Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 28.25
Гж2 28.25
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж2-28/25
19.02.2025. године
Крагујевац
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Дејана Лукића, председника већа, Владана Миољевића и Александра Буђевца, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из ..., Савезна Република Немачка, чији је пуномоћник Момчило Филиповић, адвокат из ..., против туженог „ББ“ из ..., ЈМБГ ..., чији је пуномоћник Горан Обрадовић, адвокат из ..., ради поверавања детета, уређења личних односа са дететом и издржавања детета, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу 13П2 бр. 544/20 од 20.09.2024. године, у седници већа одржаној 19.02.2025. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснованa жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 13П2 бр. 544/20 од 20.09.2024. године у ставу трећем изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом, ставом првим изреке, мал. син тужиље „АА“ из ... из С. Р. Немачке, рођене ... године, и туженог „ББ“ из ..., ЈМБГ ..., „ВВ“, ЈМБГ ..., рођен ... године, у ... С.Р. Немачка, поверен је тужиљи „АА“ као мајци на самостално вршење родитељског права.
Ставом другим изреке, одлучено је да ће се лични односи и виђање туженог „ББ“ из ... са мал. сином „ВВ“ одвијати телефонским путем и другим средствима за комуникацију сваког другог дана у поподневним сатима, као и непосредно у складу са договором тужиље и туженог, када се тужиља са мал. сином налази у Србији и када тужени има могућност да посети мал. сина у С.Р. Немачкој, а све под претњом принудног извршења.
Ставом трећим изреке, обавезан је тужени „ББ“ из ... да доприноси у издржавању мал. сина „ВВ“ са износом од 130,00 евра месечно, и то до петог у месецу за текући месец, почевши од дана пресуђења па убудуће док за то буду постојали законски услови или пресуда не буде измењена, уплатом на рачун зак. заступника мал. „ВВ“, тужиље „АА“ из ... из С. Р. Немачке код Postbank бр. ..., а све под претњом принудног извршења.
Ставом четвртим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље „АА“, којим је тражила да се тужени „ББ“ обавеже да на име издржавања свог мал. детета плаћа месечно, поред износа из става трећег ове пресуде још и износ од 120,00 евра.
Ставом петим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље „АА“, којим је тражила да се тужени „ББ“ обавеже да исплати заостале рате издржавања почев од 27.08.2020. године, као дана подношења тужбе па до 20.09.2024. године, као дана доношења пресуде.
Ставом шестим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужени, побијајући је у ставу трећем изреке из свих законских разлога.
Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу на основу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, број 72/11...10/23), Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог неоснована.
Првостепена пресуда у побијаном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 до 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка жалбом туженог не указује.
Прeма утврђеном чињеничном стању, „АА“, овде тужиља, и „ББ“, овде тужени, били су у ванбрачној заједници око годину дана, која је прекинута током 2018. године. Из те заједнице имају једног сина „ВВ“, који је рођен дана ... године, у ..., у Савезној Републици Немачкој. Малолетни „ВВ“ живи са мајком и старијом сестром, „АА“ ћерком из првог брака, која је пунолетна, у четворособном стану, који је у „АА“ власништву и који се налази у ..., у Савезној Републици Немачкој. Обзиром да „ВВ“ психомоторни развој касни две године, односно да се ради о детету са посебним потребама, исти у ... похађа тзв. „интегративни вртић“, у коме добија специјално образовање, радну терапију и логопедију и који на месечном нивоу кошта 240 евра. „ВВ“ је корисник дечијег додатка и по том основу на месечном нивоу прима износ од 250 евра. „АА“ је запослена као медицинска сестра, на ком радном месту остварује месечну зараду у износу од око 1.500 евра. „ББ“ живи у ..., у кући, која је у његовом власништву, са пунолетним сином, пунолетном ћерком, њеним супругом и дететом. Зарађивао је 300 евра на месечном нивоу у ресторану брзе хране. Тренутно је незапослен и признато му је право на новчану социјалну помоћ у износу од 11.674,00 динара.
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је у ставу првом изреке првостепене пресуде малолетно дете поверио тужиљи као мајци на самостално вршење родитељског права, а у ставу другом изреке уредио начин одржавања личних односа између малолетног детета и туженог као оца.
Одлучујући о издржавању малолетног „ВВ“, првостепени суд је имајући у виду све околности конкретног случаја закључио да потребе малолетног „ВВ“ на месечном нивоу износе 650 евра. Обзиром да тужиља остварује далеко веће приходе у односу на туженог, да тужени није доказао да је неспособан за рад, те да је као родитељ дужан да издржава своје дете, то је првостепени суд закључио да тужени може да доприноси у издржавању свог малолетног детета износом од 130 евра месечно, док ће тужиља поред свакодневне бриге о детету учествовати у давању издржавања до задовољења укупних потреба малолетног “ВВ”. Из наведених разлога, првостепени суд је одлучио као у ставу трећем изреке пресуде.
