Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 49.21
Гж2 49.21
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж2-49/21
Дана: 08.02.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија др Татјане Кандић, председника већа, Марице Петровић и Зорана Дукића, чланова већа, у парници тужиље „АА“, ЈМБГ … чији је пуномоћник Жељко Николов, адвокат из …, против туженог „ББ“, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Златан Куртовић, адвокат из …, ради развода брака, повере, издржавања, начина уређивања личног контакта туженог са мал. децом и службености становања, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару 3-П.2-бр.487/20 од 04.12.2020. године, у седници већа одржаној дана 08.02.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ“ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 3-П.2.бр.487/20 од 04.12.2020. године у ставу петом и шестом изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом ставом првим изреке разведен је брак закључен дана 26.10.2009. године у …, између тужиље „АА“, рођене … године, и туженог „ББ“, рођен … године, заведен за матично подручје …, под текућим брјем …, за 2009. годину.
Ставом другим изреке малолетна деца „ВВ“, рођен … године ЈМБГ …, „ГГ“, рођен … године, ЈМБГ … и „ДД“, рођена … године, ЈМБГ … поверенa су на негу, чување и васпитање, тужиљи мајци „АА“, која ће убудуће самостално вршити родитељско право.
Ставом трећим изреке уређено је одржавање личног контакта и виђање између малолетне деце, „ВВ“, „ГГ“ и „ДД“ и оца туженог „ББ“, на тај начин што ће их отац једном недељно и то петком у 14:00 часова узимати на адреси становања мајке деце, а затим их недељом у 14:00 часова враћати на исту адресу и предати их мајци.
Ставом четвртим изреке обавезан је „ББ“ да на име свог дела доприноса за издржавања мал. деце „ВВ“, „ГГ“ и „ДД“, уплаћује укупан износ од 21.000,00 динара месечно, почев од дана подношења тужбе па у будуће, док за то постоје законски услови, на руке или преко жиро рачуна зак.заступници мајци мал. деце, тужиљи, за сваки месец унапред, најкасније до 10-ог у месецу под претњом принудног извршења, све док за то постоје законски услови или та пресуда не буде правноснажно измењена.
Ставом петим изреке установљено је право службености становања у корист тужиље „АА“ и малолетне деце „ВВ“, „ГГ“ и „ДД“, на непокретностима- на кп.бр. … КО … као и на породичној стамбеној згради изграђеној на кат.парцели … КО …, које се налазе у ул. …, уписане као приватна својина туженог „ББ“, док за то постоје законски услови, што је тужени дужан признати тужиљи и малолетној деци и дозволити несметано коришћење ових непокретности ради становања, под претњом принудног извршења.
Ставом шестим изреке наложено је Служби за катастар непокретности … да изврши упис права службености становања у корист тужиље „АА“ и малолетне деце „ВВ“, „ГГ“ и „ДД“ на непокретностима наведеним у ставу петом изреке.
Ставом седмим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени побијајући је у ставу петом и шестом изреке због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Тужиља је доставила одговор на жалбу и предложила да Апелациони суд у Крагујевцу жалбу туженог одбије као неосновану.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3,5,7. и 9. ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 1 ЗПП, на коју жалба паушално указује, не наводећи конкретно коју одредбу парничног закона првостепени суд није правилно применио.
Према утврђеном чињеничном стању странке су 26.10.2009. године закључиле брак чија сврха се више не остварује јер је дошло до престанка заједнице живота. У току трајања брака рођено је троје малаолетне деце, „ВВ“, рођен … године, „ГГ“, рођен … године и „ДД“, рођена … године. Тужиља и тужени живе у истој кући, власништво туженог, одвојени по собама. Кућа је приземна, има кухињу, купатило, 4 собе и 2 ходника. Тужиља нема уписане непокретности на територији …. Вршење родитељског права над малолетном децом поверено је тужиљи, са чиме се тужени сагласио. Првостепени суд је утврдио допринос туженог издржавању малолетне деце у износу од по 7.000,00 динара месечно по детету имајући у виду потребе малолетне деце и могућности туженог, као и примање на име дечјег додатка у износу од 9.300,00 динара, да се тужени налази на пробном раду без примања, да је тужиља незапослена и да су деца остала да живе у породичној кући. Начин виђања малолетне деце са оцем првостепени суд је утврдио према објективним и реалним потребама малолетне деце у складу са чл. 78 ст. 3 и чл. 272 ст. 2 Породичног закона. Првостепена пресуда је постала правноснажна у ставу првом, другом, трећем и четвртом изреке јер странке на ове ставове нису изјавиле жалбу.
