Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 500.12 Утврђивање права становања
Гж2 500.12 Утврђивање права становања
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж2 500/12
Дана: 26.12.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судијa Божидара Вујичића као председника већа, Мирјане Поповић и Радмиле Радуловић, као чланова већа, у правној ствари тужилаца А. Н., мал. Н. Н., мал. А. Н. и мал. Ј. Н., сви из Р., које заступа законски заступник А. Н., а све заступа пуномоћник М. А., адвокат из П., против тужених Г. Н., М. Н. и М. Н., сви из П., које заступа пуномоћник Д. С., адвокат из У., ради утврђивања права становања, вредност спора 8.000,00 динара, одлучујући о жалби тужилаца против пресуде Основног суда у Пожеги 2П.бр.380/11 од 30.04.2012. године, која је исправљена решењем истог суда 2П.бр 380/12 од 26.09.2012. године, у седници већа одржаној дана 26.12.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пожеги 2П.бр.380/11 од 30.04.2012. године, која је исправљена решењем истог суда 2П.бр 380/12 од 26.09.2012. године у ставу 1 изреке, а жалба тужилаца А. Н., мал. Н. Н., мал. А. Н. и мал. Ј. Н., сви из Р., се одбија као неоснована.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пожеги 2П.бр.380/11 од 30.04.2012. године, која је исправљена решењем истог суда 2П.бр 380/12 од 26.09.2012. године, у ставу 2 изреке и ПРЕСУЂУЈЕ.
Свака странка сноси своје парничне трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1 изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца да се утврди да тужиоци имају право становања у стану у П., а који стан се налази у оквиру пословно стамбеног објекта у приземљу са површином од 40м2, те да се тужени обавежу да тужиоцима омогуће несметану државину и становање у простору, као неоснован.
У ставу 2 изреке тужиоци су обавезани да туженима на име парничних трошкова исплате 42.940,00 динара.
Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу којом пресуду побијају из свих разлога из члана 360 ЗПП.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП која се на основу члана 506 став 1 ЗПП (Сл. Гласник РС бр 72/11) примењује у овој правној ствари, па је нашао да је жалба тужилаца на став 1 изреке пресуде неоснована, док је жалба на став 2 изреке основана.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредба парничног постука из члана 361 став 2 тачка. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би првостепена пресуда морала бити укинута, а не стоји ни битна повреда из тачке 12 овог члана на коју се жалбом указује, јер првостепена пресуда садржи разлоге о свим битним чињеницама, тако да се иста са сигурношћу може испитати.
Правилно је првостепени суд оценом изведених доказа утврдио да је пресудом Основног суда у Пожеги П2.бр 262/10 од 17.02.2011 године разведен брак између тужиље А. и туженог Г., а мал. деца странака овде тужиоци Н., А. и Ј. поверени тужиљи на самостално вршење родитељског права. Тужиоци станују у селу Р. код родитеља тужиље А. где према наводима тужбе имају пристојне услове за становање. Стан у П. се налази у оквиру стамбено пословне зграде чији је власник тужени М., отац туженог Г., односно деда мал. тужилаца и као такав објекат је у јавним књигама уписан као својина туженог М., али су у стицању објекта учествовали и тужени М. и његова супруга, овде тужена М.. Првостепени суд даље утврђује да чак и кад би се узело да је и тужени Г. учествовао у изградњи овог објекта заједно са туженим М., радило би се о заједничкој имовини са неопредељеним уделима више лица, тј. о имовини која није подељена и на којој није утврђен удео у стицању туженог Г., па се не може закључити да је тужени Г. власник стана који је предмет тужбеног захтева. Неспорно је да тужиоци немају право својине на усељивом стану,јер живе у кући родитеља тужиље А.
Имајући у виду напред утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право одредбе члана 194 Породичног закона, јер иако тужиоци немају право својине на усељивом стану нису испуњени други услови да би им се признало право становања на стану у својини тужених М. и М1., који су деда и баба мал. тужилаца и који не спадају у круг лица из члана 194 Породичног закона према којима се такво право становања може установити. Првостепени суд је дао јасне и правилне разлоге за своју одлуку коју у свему прихвата и овај суд.
Неосновано се жалбом тужилаца побија првостепена пресуда због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. У жалби се истиче да је зграда стеченa у заједници свих тужених и да тужени Г. има право заједничке својине на стану и да право заједничке својине не утиче на право становања тужилаца, јер физичка деоба и претварање идеалних делова у реалне није предуслов за остваривање права становања. Међутим првостепени суд је правилно нашао да чак и кад би се радило о заједничкој имовини са неопредељеним уделима више лица, из доказа које су тужиоци понудили не може се поуздано закључити да је тужени Г. власник стана који је предмет тужбеног захтева. Поред тога неосновано се у жалби указује да се одредба члана 194 Породичног закона примењује и у односу на бабу и деду по родитељу који не врши родитељско право јер је неспорна чињеница да сви живе у заједничком домаћинству, имају заједницу живота и заједницу имовине, те да је првостепени суд погрешно применио материјално право одредбе члана 194 Породичног закона.
Одредбом члана 194 ПЗ је прописано да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану. Одредба члана 194 ПЗ не може се применити и у односу на бабу и деду по родитељу који не врши родитељско право, јер деда и баба не спадају у круг лица из овог члана према којима се може установити право становања.
Како су жалбени наводи тужилаца неосновани, јер је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право, Апелациони суд је на основу члана 375 ЗПП у вези чл. 506 важећег ЗПП (Службени гласник РС 72/11), првостепену пресуду у ставу 1 изреке потврдио, а жалбу одбио као неосновану.
Међутим, основана је жалба тужилаца на став 2 изреке где су тужиоци обавезани да туженима надокнаде парничне трошкове.
Првостепени суд је позивајући се на одредбе члана 149 и 150 ЗПП тужиоце обавезао да туженима надокнаде трошкове на име састава одговора на тужбу, заступања и таксе за одговор на тужбу, укупно 42.940,00 динара. Међутим првостепени суд је требало да примени одредбе члана 207 Породичног закона које прописују да о накнади трошкова поступка у вези са породичним односима суд одлучује по слободној оцени, водећи рачуна о разлозима правичности. Како су малолетни тужиоци издржавана лица, а тужиља А. родитељ који врши родитељско право и има обавезу издржавања троје малолетне деце, то је из разлога правичности, на основу чл. 207 ПЗ, Апелациони суд одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове, тим пре јер су обе странке имале адвоката и приближно исте трошкове.
Како је првостепени суд одлучујући као у ставу 2 изреке побијане пресуде погрешно применио материјално право, Апелациони суд је на основу члана 380 став 1 тачка 4 ЗПП у вези члана 506 важећег ЗПП (Службени гласник РС 72/11) одлучио као у ставу 2 изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић, с.р.