По оцени Апелационог суда, првостепеном пресудом у побијаном делу правилно је утврђено чињенично стање од значаја за доношење одлуке о висини издржавања малолетног детета странака од стране туженог као родитеља коме дете није поверено на самостално вршење родитељског права и правилно је примењено материјално право када је тужени обавезан да на име доприноса за издржавање малолетног детета плаћа износе од по 130 евра месечно почев од 20.09.2024. године као дана пресуђења.
Наиме, одредбом члана 194 Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21) прописано је у ставу 4. да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије.
Одредбом члана 1 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Сл. лист СФРЈ“, бр. 43/82 и 72/82 - испр., „Сл. лист СРЈ“, бр. 46/96 и „Сл. гласник РС“, бр. 46/06 – др. закон) прописано је у ставу 1. да тај закон садржи правила о одређивању меродавног права за статусне, породичне и имовинске, односно друге материјалноправне односе с међународним елементом. Одредбом члана 3 истог закона прописано је да се одредбе тог закона не примењују на односе из члана 1. ако су регулисани другим савезним законом или међународним уговорима.
Одредбом члана 1 Протокола о меродавном праву за обавезе издржавања, који је потврђен Законом о потврђивању тог Протокола („Сл. гласнику РС – Међународни уговори“, бр. 1/2013) прописано је у ставу 1. да тај Протокол одређује меродавно право за обавезе издржавања које проистичу из породичних односа, крвног сродства, брака или тазбинског сродства, укључујући обавезе издржавања детета, без обзира на брачни статус његових родитеља. Одредбом члана 3 Протокола прописано је у ставу 1. да је за обавезе издржавања меродавно право државе уобичајеног боравишта повериоца, осим уколико овај протокол предвиђа другачије. Одредбом члана 4 Протокола прописано је у ставу 1. да се одредбе које следе примењују на обавезе издржавања: а) родитеља према деци; б) лица која нису родитељи према лицима млађим од 21 године, осим за обавезе које проистичу из односа предвиђених чланом 5. овог протокола; ц) деце према родитељима. У ставу 3. тог члана прописано је да се без обзира на члан 3. тог протокола, примењује право државе суда уколико је поверилац покренуо поступак пред надлежним органом државе уобичајеног боравишта дужника. Међутим, ако поверилац не може да оствари издржавање од дужника на основу права државе суда, меродавно је право уобичајеног боравишта повериоца.
Протокол о меродавном праву за обавезе издржавања (Хашки протокол) не регулише питање надлежности судова за одлучивање у споровима поводом материјалноправних односа са међународним елементом, већ регулише питање примене материјалног права. Опште колизионо правило предвиђено цитираном одредбом члана 3 Хашког протокола заснива се на уобичајеном боравишту повериоца издржавања као главној тачки везивања. Разлога за одабир уобичајеног боравишта као тачке везивања има више, али посебно треба издвојити да се на тај начин омогућава утврђивање постојања и висине износа издржавања у складу са реалним положајем повериоца издржавања и друштвеном околином својственој држави у којој он живи и већински обавља своје активности. Међутим, од примене општег колизионог правила предвиђена су одступања у циљу остварења начела favor creditoris, односно да би се повериоцу издржавања осигурала могућност добијања издржавања. Та одступања, предвиђена цитираном одредбом члана 4 Хашког Протокола, односе се само на одређени круг лица која потражују издржавање, која се сматрају привилегованим, с обзиром да имају више могућности за остваривања издржавања. Тако, између осталог, поменути члан 4 Хашког проткола у ставу 3. предвиђа да ће, ако је поверилац издржавања покренуо поступак пред надлежним органом државе уобичајеног боравишта дужника, меродавно право бити право те државе (односно право државе суда), а не право уобичајеног боравишта повериоца.
Одредбом члана 3 Конвенције о правима детета прописано је у ставу 1. да су у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интереси детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела. Ставом 2. истог члана прописано је да се државе чланице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законитих старатеља или других појединаца који су правно одговорни за дете и предузимају у том циљу све потребне законодавне и административне мере.
Одредбом члана 6 Породичног закона („Сл. гласник РС“, бр. 18/05,...6/15) прописано је у ставу 1. да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета.
Критеријуми за одређивање издржавања прописани су одредбом члана 160 Породичног закона. У ставу 1. поменутог члана прописано је да се издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања. У ставу 2. истог члана прописано је да потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода те других околности од значаја за одређивање издржавања. У ставу 3. истог члана прописано је да могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавезе да издржава друга лица те других околности од значаја за одређивање издржавања. У ставу 4. истог члана прописано је да минимална сума издржавања представља суму коју као накнаду за храњенике односно за лица на породичном смештају периодично утврђује министарство надлежно за породичну заштиту, у складу са законом. Одредбом члана 162 истог закона прописано је у ставу 3. да ако је поверилац издржавања дете, висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ дужник издржавања.
Одредбом члана 280 Породичног закона прописано је у ставу 1. да je поступак у спору за издржавање нарочито хитан.
