Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 228.12 Породично право
Гж2 228.12 Породично право
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: ГЖ 2 - 228/12
Дана: 05.06.2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од председника већа-судије Божидара Вујичића и чланова већа-судија, Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић у парници тужиоца Р. Ж. из М., против тужене Р. В. из П., коју заступа пуномоћник П. М., адвокат из К., ради измене одлуке о вршењу родитељског права, одлучујући по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву 10П 2 бр.326/11 од 11.03.2012. године на седници већа од 05. 06. 2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву 10П 2 бр.326/11 од 11.03.2012. године, па се предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. је одлучено да самостално родитељско право над малолетним дететом странака Р. Д., рођеним ……... године ће вршити отац, тужилац Р. Ж. из М.
Ставом 2. је констатовано да престаје обавеза тужиоца да плаћа издржавање за малолетног сина Р. Д. која је обавеза утврђена пресудом Општинског суда у Краљеву П.бр. 2012/07. од 13. 06. 2008. године ставом 3. и то обавеза тужиоца да плаћа издржавање за малолетно дете престаје почев од 19. 07. 2011. године па убудуће.
Ставом 3. обавезује се тужена да за издржавање малолетног Р. Д. плаћа месечно 3.000,00 динара почев од 01. 03. 2012. године па убудуће док за то постоје законски услови сваког првог а најкасније до десетог у месецу за текући месец преко законског заступника детета оца Р. Ж. из М. а да заостале рате плати у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Ставом 4. уређује се начин одржавања личних односа између тужене и њеног малолетног сина тако што ће дете проводити са мајком сваки други викенд од суботе од 12,00 до недеље до 18,00 часова, 10 дана за време зимског распуста и 15 дана за време летњег распуста као и неизменично за време породичних, верских и државних празника с тим што ће отац доводити дете у центар града К. где ће га мајка преузимати а тужена ће приликом враћања дете доводити на истом месту па ће га отац преузимати.
Ставом 5. је одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога. Тужилац је доставио одговор на жалбу.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 372 ЗПП по увиду у списе предмета и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је жалба тужене основана.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности али је првостепена пресуда захваћена повредом поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју је указано у жалби, јер првостепена пресуда има недостатака због којих се не може испитати. Осим тога чињенично стање није потпуно и правилно утврђено због чега ни материјално право није било могуће правилно применити.
Првостепеном пресудом је утврђено да је правноснажном пресудом Општинског суда у Краљеву П.бр. 2012/07 од 13. 06. 2008. године одређено да самостално родитељско прво над малолетним сином парничних странака Р. Д., рођеним ………. године врши мајка, обавезан је отац да за издржавање детета плаћа месечно 30% од зараде почев од 13. 06. 2008. године и уређен је начин одржавања личних односа између оца и детета. Међутим, малолетни Д. од септембра месеца 2007. године па надаље живи са оцем, дете је везано за оца. Мајка је тражила од оца да јој дете преда с обзиром да је пресудом одређено да самостално родитељско право над дететом врши она а покренула је и извршни поступак у вези тога али малолетни Д. није хтео да пређе код мајке. Виђање између мајке и детета се одвија по договору између родитеља и то само у граду и у присуству оца јер малолетни Д. неће да остане са мајком насамо. Малолетни Д. хоће да се виђа са мајком само у граду а тужена је покушавала да се приближи детету, звала га је да дође међутим Д. није хтео да се одвоји од оца. Од претходне одлуке малолетни Д. није хтео ни једанпут да ноћи код мајке а тужилац се саглашавао да дете код ње преспава. Једном приликом тужилац је одвезао малолетног Д. испред куће тужене али дете није хтело да изађе из аутомобила. Првостепени суд је у поступку прибавио извештај и мишљење органа старатељства у коме стоји да је почетком априла 2008. године овде тужена В. обавестила орган старатељства да је провела дан са дететом али да се није договорила око следећег виђења иако је тада упућена да је потребно да и даље сарађује са органом старатељства у вези било каквих проблема. Међутим, од тада ни В. ни тужилац Ж. се нису обраћали Центру за социјални рад а том органу се тек обратио извршни суд почетком априла 2011. године. Орган старатељства констатује да се психо моторни, когнитивни, социоемоционални развој понашања малолетног Д. одвија очекиваним током, здравствено стање детета је од почетка добро а отац је био посебно посвећен бригом и заштитом здравља детета реагујући на време те дете није имало никаквих озбиљнијих здравствених проблема. Отац је потпуно посвећен детету и његовим развојним потребама а дете показује јаку емоционалну приврженост оцу и у складу са узрастом углавном је усмерено на оца и бабу по оцу које чине његово породично окружење. Мајка вербализује јаку мотивацију да брине о детету али пасивност и препуштање институцијама да реше њен проблем и то указује на пасивност и спутаност и одређену дозу уздржаности која се препознаје и у односу према детету. Ценећи све напред наведено орган старатељства процењује да је најбољи интерес малолетног детета да се измени ранија одлука о вршењу родитељског права те да убудуће самостално родитељско право над дететом врши отац. Првостепени суд је у свему прихватио предлог органа старатељства те у складу са њим и одлучио. Одлучујући о законском издржавању малолетног детета од стране мајке и начину остваривања личних односа, првостепени суд је одлучио на начин како је то наведено у изреци првостепене пресуде.
