Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 350.12 оспоравање очинства
Гж2 350.12 оспоравање очинства
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж2.350/12
Дана: 06.09.2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујачића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у правној ствари тужиоца В. А. из У., кога заступа пуномоћник М. Т. адвокат из У., против тужених Б. А. из У. и малолетне Д. А. из У., коју заступа законски заступник мајка Б. А., а њу пуномоћник В. Д. – Ћ., адвокат из У., ради оспоравања очинства, одлучујући по жалбама странака изјављеним против решења Вишег суда у Ужицу П.2.бр. 7/12 од 11.06.2012. године, на седници већа од 06.09.2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца а решење Вишег суда у Ужицу П.2.бр.7/12 од 11.06.2012. године у односу на став један изреке, ПОТВРЂУЈЕ.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима спора садржано у ставу два решења Вишег суда у Ужицу П.2.бр.7/12 од 11.06.2012. године, тако да гласи:
Обавезује се тужилац В. А. из У., да туженим Б. А. и малолетној Д. А., обе из У., као солидарним повериоцима на име трошкова поступка исплати 48.750,00 динара у року од 15 дана по пријему судске одлуке, под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеним решењем у ставу један одбацује се тужба тужиоца према туженој као неблаговремена.
У ставу два обавезује се тужилац да туженим на име трошкова поступка исплати 36.312,50 динара у року од 15 дана по пријему решења.
Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући исто из свих законом предвиђених разлога. Тужене су првостепено решење побијале у односу на став два којим је одлучено о трошковима спора, а тужене су доставиле и одговор на жалбу тужиоца.
Испитујући ожалбено решење на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета, садржине изјављених жалби и одговора на жалбу, Апелациони суд је нашао да је тужиочева жалба неоснована, док је жалба тужених основана.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбеног решења није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити повреда поступка из чл. 361 ст. 1 ЗПП а у вези чл.298 ст.2 истог закона, на коју повреду поступка је тужилац указао у својој жалби, јер повреде поступка на које тужилац указује у својој жалби не утичу на укупну правилност решења. При одлучивању о главном тражењу, односно приликом одбачаја тужиочеве тужбе као неблаговремен, чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено. Међутим, при одлучивању о трошковима спора првостепени суд није правилно применио материјално право, а све напред наведено су разлози за одлуку овог суда, као у изреци.
Првостепеном пресудом је утврђено да су тужилац В. и тужена Б. закључили брак 24.04.2005. године и да им је 17.08.2005. године рођена ћерка малолетна Д., с тим што је у матичној књизи као отац уписан овде тужилац који је био у браку са мајком детета. Током трајања брака у лето 2008. године између супружника је дошло до поремећаја односа па је у вербалним расправама, тужена Б. говорила тужиоцу да није отац детета. Због тога се код тужиоца појавила сумња, па су тужилац и тужена Б. заједно одлучили да изврше анализу узорака путем ДНК-а преко Биолошког факултета Универзитета у Б. и то тако што би узорке послали том факултету на анализу. Тако су и урадили, односно тужилац је уплатио трошкове анализе, обратили су се Биолошком факултету који им је доставио коверат са епруветама за брисове оца, мајке и детета, након што су те брисове узели, доставили су их Биолошком факултету, одакле је налаз достављен 15.10.2010. године, и према достављеним узорцима, без означавања имена, Биолошки факултет се изјаснио да се искључује биолошко очинство оца у односу на дете. Тужилац и тужена Б. су по приспећу резултата отворили извештај и тада је Б. признала тужиоцу да он није отац малолетне Д. Иза тога су једно време живели заједно са договором да о овој чињеници не обавештавају никога, да би се касније партнерски односи пореметили до те мере да је заједница живота престала и тужилац је поново уз Б. сагласност са малолетном Д. отишао у Б. 11.11.2011. године где је поново и урађена анализа и резултат ДНК-а анализе је дат 14.11.2011. године са мишљењем да тужилац у овом спору није природни отац малолетне Д. Тужилац је иза тога 24.01.2011. године поднео ову тужбу. Имајући у виду одредбу чл. 252 тач.3 Породичног закона првостепени суд налази да је у овом случају протекао законски рок за подношење тужбе, јер је тужилац имао сазнање да није отац малолетног детета у октобру 2010. године када је добио први налаз Биолошког факултета, а с обзиром да је тужбу поднео по истеку рока од годину дана од тада, суд налази да му је тужба неблаговремена, па је као таква и одбачена.
