Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж 2 274.13 ради накнаде за дато издржавање
Гж 2 274.13 ради накнаде за дато издржавање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ.2-274/13
Дана: 26.07.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа – судије Божидара Вујичића и чланова већа – судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиље О. К. из К., против туженог М. С. из У., ради накнаде за дато издржавање, одлучујући по жалби тужиље, изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу, 1П2.бр.215/12 од 19.02.2013. године, на седници већа од 26.07.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље, а пресуда Основног суда у Ужицу, 1П2.бр.215/12 од 19.02.2013. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом, у ставу I, одбија се тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде за дато издржавање плати 2.672.008,00 динара, са каматом по стопи према Закону о висини стопе затезне камате, почев од 24.03.2011. године као дана подношења тужбе до исплате.
Ставом II, обавезује се тужиља да туженом на име трошкова поступка плати 10.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде.
Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући ожалбену пресуду, на основу чл.386 ЗПП, по увиду у списе предмета и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је тужиљина жалба неоснована.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка, на које овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка из чл.374 ст.2 тач.12 ЗПП – тужиља се у својој жалби позива на одредбе старог ЗПП, иако се у овој парници примењује нови ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011), јер првостепена пресуда није нејасна. Такође, првостепена пресуда није захваћена ни битном повредом одредаба парничног поступка из чл.374 ст.1 у вези чл.398 ст.2 ЗПП, а и на ту повреду поступка је тужиља указала у својој жалби, јер је првостепени суд у основи поступио по налогу овог суда из раније донете укидајуће одлуке. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено.
Првостепеном пресудом је утврђено да су тужиља и тужени закључили брак 8. јуна 1986. године у У. и у браку имају двоје деце и то ћерку Т. рођену ……... и малолетну ћерку С. рођену ……….. Т. је студент Правног факултета у К., а малолетна С. је ученик Музичке гимназије у У.. Странке су са децом живели у стану у У. у спорном периоду од 2006. до 2010. године. У том периоду тужени је био запослен код „В.“ осигурања у У., а уз то је повремено радио и као дописник „П.“. Поседује непокретну имовину у селу К. од око 4 до 5 хектара и са тог имања је повремено секао и продавао дрва. Тужиља у истом периоду није била запослена јер је 2006. године, као наставник српског језика и књижевности, остала без посла. Повремено је приватно држала часове и од тога остваривала известан приход. После смрти родитеља наследила је са сестром по ½ стана, куће на З., имања у И. и Ч. и аутомобил. У спорном периоду продала је стан и имање у И., а до продаје остваривала је приход од издавања у закуп ове имовине, а остварила је и накнаду штете од осигурања због очеве смрти. Услед поремећених односа брачних другова правноснажном пресудом Основног суда у Ужицу 3П2.бр.512/10 од 26.01.2011. године разведен је брак између тужиље и туженог, а малолетно дете С. је поверена тужиљи на самостално вршење родитељског права, с тим што је тужени обавезан да на име његовог доприноса издржавању малолетног детета плаћа месечно 20% од редовних месечних примања која остварује код „В.“ осигурања почев од 26.01.2011. године па убудуће. Старија кћерка Т. је 2010. године поднела тужбу против туженог за законско издржавање, али је правоснажном пресудом Основног суда у Ужицу П2-440/10 од 27.04.2011. године одбијен тужбени захтев С. Т. према туженом С. М. да се тужени обавеже да тужиљи за издржавање плаћа месечно 30% од зараде. Као разлог за одбијање тужбеног захтева тужиље у овом случају је нађено да тужиља није редован студент на Правном факултету у К.. Без обзира на развод брака странке су заједно са децом још једно време живеле у стану у У., а након тога тужиља је са децом отишла да живи у кући на месту које се зове Б. З., а тужени је остао да станује у стану у У.
У овоj парници тужиља тврди да у периоду од 2006. до 2010. године тужени није уопште учествовао у издржавању њихове деце већ да је све потребе за издржавање деце она подмиривала. Због тога је она тужбеним захтевом у тужби тражила да јој тужени, сходно чл. 218 ЗОО на име издатака за другог, исплати 1.104.000,00 динара са каматом, с тим што је до овог износа дошла на тај начин што је имала у виду минималну суму издржавања за децу за период од 60 месеци. Касније у поступку тужила је тврдила да је због тога што тужени ни на који начин није учествовао у издржавању деце, а она није била у радном односу и није имала сталне приходе, била принуђена да за издржавање деце прода имовину коју је наследила од својих родитеља. С обзиром да се радило о њеној посебној имовини коју она није била дужна да продаје ради издржавања малолетне деце и да је вредност имовине коју је продала и утрошила у издржавању деце 2.672,008,00 динара, коначно опредељеним тужбеним захтевом тужиља је тражила да јој тужени управо тај износ исплати са каматом. Полазећи од тога да је законска обавеза оба родитеља да уколико живе у заједничком домаћинству извршавају законску обавезу издржавања своје деце заједнички, првостепени суд је након оцене изведених доказа, а ценећи зараде странака, приходе туженог, његове могућности и потребе деце, а и по обављеном финансијском вештачењу на све те околности, утврдио да је тужени доприносио издржавању деце према својим могућностима и потребама деце. Тужиља није дала део износа за издржавање деце извршавајући на тај начин обавезе туженог. Тачно је да је тужиља у спорном периоду имала веће укупне приходе од туженог али она је само због тога имала и обавезу у издржавању деце да учествује у већем обиму. Због свега наведеног првостепени суд је тужбени захтев и одбио као неоснован.