Одредбом члана 3 Закона о пребивалишту и боравишту грађана („Сл. гласник РС“, бр. 87/11) прописано је у тачки 3. да је боравиште место у коме грађанин привремено борави ван места свог пребивалишта дуже од 90 дана. Према ставу домаће и стране судске праксе, као и правне теорије уобичајено боравиште се дефинише као боравиште које одговара месту које одражава одређени степен интегрисаности у одређену друштвену и породичну средину, при чему се узимају у обзир и трајање, редовност, услови и разлози боравка.
Имајући у виду наведено, те утврђене битне чињенице да малолетни „ВВ“ живи са мајком „АА“, овде тужиљом, у ... у Савезној Републици Немачкој и да „ББ“, овде тужени, живи у ... у Републици Србији, то је, по оцени Апелационог суда првостепени суд пропустио да примени Закон о потврђивању Протокола о меродавном праву за обавезе издржавања, будући да предметни спор за издржавање детета садржи међународни елемент. Међутим и поред тога, првостепени суд је правилно применио материјално право. Наиме, обзиром да је предметна тужба за издржавање детета поднета Основном суду у Крушевцу, као надлежном органу Републике Србије и да је центар свих животних активности туженог, као дужника издржавања, у ..., односно да тужени, сходно цитираној одредби члана 3 тачка 3 Закона о пребивалишту и боравишту грађана, има уобичајено боравиште у ..., то се, у конкретном случају, одступа од примене општег колизионог правила и примене права уобичајеног боравишта повериоца издржавања, јер у складу са цитираном одредбом члана 4 став 1 и став 3 Хашког протокола, по оцени Апелационог суда, треба применити право уобичајеног боравишта дужника издржавања, односно материјално право Републике Србије. Стога је Апелациони суд, нарочито се руководећи кровним начелом – начелом најбољег интереса детета, које дете је у конкретном случају дете са посебним потребама, као и начелом хитности поступка за издржавање, закључио да је првостепени суд правилно применио материјално право.
Првостепени суд је по оцени Апелационог суда, најпре правилном применом цитиране одредбе члана 160 став 2 Породичног закона правилно утврдио да месечне потребе малолетног „ВВ“ који живи у Савезној Републици Немачкој у овом узрасту износе 650 евра, имајући у виду његов узраст, егзистенцијалне потребе за исхраном, становањем, одевањем, одржавањем личне хигијене, а поготово његово здравствено стање (кашњење у психомоторном развоју) услед ког мора да похађа тзв. „интегративни вртић“, што се жалбом туженог не оспорава. Супротно жалбеним наводима туженог, правилно је првостепени суд, сходно цититраној одредби члана 160 став 3 Породичног закона, утврдио и могућности парничних странака као дужника издржавања, правилно ценећи да тужиља живи са малолетним „ВВ“ у Савезној Републици Немачкој, да тужени живи у ..., да парничне странке живе у стамбеним објектима који су у њиховом власништву, те да немају трошкове плаћања закупнине, да тужиља остварује редовна месечна примања у износу од 1.500 евра, као и да је тужени остваривао месечна примања у износу од 300 евра, а да је сада корисник социјалне новчане помоћи. Жалбени наводи туженог да је инвалид и да нема радну способност, те да није у могућности да на име издржавања свог малолетног детета плаћа износ од 130 евра на месечном нивоу, већ да би евентуално могао да доприноси у издржавању износом од 6.000,00 динара, нису основани, будући да тужени током поступка није предлагао извођење доказа ради утврђивања тих чињеница, а самим тим их није ни доказао. Стога је тужени, по оцени Апелационог суда, у могућности да ангажује све своје капацитете како би остварио приходе потребне како за задовољење сопствених потреба, тако и за учествовање у издржавању свог малолетног детета. Жалбени наводи туженог којима је указао да је тужиља током поступка изјавила да: „њој није потребно да јој туженик плаћа алиментацију“, нису од утицаја на правилност и законитост одлуке, јер није важно шта је тужиљи потребно, већ шта је потребно повериоцу издржавања тј. детету, чији интерес има примарни карактер. Из наведених разлога, првостепени суд је, водећи рачуна о најбољем интересу детета и водећи се критеријумима за одређивање издржавања који су прописани цитираном одредбом члана 160 Породичног закона, правилно поступио када је обавезао туженог да на име издржавања свог малолетног детета плаћа износ од 130 евра месечно, с обзиром на то да дете живи и да се његове потребе задовољавају у држави у којој је евро званична валута и средство плаћања, притом правилно налазећи да ће остала средства потребна за издржавање детета обезбеђивати мајка, којој је, као родитељу коме је дете поверено на самостално вршење родитељског права, у допринос урачуната и непосредна брига и старање о детету.
Како се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде у оспореном делу, сви жалбени наводи туженог оцењени су као неосновани.
Због изнетих разлога, применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија
Дејан Лукић,с.р.