благовремено уложиле жалбу из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде а у смислу чл. 372 Закона о парничном постпку (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04 и 111/09) Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Пресуда је донета уз битну повреду одредбе из чл. 361 ст. 2 тач. 7 ЗПП-а, јер мал. тужиљи К. М. није дата могућност да се изјасни пред судом, на коју повреду Апелациони суд пази по службеној дужности .
У првостепеном поступку је утврђено да је разведен брак између туженог С. М. и законске заступнице мал. тужиља Љ. М., а који брак је био закључен 17. 05. 1997. године и мал. деца странака К. М., која је рођена ……….. године и А. М. која је рођена ……….. године поверене су мајци на вршење родитељског права пресудом П2. бр.498/10 од 10. 02. 2011. године, која је правноснажна. Истом пресудом уређен је модел одржавања личних односа мал. деце са оцем, и отац је обавезан да на име доприноса за издржавање за мал. К. плаћа 7.000,00 динара, а за мал. А. 5.000,00 динара. Законска заступница са мал. децом је најпре живела у изнајмљеном стану, а сада живи код својих родитеља у породичној кући у Н. П., која кућа је површине 72 м2, где осим њених родитеља живи и њена неудата сестра. Љ. ради у Градској управи и има примања 28.000,00 динара, а З. ради у Ватрогасној служби и има зараду од око 33.000,00 динара. Приликом куповине спорног стана М. С. је подигао кредит у износу од 18.000 еура, а остатак новца у износу од 20.000 еура дао му је брат З. са роком враћања од 4 године. Износ од 20.000 еура није враћен З., брату туженом, нити је тужени З. у могућности да овај зајам врати, због чега је са З. закључио уговор у ком уговору, када буде касније оверен код суда, ће З. стећи право својине на стану уз обавезу да преузме враћање кредита који сада отплаћује тужени С.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд закључује да се нису стекли услови из чл. 194 ст. 3 Породичног закона за усвајање тужбеног захтева мал. тужиља, а из разлога што се убудуће и то веома скоро може очекивати да стан промени власника, јер С. услед немогућности враћања дуга мора исти уступити брату, и нарочито је имао у виду околности које су претходиле самом разводу брака односно неверству супруге, а што у току поступка и није експлицитно оспорено од стране законске заступнице, као и што се тужбом тражи да се тужени исели из спорног стана, а таква могућност није предвиђена одредбом чл. 194 у ставу 1. и 2. ПЗ, већ напротив, предвиђа могућност да други родитељ омогући мал. деци и родитељу коме су она поверена да живе у истом стану, а што у конкретном стану, обзиром на децидно изражене ставове бивших супружника да не могу да живе заједно једна поред другог, довело би до сталног сукоба родитеља, а самим тим и траумирање мал. деце. Суд је такође имао у виду и најбољи интерес мал. деце, те околност што законска заступница са мал. децом живи код родитеља, те уколико постоји потреба за променом стања, у погледу становања, може остварити изменом одлуке о поверавању мал. деце, као и изменом одлуке о учешћу другог родитеља у издржавању у правцу већих износа који би задовољили потребе плаћања станарине, те је и донео пресуду као у изреци у ставу првом.
Основано се у жалби туженог истиче да је погрешан став првостепеног суда када је одбио предлог за саслушање мал. тужиље К., која је рођена ……... године, па како првостепени суд у образложењу своје пресуде уопште није дао разлоге зашто сматра да нема места саслушању мал. тужиље, односно зашто исту није саслушао, и како је одредбом чл. 65 ст. 4 Породичног закона предвиђено да дете које навршава 10 година живота, може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовом праву, а у конкретном случају се одлучује о његовом праву становања у очевом стану, то је и учињена напред наведена битна повреда, због чега је пресуда и укинута.
По утврђењу Апелационог суда, правилан је став првостепеног суда, односно тумачење одредбе чл. 194 ПЗ да овом одредбом није предвиђена могућност да се туженом, као оцу мал. деце може наложити исељење из стана, већ напротив само је предвиђена могућност да други родитељ омогући мал. деци и родитељу коме су деца поверена на вршење родитељског права да живе у истом стану, што стварно подразумева да живе један поред другог, због чега је суд и утврђивао да ли овакво живљење је уопште могуће, имајући у виду изражене ставове бивших супружника да не могу да живе један поред другог и да би то довело до сталног сукоба родитеља, што не би било у интересу мал. деце, што је правилно. Међутим, суд нема довољно разлога у образложењу своје пресуде за констатацију да би у односу на мајку која врши родитељско право за туженика то била очигледна неправда, јер суд и није утврђивао да ли је до развода брака дошло због неверства супруге, већ само констатује да она то није експлицидно оспорила, због чега се овакво утврђење за сада не може прихватити . Околност да постоји могућност да тужени због немогућности отплате стана и враћања дуга жели да свој стан уступи брату о чему је сачињен писани уговор који није оверен код суда, није разлог, сам по себи, за одбијање тужбеног захтева мал. тужилаца, јер се ради о уговору који не може да производи правно дејство у смислу промена власника стана.
Како је учињена напред наведена битна повреда и обзиром да дато образложење, а како је то напред разјашњено, за сада не оправдава овако донету пресуду, то је иста и укинута.
С тога ће суд у поновљеном поступку да исправи напред наведену битну повреду тако што ће омогућити мал. К. да непосредно изрази своје мишљење, а под условима и на начин како је то предвиђено одредбом чл. 65 ПЗ, да поново цени све изведене доказе, по потреби изведе доказе које странке буду предложиле, те на сигуран и поуздан начин утврди да ли су се стекли сви услови кумулативно из одредбе чл. 194 ПЗ за остваривање права становања мал. тужиља и мајке којој су поверена деца на самостално вршење родитељског права, те у зависности од тога какво се чињенично стање буде утврдило, правилно примени материјално право и донесе закониту одлуку, а за свој став да довољно разлога у образложењу исте.
Како је укинута одлука о главној ствари, то је укинута и одлука о трошковима, обзиром да иста зависи од исхода спора.
Са напред изнетих разлога, применом чл. 375 ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04 и 111/09), у вези чл. 506 ЗПП-а (''Сл. гл. РС'', бр. 72/11) Апелациони суд је одлучио као у изреци решења.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА –СУДИЈА,
Зоран Хаџић,с.р.