Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж 2 30.13 Развод брака
Гж 2 30.13 Развод брака
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ2-30/13
Дана: 28.01.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Џ. В. из К., кога по пуномоћју заступа З. К., адвокат из С., против тужене А. В. из С. Ћ., Н. П., чији је пуномоћник адвокат Е. Г. из Н. П., ради развода брака и вршења родитељског права, решавајући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Новом Пазару –Судска јединица у Сјеници I-15 П2.бр.199/12 од 24.10.2012. године, у седници већа одржаној дана 28.01.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца па се пресуда Основног суда у Новом Пазару –Судска јединица у Сјеници I-15 П2.бр.199/12 од 24.10.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ у ставу четвртом изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу првом разводи се брак између тужиоца В. Џ., рођеног………. године у К. и тужене В. А. рођене ………... године у Н. Пазару, закључен дана 07.09.2011. године у месту H. СР Н., а уписаном под текућим бројем 12 за 2012. годину, за матично подручје Р. Ставом другим вршење родитељског права над заједничким дететом странака мал.сином В. Џ. рођеним ………... године у Н. П. поверава се туженој В. А. као мајци. Ставом трећим уређен је начин контактирања тужиоца са малолетним сином, а ставом четвртим обавезан је тужилац да као родитељ коме није поверено вршење родитељског права, доприноси издржавању малолетног сина Џ., тако што ће на име свог доприноса за издржавање месечно плаћати износ од 250 еура, у ефективи или износу у динарској противвредности према најповољнијем курсу важећег на дан исплате, почев од 24.10.2012. године па убудуће док та обавеза постоји у складу са законом, или док се иста не промени одлуком суда, најкасније до 5-ог у месецу за текући месец, на руке мајке мал. детета или на отворени рачун код овлашћене банке у року од 15 дана под претњом принудног извршења. Ставом петим свака странка сноси своје трошкове.
У законски одређеном року, жалбу на наведену пресуду на став четири изреке уложио је тужилац и исту оспорава због битних повреда одредаба Закона о парничном поступку, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права, с предлогом да се у ожалбеном делу пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или пак преиначи у смислу жалбених навода.
Законски заступник малолетног детета, тужена, је доставила одговор на жалбу тужиоца са којим оспорава све наводе из жалбе с предлогом да се иста одбије као неоснована.
Испитујући оспорену пресуду и наводе жалбе тужиоца у смислу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд је нашао:
Жалба тужиоца није основана.
Правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у ставу четири изреке. За своју одлуку дао је разлоге које прихвата и Апелациони суд, а на основу утврђеног чињеничног стања пред првостепеним судом.
У овом делу нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2 тач. 1, 2, 3, 5, 7 и 9 на које Апелациони суд пази по службеној дужности, па ни оним на којима се у жалби туженог указује.
На основу изведених доказа које је првостепени суд ценио у смислу чл.7 и 8 ЗПП, утврђено је да су странке закључиле брак дана 07.09.2011. године у СР Н., где је и извршен упис закљученог брака, а накнадно закључење брака је уписано у матичне књиге венчаних у нашој земљи под редним бројем 12, за матично подручје Р., Општина С.. После закључења брака странке су до новембра месеца 2011. године живеле заједно у Н., после чега је тужилац довео тужену у нашу земљу и оставио је код њених родитеља у село С. Ћ. где и сада тужена живи. Покушаји да се брачни односи нормализују нису успели, па је тужилац и поднео тужбу суду за развод брака. У току трајања парнице дана ………. године рођен је њихов син В. Џ. о коме се непосредно брине тужена а тужилац је за његово издржавање слао одређени новчани износ у договору са туженом.
У току поступка је утврђено да тужилац има стално боравиште и радну дозволу у Н. у којој земљи се налази од 1993. године, да је за сво то време углавном био радно ангажован и остваривао приходе а да од марта 2011. године, тужилац води мању грађевинску фирму која запошљава 12 радника, те да је на основу рада те фирме властима у Н. пријавио сопствени приход у износу од 2.600 евра месечно. Тужилац за сада нема друге обавезе издржавања других лица, није ступио у нову ванбрачну заједницу, а у нашој земљи од непокретне имовине поседује један грађевински плац у С. на коме постоји стари стамбени објекат у коме, по његовој изјави, нема услова за становање, а намерава да на том плацу гради нови стамбени објекат.
