Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2772.21 Споразум о разводу
Гж2772.21 Споразум о разводу
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж2-2772/21
11.01.2022. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Дејана Лукића, председника већа, Сузане Чоловић и Драгане Стефановић Лабан, чланова већа, у парници тужиоца „АА“ из …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Драган Милетић, адвокат из …, против тужених „ББ“ из …, ЈМБГ …, „ВВ“ из …, Општина …, ЈМБГ … и „ГГ“ из …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Марко Ђурђевић, адвокат из …, ради својине, вредност предмета спора 14.750.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против делимичне пресуде Вишег суда у Јагодини П.бр. 45/20 од 18.08.2021. године, у седници већа одржаној дана 11.01.2022. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ делимична пресуда Вишег суда у Јагодини П.бр. 45/20 од 18.08.2021. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане делимичне пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца према туженима којим је тражио да суд пресудом утврди да је тужилац власник једне половине (1/2) непокретности које се налазе на кп.бр. …, уписане у лн. …, све КО …, улица/ потес …, ближе описане у овом ставу изреке, по основу брачне тековине, што су тужени дужни да признају и трпе да се тужилац на основу ове пресуде има уписати у надлежни катастар непокретности, све у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, а под претњом принудног извршења као неоснован.
Ставом другим изреке је одлучено да ће суд о делу захтева из тачке 1. петитума тужбе и о трошковима парничног поступка одлучити доцнијом пресудом.
Против наведене делимичне пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац, побијајући је у целости због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану делимичну пресуду и жалбу тужиоца у смислу одредбе члана 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба тужиоца је основана.
Првостепена пресуда је донета уз битну повреду одредбе парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се основано указује жалбом тужиоца , а која се огледа у томе што побијана пресуда нема разлоге о битним чињеницама, док су дати разлози нејасни и супротни стању у списима предмета, због чега се чињенично стање за сада не може прихватити као потпуно утврђено и није се могла испитати правилност примене материјалног права, како се основано указује жалбом тужиоца.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац и тужена „ББ“ су бивши брачни другови чији је брак трајао од 22.01.1994.године до 20.02.2014. године. Њихов брак је разведен пресудом Основног суда у Параћину, Судска јединица у Ћуприји 10П2.30/14 од 20.02.2014. године на основу чл. 40 Породичног закона, а спорна непокретна имовина је за време трајања брачне заједнице била уписана на име тужене „ББ“.
Првостепени суд је утврдио да је тужена „ББ“ спорне непокретности уговором о купопродаји ОПУ 496-2016 од 15.12.2016. године продала туженој „ВВ“, а она је исте непокретности уговором о купопродаји ОПУ 213-218 од 24.04.2018. године продала туженом „ГГ“ из …, на чије име су спорне непокретности уписане у РГЗ СКН.
Утврђено је да су тужилац и тужена „ББ“ потписали споразумни предлог за развод брака дана 23.01.2014. године, који је предат Основном суду у Параћину, Судска јединица у Ћуприји дана 30.01.2014. године, а у ком предлогу је поред осталог наведено: „…Брачни другови сагласно изјављују да у току брака нису стекли никакву заједничку имовину, те нису имали потребу да дају посебан споразум о регулисању имовинских права…“, као и да су истог дана потписали споразум о самосталном вршењу родитељског права.
Првостепени суд је, имајући у виду утврђено чињенично стање утврдио да је потписивањем предлога за споразумни развод брака изјава тужиоца и тужене „ББ“ да у току трајања брака нису стекли никакву заједничку имовину произвела правно дејство, како у парници за развод брака, тако и у конкретној парници, па је закључио да би другачија одлука у овој правној ствари, односно утврђење да је тужилац по основу стицања у брачној заједници са туженом „ББ“ власник у уделу од ½ на спорним непокретностима, довео до правне несигурности и да би „било практично озакоњено да странке дају различите изјаве везано за исти чињенични догађај у овом случају, постојање и стицање заједничке имовине, зависно од тренутних потреба и интереса, што је противно начелима правне сигурности и материјалне истине“, па је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован и одлучио као у изреци побијане делимичне пресуде.