Правилно је закључио првостепени суд у конкретном случају да је тужба неблаговремена. Разлоге које је о томе навео првостепени суд прихвата и овај суд. Тужилац у својој жалби доводи у сумњу напред изнети закључак првостепеног суда тврдећи да тужилац није могао имати сазнање да није отац детета у време како је то навео првостепени суд, већ да се тада могло говорити само о сумњи, а то није довољно да би се на основу тога закључило да тужба није благовремена. При томе тужилац оспорава и да је био упознат са резултатима анализе коју је доставио Биолошки факултет у октобру месецу 2008. године тврдећи да му те податке тужена Б. није дала. Међутим, првостепени суд с правом није прихватио такву тврдњу тужиоца, јер је из изведених доказа, исказа парничних странака и посебно дописа биолошког факултета произашао закључак да је управо тужилац послао узорке на анализу, да су ти узорци од стране Биолошког факултета достављени на адресу овде тужиоца. То значи да је остало да се оцени да ли се резултати те анализе у конкретном случају могу сматрати као моменат сазнања тужиоца да није отац детета. При томе треба поћи од одредбе чл. 252 ст.3 Породичног закона у којој стоји да муж мајке може поднети тужбу ради оспоравања свог очинства у року од годину дана од дана сазнања да он није отац детета, а најкасније у року од 10 година од рођења детета. Дакле Закон не говори о сазнању чињенице да тужилац није отац детета како то наводи жалба, а како то и првостепени суд наводи на страни три ожалбене пресуде, већ закон говори о сазнању да тужилац није отац. Дакле у питању је очигледно мањи степен извесности јер закон не говори о чињеници, а чињеница је оно из чега нешто недвосмислено произлази. То даље значи да би се као почетак рока у конкретном случају могао узети и моменат обавештења које је тужиоцу дала тужена Б. да он није отац детета. Ако је то обавештење поткрепљено и налазом Биолошког факултета онда се у сваком случају тај моменат мора узети као онај од кога почиње субјективни рок од годину дана. Ако би се другачије схватило онда би практично субјективан рок из става 3 члана 252 Породичног закона постао бесмислен, односно ако би се тај моменат сазнања везивао за чињеницу да неко није отац детета, а та чињеница се практично утврђује тек правноснажном пресудом, онда би очигледно субјективан рок био излишан. Другим речима, правилно је првостепени суд закључио да се у овом случају рок за подношење тужбе мора рачунати од момента када је тужиоцу достављен први налаз Биолошког факултета а то је октобар месец 2008. године што значи да је очигледно законски субјективни рок за подношење тужбе истекао. Сви наводи жалбе који другачије сматрају отуда се не могу прихватити. Тужилац неосновано у жалби тврди да је првостепени суд пропустио да упозна веће са претходним током поступка. Тачно је да из списа предмета произлази да је рочиште за главну расправу од 24.05.2012. године одржано без већа, али на том рочишту није ниједан доказ изведен да би на рочишту од 11.06.2012. године пред већем били изведени сви докази и на том рочишту закључена главна расправа. Све су то разлози због којих овај суд налази да је првостепена одлука у делу којим је одбачена тужиочева тужба као неблаговремена на закону заснована, а жалба неоснована, те је због тога овај суд у том делу потврдио првостепену пресуду на основу чл.387 тач. 2 ЗПП.
Основано тужени у својој жалби сматра да првостепени суд при одлучивању о трошковима спора није правилно применио материјално право, односно није применио адвокатску тарифу која је објављена у „Службеног гласник РС“, број 15/2012. године а која је ступила на снагу 10.03.2012. године. Примењујући ту тарифу овај суд туженом признаје на име писања одговора на тужбу 11.250,00 динара, на име заступања на два рочишта по 12.750,00 динара и на име трошкова за писање жалбе 12.000,00 динара, с обзиром да се овде радило о жалби на решење о трошковима спора а не о жалби на мериторну одлуку, па се примењује тарифа која се односи на спор мале вредности. Остали се трошкови не признају, јер нису били нужни. На тај начин произилазе укупни трошкови који овај суд признаје туженим од 48.750,00 динара, па је овај суд у том делу преиначио првостепену одлуку на основу чл.387 тач.3 ЗПП.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона, а примењену су у овој парници на основу чл.506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/2011).
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.2.бр.350/12 од 06.09.2012. године
Председник већа-судија
Божидар Вујачић, с.р.