Правилно је закључио првостепени суд да у конкретном случају тужбени захтев тужиље није основан. Наиме, на решавање спорног односа примењује се чл. 165 Породичног закона који у ставу 1 предвиђа да лице које је фактички давало издржавање, а није имало правну обавезу има права на накнаду од лица које је по овом закону било дужно да даје издржавање. С обзиром да су странке родитељи деце, то значи да су обоје по чл. 154 ст. 1 Породичног закона били дужни да доприносе издржавању малолетног детета, односно под условима из чл. 155 истог закона и издржавању пунолетног детета. Уједно то значи и да су обоје имали правну обавезу да учествују у издржавању, али услов за чл. 160 ст. 1 Породичног закона, тј. према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања као и у складу са чл. 162 ст. 3 Породичног закона, тј. да висина издржавања омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ – дужник издржавања. Отуда следи и закључак да је у конкретном случају у спорном периоду тужени био дужан да у издржавању деце учествује у складу са критеријумима из поменутих законских одредби. С обзиром да је сам закон прописао критеријуме одређивања издржавања међу којима су потребе повериоца издржавања, могућности дужника издржавања, минимална сума издржавања и др, то се ради утврђивања те околности по правилу не одређује вештачење, већ те чињенице утврђује суд. Уколико се пак одреди финансијско вештачење онда оно треба да да одговор управо на питање из чл. 160 Породичног закона, а не на друга питања којима се првостепени суд бавио у овој парници, а кроз обављено вештачење. Имајући у виду конкретни спор све напред наведено значи да ће тужиља успети у спору у потпуности или делимично ако тужени није уопште или није у пуној мери учествовао у издржавању своје деце према њиховим потребама и својим могућностима, при чему је за овај спор небитно да ли је тужиља продавала своју личну имовину и од тога издржавала децу. Могућности туженика као дужника издржавања по чл. 160 ст. 3 Породичног закона зависе од његових прихода, могућности за стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба. Изведеним доказима у првостепеном поступку је несумњиво утврђено да су туженикови приходи у спорно периоду били углавном константни и да су се састојали од прихода које је остварио као запослени код „В.“ осигурања, затим да је имао приходе од своје имовине и то од продаје дрва, да је имао одређене ванредне приходе по основу писања за лист „П.“, да је имао личне потребе а да није имао обавеза за издржавање трећих лица. Узевши у обзир да је туженикова плата у време пресуђења износила око 46.000,00 динара, а ако се томе додају и други приходи од његове имовине и додатног рада произилази да његови месечни укупни приходи нису били већи од 55.000,00 динара према стању из времена пресуђења. Што се тиче потреба деце првостепени суд се тим питањем није прецизно бавио. Међутим, у пресуди о разводу брака, а којом је утврђена обавеза туженог да доприноси издржавању малолетне кћерке С. са 20% од зараде, утврђене су потребе овог детета на 18.400,00 динара месечно. Што се тиче друге кћерке Т., она је управо 2006. године уписала Правни факултет у К. као самофинансирајући студент. Међутим, како то наводи тужиља у поднеску од 10.11.2011. године Т. је 2007/2008. године обновила прву годину, потом је 2008/2009. године уписала другу годину као буџетски студент, да би 2009/2010. године обновила другу годину. Због таквог начина студирања Т. је изгубила право на издржавање од туженог, а што је утврђено правноснажном пресудом Основног суда у Ужицу П2-444/10 од 27.04.2011. године. Ако би се посматрао укупан период од 2006. – 2010. године који је овде предмет поступка, онда би произашло, а имајући у виду напред наведено да је Т. у том периоду у једном времену имала право на издржавање од туженог као оца и то управо у оном периоду када је уписивала године. Посматрано укупно у том периоду она је имала право на законско издржавање од туженог у највише три године. Што се тиче њених потреба и тим питањем се првостепени суд није бавио, али из тужбе коју је Т. поднела против туженог ради законског издржавања произилази да је она потраживала 30% од туженикове зараде за сопствено издржавање. Имајући у виду зараду туженика, која је напред наведена то произилази да је она од њега потраживала око 15.000,00 динара месечно, па ако се томе дода и обавезу коју је тужиља као мајка имала у издржавању овог детета, а узевши у обзир и потребе малолетне ћерке, произилази да су потребе старије кћерке у истом периоду биле око 25.000,00 динара месечно. Дакле, укупне потребе деце у спорном периоду би се могле изразити на 43.000,00 динара месечно. То је сума коју су у наведеном периоду били дужни да обезбеде родитељи. С обзиром да тужиља у том периоду није имала сталне приходе и да се њена обавеза да доприноси законском издржавању углавном сводила на свакодневну бригу о децу, неговање, васпитање и слично, уз одређено учешће и финансијским средствима, а како је са друге стране тужени имао стална месечна примања то се може њихово учешће изразити у односу 1:2, односно тужени је у издржавању био дужан да учествује са око 2 /3 потребног износа за малолетну децу или око 30.000,00 динара месечно, а том сумом њему преостаје довољан износ за сопствено издржавање и не вређа се драстичније ограничење из чл. 162 ст. 2 Породичног закона.
