Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 259.21 Самостално вршење родитељског права
Гж2 259.21 Самостално вршење родитељског права
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж2-259/21
05.07.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Грозде Арнаут, председника већа, Зорана Дукића и Дејана Лукића, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из …, чији је пуномоћник адвокат Нурија Рожајац из …, против тужених „ББ“ и „ВВ“, обоје из …, чији је пуномоћник адвокат Златан Куртовић из …, ради предаје деце, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Основног суда у Сјеници П2.бр.42/20 од 05.02.2021. године, у седници већа одржаној дана 05.07.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Сјеници П2.бр.42/20 од 05.02.2021. године, у ставу првом и трећем изреке.
ОДБИЈА СЕ захтев тужених за накнаду трошкова жалбеног поступка, као неоснован.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев тужиље „АА“ из …, утврђено је да тужиља самостално врши родитељско право над малолетном децом „ГГ“, рођ. … године, „ДД“ рођ. … године, „ЂЂ“ рођ. … године и „ЕЕ“ рођ. … године, што су тужени дужни признати и омогућити јој вршење овог права и убудуће се уздржати од било каквог узнемиравања у реализацији истог, под претњом извршења.
Ставом другим изреке, утврђено је да је повучен тужбени захтев тужиље према туженима, којим је тражила да јој тужени предају мал. децу „ГГ“, „ДД“, „ЂЂ“ и „ЕЕ“ у року од 8 дана од дана пријема пресуде.
Ставом трећим изреке, обавезани су тужени да тужиљи на име трошкова поступка исплате износ од 63.000,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде под претњом извршења.
Против првостепене пресуде тужени су благовремено изјавиле жалбу, побијајући је у ставу првом и трећем изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу ожалбену пресуду укине и одбаци тужбу у смислу жалбених навода.
Испитујући побијану првостепену пресуду у ожалбеном делу и жалбу тужених, сагласно овлашћењима из чл. 386 ЗПП, у границама разлога наведених у жалби, пазећи на правилну примену материјалног права, Апелациони суд у Крагујевцу је одлучио:
Жалба је неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би морала бити укинута, као ни уз битну повреду из тач. 12 наведеног члана закона, на коју се неосновано жалбом тужиља указује.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда произилази да је тужиља била у брачној заједници са сином тужених, сада пок. „ЖЖ“, до дана 26.11.2019. године када је „ЖЖ“ преминуо и у току трајања заједнице добили су четворо заједничке деце. Тужиља је са пок. супругом „ЖЖ“ и децом живела у заједничком домаћинству са туженима све док се након смрти пок. „ЖЖ“ нису пореметили односи између парничних странака, тако да је тужени „ББ“ тужиљу истерао из куће и није јој дозволио да поведе децу са собом. Након тога, тужиља је против тужених поднела пријаву ПС … и Центру за социјални рад у …, захтевајући предају деце и покренула је поступак у овој правној ствари пошто су тужени одбили да јој предају децу. У току поступка усвојен је предлог тужиље, решењем суда П2.бр.42/20 дана 15.05.2020. године одређена је привремена мера ради предаје деце тужиљи. Како тужени нису успели у поступку по жалби на наведено решење јер је Виши суд у Новом Пазару решењем Гж2.бр.12/20 од 10.09.2020. године одбио жалбу тужених као неосновану, а нису ни добровољно поступили по правноснажном решењу, по предлогу тужиље одређено је извршење решења закључком суда И.бр.21/20 и туженима је дат налог да у року од 48 часова предају мал. децу тужиљи. Тужени нису поступили по наведеном закључку и нису дозволили тужиљи да преузме децу ни у присуству извршног судије, службених лица полиције и радника Центра за социјални рад, па је решењем суда И.бр.21/20 од 27.07.2020. године туженима изречена казна затвора у трајању док тужени као извршни дужници не поступе по налогу суда, а најдуже 60 дана од дана лишења слободе, након чега су деца предата тужиљи, због чега је тужиља повукла тужбени захтев за предају деце.
Из извештаја Центра за социјални рад у … утврђено је да тужени нису дозвољавали тужиљи да преузме мал. децу иако тужиља испуњава све услове да деци пружи нормалан раст и васпитање, а средина и услови у којима су се деца налазила док су боравила у домаћинству тужених погодовали су формирању асоцијалног понашања и комуникација деце са широм заједницом је одступала од нормалних карактеристика и стила.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је и по оцени овог суда, извео правилан чињенично правни закључак да су тужени не дозвољавајући тужиљи да у складу са чл. 77 ст. 1 Породичног закона врши своје законско право да се самостално стара о мал. деци, фатички ово право оспорили, а мал. деци повређено је право да сагласно чл. 60 ст. 1 Породичног закона живе са мајком и да се мајка о њима стара пре свих других, па тужиљин захтев за утврђење да самостално врши родитељско право над малолетном децом у смислу чл. 194 ЗПП није недозвољен како се то неосновано жалбом тужених указује. Ово због тога што је тужиља истим захтевом тражила да суд обавеже тужене да јој омогуће вршење овог права и убудуће се уздрже од било каквог узнемиравања у реализацији истог, а све у циљу заштите права деце на живот са родитељима и у њиховом најбољем интересу у смислу чл. 9 ст. 1 Конвенције о правима детета из 1989. године, коју је наша земља ратификовала 1990. године („Сл. лист СФРЈ-Међународни уговори“, број 15/90).
Из свих наведених разлога, по оцени Апелационог суда, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, на које се позвао, па је одлука првостепеног суда у ставу првом изреке сагласно одредби чл. 390 ЗПП и потврђена, а жалба тужених одбијена је као неоснована.
Правилна је и одлука о трошковима поступка која се конкретним жалбеним наводима не оспорава.
Како тужени нису успели у поступку по жалби, захтев за накнаду трошкова жалбеног поступка није основан, како је овај суд и одлучио у ставу другом изреке, применом одредбе чл. 165 ЗПП.
Председник већа-судија
Грозда Арнаут, с.р.