Напред изнети закључци првостепеног суда се засад не могу прихватити као правилни, а што се основано наводи у жалби тужене. Пре свега, првостепени суд наводи да је правноснажном пресудом Општинског суда у Краљеву П.бр. 2012/07 од 13. 06. 2008. године одређено да самостално родитељско право над дететом врши мајка. Ставом 1. ожалбене пресуде првостепени суд одлучује да сада самостално родитељско право над дететом врши отац при чему не мења раније донету одлуку суда у том погледу те сада егзистирају две супротне одлуке суда по истом питању што првостепену пресуду чини неразумљивом а што је битна повреда одредаба парничног поступка која је раније наведена и што је разлог за укидање првостепене пресуде. Поред тога, а што је свакако важније, у овој парници се тражи измена раније донете судске одлуке о вршењу родитељског права у том смислу што би сада самостално родитељско право над малолетним дететом вршио отац. Иако Породични закон не предвиђа посебно разлоге за измене овакве судске одлуке (као што на пример члан 164 Закона говори о измени законског издржавања), ипак је јасно да ће се ранија одлука изменити ако су се промениле околности које су постојале у време доношења раније одлуке а та промена околности ради заштите прва и интереса детета захтева промену родитеља који врше родитељско право. То значи да је измена родитеља који врши родитељско право нужна због правилног развоја детета, његовог образовања или остваривања неког другог права које закон признаје детету. У првостепеној пресуди о овим питањима нема разлога а морало их је бити. Ово посебно ако се има у виду да је ранија судска одлука донета 13. 06. 2008. године, да је постала правноснажна 21. 11. 2008. године а да је малолетно дете још од 22. 07. 2007. године са оцем. Дакле иако је дете и у време доношења раније судске одлуке живело са оцем и орган старатељства и суд су у том поступку сматрали да је у најбољем интересу малолетног детета да самостално родитељско право над њим врши мајка. Тада су орган старатељства и суд о мајци и оцу давали мишљења која су од значаја за доношење одлуке у том предмету, они су и сада о томе дали мишљења која су другачија. Од свега наведеног треба посебно имати у виду да одлука суда да мајка самостално врши родитељско право никада није спроведена иако је о томе покренут извршни поступак а списи извршног предмета нису здружени на увид а то може бити значајно како би се оценило поступање родитеља у конкретном случају. То је значајно и тим више што орган старатељства а и суд, по мишљењу овог суда недопустиво, као пасивно понашање мајке у конкретном случају сматрају то што је она препустила институцијама да реше њен проблем. Питање вршења родитељског права не може бити проблем ничији, посебно мајке тим више што је о тим стварима дужна да се брине и држава како је то изричито прописано одредбом чл. 6 ст. 3 Породичног закона. Поред свега тога орган старатељства је по закону био дужан да врши надзор над вршењем родитељског права по чл. 79 и 80 Породичног закона, орган је морао имати у евиденцији раније донету правноснажну судску одлуку па је и он морао бити укључен у њено спровођење а не да чека да га суд позове и да онда у овом поступку истиче како је тужена пасивна због тога што у поступак није на време укључила орган старатељства. Истичући све напред, овај суд ни једног момента не губи из вида чињеницу да је протек времена у оваквим споровима веома битан фактор, па без обзира чијом кривицом и како је до тог протека времена дошло. Над дететом се ни у једном поступку не сме применити никаква сила, његова права су неприкосновена, па ако је у конкретном случају протек времена и начин васпитања родитеља који је фактички вршио родитељско право утицао на дете да се оно понаша на начин како је то описано у првостепеној пресуди, онда то може бити разлог за измену судске одлуке односно практично усаглашавање фактичког стања. То је свакако пораз институција које су се бавиле овим питањима али је све то мање значајно од нужности да се и у овом случају поштује и обезбеди најбољи интерес малолетног детета. Међутим, ако је све то тако и ако је у суштини разлог за измену одлуке о вршењу родитељског права у конкретном случају протек времена и однос детета према мајци који је у међувремену створен, онда то тако треба и навести и уложити напоре да се убудуће то стање промени и успостави адекватан однос између мајке и детета, опет без икакве принуде према детету. Међутим, како из првостепене пресуде за сада не произилази који су то разлози за измену раније донете правноснажне пресуде, то произилази да чињенично стање није потпуно ни правилно утврђено због чега ни материјално право није било могуће правилно применити па је и то разлог за укидање првостепене пресуде. Због свега наведеног на основу чл. 376 и 377 ЗПП донета је одлука као у изреци.
У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду све што је напред наведено, најпре ће отклонити повреду поступка на који је указано, потом употпунити чињенично стање водећи рачуна и о обавези суда да у оваквим поступцима утврђује чињенично стање битно за остваривање најбољег интереса малолетног детета па ће након свега тога донети на закону засновану одлуку.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона а оне се примењују у овој парници сходно одредби чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011)
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ,
ГЖ 2 - 228/12 од 05.06.2012. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић, с.р.