Међутим, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан.
Одредбом чл. 225 став 2 Породичног закона је прописано да се споразум супружника о деоби заједничке имовине уноси у изреку пресуде којом се брак разводи на основу споразума о разводу брака.
То значи да када споразум о деоби заједничке имовине супружника представља саставни део споразума о разводу брака, он се уноси у изреку пресуде о разводу брака и као такав постаје саставни део правноснажне одлуке. Споразум о деоби заједничке имовине који је постао саставни део судске одлуке, по својој правној природи представља једну врсту судског поравњања којим у смислу одредбе члана 1089 ЗОО супружници уклањају неизвесност и одређују своја међусобна права и обавезе у вези своје заједничке имовине. Овакав споразум о деоби заједничке имовине супружника захваћен је правноснажношћу пресуде о разводу брака, што значи да поред облигационоправног има и процесноправно дејство.
У конкретном случају, у захтеву за споразумни развод брака који су потписали тужилац и тужена „ББ“ и предали суду дана 30.01.2014. године констатовано је да „брачни другови сагласно изјављују да у току брака нису стекли никакву заједничку имовину те нису имали потребу да дају посебан споразум о регулисању имовинских односа“ и дат је предлог суду да донесе пресуду којом ће се развести брак закључен између „АА“ и „ББ“ и да се малолетно дете повери оцу на самостално вршење родитељског права и уреди начин одржавања личних односа мал. детета са мајком, као и да се предлагач „ББ“ обавеже да доприноси одређеним износом издржавању мал. детета. Поступајући судија Основног суда у Параћину, Судска јединица у Ћуприји је пресудом П2.бр. 30/14 од 20.02.2014. године, која је донета на основу наведеног предлога за споразумни развод брака, изреком пресуде развео брак „АА“ и „ББ“ применом одредбе члана 40 ПЗ, вршење родитељског права над малолетним дететом је поверио оцу, „АА“ и уредио начин одржавања контакта мал. детета са мајком, коју је обавезао да износом од 5.000,00 динара доприноси издржавању мал. детета.
Имајући у виду напред наведену законску норму и садржину пресуде о споразумном разводу брака тужиоца и тужене „ББ“, нејасан је и супротан стању у списима предмета закључак првостепеног суда да су бивши супружници пресудом о споразумном разводу брака постигли споразум о деоби заједничке имовине, на шта се основано указује у жалби тужиоца.
Оцена је Апелационог суда да је првостепени суд пропустио да оценом свих изведених доказа у смислу одредбе члана 7 и 8 ЗПП, а нарочито оценом исказа парничних странака појединачно и у вези са осталим изведеним доказима са сигурношћу утврди све битне чињенице које су од значаја за пресуђење у овој правној ствари, имајући у виду садржину тужбеног захтева тужиоца и норме Породичног закона које регулишу имовинске односе супружника ( чланови 168-190 ПЗ), на шта се основано указује жалбом тужиоца. С тим у вези, основано се жалбом тужиоца указује да је нејасно из којих је разлога првостепени суд о тужбеном захтеву тужиоца одлучио делимичном пресудом.
У поновном поступку првостепени суд ће најпре отклонити недостатке на које му је указано овим решењем, па ће, по потреби извести додатне доказе и оценом свих изведених доказа, како појединачно тако и у међусобној вези у смислу одредбе члана 8 ЗПП и користећи се својим овлашћењим из члана 313 ЗПП и правилом о терету доказивања у смислу одредбе члана 231. ЗПП утврдити све чињенице које су од значаја за пресуђење у овој правној ствари и применом норми материјалног права одлучити о тужбеном захтеву тужиоца, а за своју одлуку дати јасне разлоге који се могу испитати.
Из свих напред наведених разлога, Апелациони суд је применом одредбе члана 391. став 1 и члана 392. став 2 ЗПП одлучио као у изреци овог решења.
Председник већа-судија
Дејан Лукић,с.р.