Насупрот тужиоцу, тужена од момента фактичког прекида брачне заједнице живи у породичном домаћинству својих родитеља које поред родитеља тужене чине и два пунолетна брата који нису запослени, а једино је запослен њен отац који остварује приход од око 15.000,00 динара, баве се пољопривредом и сточарством. Тужена је завршила средњу школу, економско-трговачки смер, а завршила је и за женског фризера. До удаје је имала регистровану самосталну фризерску радњу, али је исту одјавила непосредно пре удаје, а сада је незапослена и није у могућности да ради због обавеза према малолетном детету.
Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд на основу одредбе чл.41 Породичног закона, налази да су испуњени услови за развод брака, вршење родитељског права над малолетним дететом поверава се туженој као мајци, а сагласно предлогу Центра за социјални рад и договору странака уређено је и контактирање тужиоца са малолетним сином Џ., а што није предмет оспоравања у жалби тужиоца.
Ставом четири првостепене пресуде, суд је обавезао тужиоца да доприноси издржавању малолетног детета месечно по 250 еура у ефективи или у динарској противвредности. Полазећи од Конвенције о правима детета из 1989. године, коју је наша земља ратификовала 1990. године („Службени лист СРЈ“ број 15/90), а којом је предвиђено да у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли предузимају јавне или приватне институције, од првенственог значаја су најбољи интерес детета као и члана 260 став 1. Породичног закона, где је такође предвиђено да је суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно обавезао тужиоца на исплату овог износа. Према одредбама наведених закона издржавање се одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему потребе повериоца се утврђују у зависности од његових година, здравља и других околности од значаја за одређивање издржавања, док се могућности дужника издржавања утврђују у зависности од његових прихода, његових личних потреба, те обавезама које он има за случај издржавања и других лица. Према одредби чл.162 ст.3 Породичног закона предвиђено је да висина издржавања детета треба да омогући најмање такав ниво животног стандарда за дете какав ужива родитељ, дужник издржавања.
На основу горе наведених законских одредби, а имајући у виду утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд одредио висину издржавања, јер досуђени износ од 250 евра месечно, представља само 10% од месечних прихода које тужилац остварује у СР Н. Имајући у виду да се ради о детету које нема ни годину дана старости, да је за исто потребан доста велики износ средстава ради одржавања личне хигијене која подразумева набављање памперс пелена, купке за бебе, креме, кашице за исхрану, набављање млека, одећа и обућа која је у нашој земљи јако скупа, Апелациони суд налази да су месечне потребе малолетног Џ. 35.000,00 динара, а имајући у виду и стандард који има његов отац. У овом делу Апелациони суд налази да је првостепени суд погрешно проценио да су потребе малолетног детета 30.000,00 динара, али у преосталом делу је у обавези тужена да доприноси издржавању малолетног детета, а њен допринос се састоји у свакодневној бризи, нези, чувању малолетног детета и припремању хране. Како првостепени суд у разлозима оспорене пресуде није само детаљније образложио у чему се састоји допринос тужене, а имајући у виду најбољи интерес детета, Апелациони суд налази да је у овом делу датим образложењем само првостепена пресуда поткрепљена чињеницама које су у првостепеном поступку утврђене, а које између странака нису ни спорне.
У жалби тужиоца се истиче да првостепени суд није имао у виду какви су трошкови живота у СР Н., односно да су исти знатно виши од трошкова живота у Р. С. У овом правцу у току првостепеног поступка, тужилац није пружио никакве доказе, а приликом саслушања то није ни истицао, већ је изјавио да је његов приход 2.600 еура месечно, па се сада без икаквог основа у жалби истичу ови наводи, али обзиром да је терет доказивања ових чињеница на тужиоца, а он то није доказао, то се овај навод жалбе не може прихватити као основан. Стога је првостепени суд правилно одмерио висину доприноса за издржавање малолетног детета од стране тужиоца, па је жалба тужиоца одбијена као неоснована и првостепена пресуда потврђена у ставу четвртом пресуде.
На основу изложеног, а сагласно чл. 387 ст. 1 тач. 2 и чл. 390 ЗПП Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа- судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.