Полазећи од чињенице да тужиља нема у својини уписаних непокретности, а да су њој поверена малолетна деца на самостално вршење родитељског права, првостепени суд је закључио да је најбољи интерес малолетне деце да остану у досадашњој средини, уз мајку у одвојеним собама од туженог и применом чл. 194 и 266 Породичног закона и Конвенције о правима детета установио право становања у корист тужиље и заједничке малолетне деце странака.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање од значаја за одлучивање о постављеном тужбеном захтеву, а које се жалбеним наводима и не оспорава, правилно применио материјално право када је усвоји тужбени захтев тужиље.
Одредбом чл. 194 ст. 1 Породичног закона прописано је да дете и родитељ, који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета, уколико дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану. Право становања траје до пунолетства детета. Немају право становања дете и родитељ, ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља.
Право становања је право и из корпуса права детета. Титулар права становања има право да станује у туђем стану, али не и да њиме располаже. Он то може чинити сам или са породицом у обиму, који му је потребан или конституисан, што значи на целом стану или делу стана. Ово право искључиво је резервисано за непокретне ствари и то само оне које представљају стамбене објекте. При томе, родитељ који врши родитељско право нема изворно право становања, већ то право имају само деца и утврђује се у интересу деце.
Неосновано тужени у жалби оспорава материјално право и истиче да из цитиране одредбе чл. 194 Породичног закона произилази да тужиља као родитељ коме је поверено малолетно дете на самостално вршење родитељског права нема активну легитимацију за утврђење права становања у корист малолетног детета, већ је активно легитимисано малолетно дете странака чије је изворно право, због чега је тужбени захтев тужиље требало суд да одбије. Ово правило би важило у случају да је тужбени захтев којим се тражи конституисање права становања самосталан захтев и тада би тужбу могла да поднесу само малолетна деца, преко законског заступника- мајке, али с обзиром да је тужба поднета ради развода брака, а да су остали захтеви последица развода брака, то је тужиља активно легитимисана за све захтеве које је истакла у тужби којом је покренута ова парница.
Првостепени суд је правилно закључио да су у овом случају испуњени услови за примену наведене законске норме, која као изузетак ограничава право прописано чл. 58 ст. 1 Устава који јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, и тиме уважио најбољи интерес малолетне деце о коме је, према чл. 6, чл. 266 ст. 1 Породичног закона и чл. 3 Конвенције о правима детета, дужан да води рачуна у овим парницама.
Неосновани су жалбени наводи којима тужени указује да прихватање захтева за становање тужиље и мал. деце представља очигледну неправду за туженог као другог родитеља. Право детета на дом је једно од најважнијих права коме морају бити подређена права и интереси родитеља. Правилно је првостепени суд оценио да је у најбољем интересу заједничке малолетне деце странака да остану да живе у кући свог оца, туженог, који до закључења главне расправе није истицао чињеницу да усвајање права службености становања представља очигледну неправду за туженог као другог родитеља, и није предлагао доказе на ову околност, већ тужени то истиче први пут у жалби, а да није претходно учинио вероватном да без своје кривице није могао да изнесе ове чињенице, односно предложи доказе на ову околност до закључења главне расправе у смислу чл. 372 ЗПП.
Неосновани су жалбени наводи да је основан приговор литиспенденције. Ово из разлога што између текуће парнице и парнице П. бр. 957/20 за утврђивање тековине нема идентитета у погледу тужбеног захтева и чињеничног основа, као услова који су поред идентитета странака потребни да буду испуњени кумулативно да би приговор литиспенденције био основан.
Како се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде у ставу петом и шестом изреке, то је Апелациони суд на основу чл. 390 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија
Др Татјана Кандић,с.р.