Имајући у виду напред утврђено произилази да је у овом спору потребно још оценити да ли је тужени у спорном периоду учествовао у издржавању своје деце са око 30.000,00 динара месечно, при чему је тај износ био дужан да плаћа за време од 3 године колико је ћерка Т. редовно студирала, а у преосталом периоду радило се о нешто мањем износу. Такође је потребно имати у виду и да је ово износ из времена пресуђења, што значи да је у ранијем периоду тај износ и због протека времена морао бити нижи. Изведеним доказима у првостепеном поступку је утврђено да су у спорном периоду тужиља и тужени заједно са децом живели у заједничком домаћинству. У том периоду тужени је у издржавању деце, односно у подмиривању трошкова заједничког домаћинства учествовао куповањем намирница за исхрану, плаћањем комуналних услуга, плаћао је трошкове школарине за кћерку Т., сносио трошкове куповања књига, куповао кћерки Т. компјутер, дакле, извршавао своје обавезе као члан домаћинства, односно родитељ. Првостепени суд је с правом констатовао да у спорном периоду, односно у време трајања брака није било никаквих потраживања од стране тужиље односно деце према туженом у вези законског издржавања, што указује да у том периоду и није ово питање било спорно. У прилог таквог става суда највише иде чињеница да је у пресуди о разводу брака Основног суда у Ужицу П2-412/10 од 26.01.2011. године обавеза туженог да учествује у издржавању малолетне кћерке С. досуђена не од дана подношења тужбе, што је иначе уобичајено у оваквим споровима, него од дана пресуђења управо зато што је суд утврдио да је тужени до тада учествовао у издржавању своје малолетне кћерке, односно он је то у поступку истакао, а тужиља се на такву одлуку суда није жалила, што указује да је ту околност прихватила као истиниту. Све напред наведено доказује да је првостепени суд, без обзира на начин како је до тога дошао, правилно закључио да је у спорном периоду тужени учествовао у издржавању своје деце у складу са законом односно у оквиру својих могућности, а према потребама деце, с тим што су те потребе зависне од његових могућности.
Имајући у виду наведено, без обзира што стоји жалбена тврдња да је првостепени суд прибегао вештачењу на начин који није уобичајен за овакве спорове произилази да тај пропуст првостепеног суда није од утицаја на пресуђење. Тужиља у својој жалби углавном инсистира на чињеници да је у спорном периоду отуђила своју посебну имовину и да је та средства утрошила на издржавање своје деце. Стоји чињеница да је тужиља у спорном периоду заиста продавала своју имовину, тужени у поступку није доказао да је тужиља та средства користила за друге намене, па је јасно да су утрошена у издржавање породице. Међутим, како је то напред наведено потребе деце се увек оцењују у односу на могућности дужника издржавања. То значи да је тужиља несумњиво у овом периоду као мајка имала посебне издатке али је она то чинила као добар и савестан родитељ како би својој деци омогућила виши ниво стандарда од онога који је омогућавао тужени извршавајући своју законску обавезу. Тужени није био дужан јер није био у могућности да те више животне стандарде своје деце задовољава. Он јесте могао, као што то тужиља тврди, да продаје и сопствену имовину, али имајући у виду све напред наведено, а посебно чињеницу да је он имао сталне месечне приходе и да је са тим средствима могао да задовољи потребе деце, он није био дужан да тако нешто чини. Тужиља у својој жалби анализира исказе појединих сведока тврдећи да првостепени суд њима није поклонио довољну пажњу. Међутим, све то није од утицаја на другачије одлучивање суда имајући у виду начин на који се утврђују обавезе туженика у оваквим парницама. С обзиром да се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде, односно утврђена чињеница да је тужени учествовао у издржавању своје деце у спорном периоду, то је овај суд жалбу као неосновану одбио, а првостепену пресуду потврдио на основу чл. 375 ЗПП.
Одредбе ЗПП које су напред наведена су из раније важећег закона, а примењене су овој парници на основу чл. 506 ЗПП (Сл. гласник РС 72/2001).
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, ГЖ.2-274/13 од 26.07.2013. године.
Председник већа-судија,
Божидар Вујичић, с.р.