Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Остало » Гжуз 1.21 Заштита узбуњивача
Гжуз 1.21 Заштита узбуњивача
Републикa Србијa
AПЕЛAЦИОНИ СУД У КРAГУЈЕВЦУ
Број: Гж-уз-1/21
Дaнa: 11.02.2021. године
К р a г у ј е в a ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Ане Спасић, председника већа, Тање Павловић Недељковић и Слободана Петровића, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“, против туженог Републике Србије, Високи савет судства, кога заступа Државно правобранилаштво из Београда, Одељење у …, ради заштите у вези са узбуњивањем, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Ужицу Пуз.бр. 2/20 од 16.12.2020. године, у седници већа одржаној дана 11.02.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА“ и пресуда Вишег суда у Ужицу Пуз.бр. 2/20 од 16.12.2020. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р a з л о ж е њ е
Побијаном пресудом ставом првим, одбијен је тужбени захтев тужиоца, поднет против тужене, допуњен поднеском од 14.02.2020. године ради утврђења да је од стране туженог предузета штетна радња избегавања спровођења поступка спољњег јавног узбуњивања иницираног информацијом И.бр. … од 14.11.2019. године о кршењу Устава и закона, кршењу људских права тужиоца, као сувереног грађанина гарантованих Уставом и опасности по живот и безбедност тужиоца као грађанина и његове породице од стране „ББ“, судије Основног суда у Ужицу, по предмету И.бр. …, као неоснован.
Ставом другим, обавезан је тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 22.500,00 динара, са законском каматом по Закону о затезној камати, почев од дана извршности па до исплате, све у року од 15 дана по пријему ове пресуде.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка.
Испитујући побијану пресуду, применом одредбе чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.
Неосновано се жалбом тужиоца указује да је пресуда донета уз битну повреду из чл. 374. ст. 2. тач. 1. ЗПП, наводима да је одлуку донео судија који је по закону морао бити искључен од поступања, јер у уводном делу пресуде није наведено да ли је судија „ВВ“ са успехом положио испит у стицању знања за вођење поступка поводом заштите у вези са узбуњивањем, нити је наведен број правноснажног и извршног управног решења о стицању сертификата везаног за заштиту у вези узбуњивања издатог од стране Правосудне академије. Наиме, одредбом чл. 25. Закона о заштити узбуњивача ставом 1. прописано је да судија која поступа по тужби у вези са узбуњивањем или у посебним поступцима из чл. 27. овог закона, мора бити лице које је стекло посебна знања у вези са заштитом узбуњивача. Ставом 2., истог члана стицање посебних знања и стручно усавршавање лица које поступа у вези са заштитом узбуњивача спроводи Правосудна академија у сарадњи са министарством надлежним за послове правосуђа, а ставом 3. програм стицања посебних знања у вези са заштитом узбуњивача прописује се актом министра надлежног за послове правосуђа. Из напред наведених законских одредби не постоји обавеза судија да полажу посебан испит, већ да присуствују обуци и на тај начин стекну посебна знања у вези са заштитом узбуњивача. Наиме, обавеза судија јесте да примењује закон и да га тумачи, а обука служи разјашњењу недоумица у примени закона, а не ради утврђења успешности савладавања стеченог знања.
Изведеним доказима пред првостепеним судом утврђено је да је тужилац био власник породичне стамбене зграде на … у ул. … и земљишта под зградом – објектом површине 2 ара и 44 м2, као и земљишта уз зграду – објекат површине 6 ари и 54 м2, све уписано у листу непокретности … КО …; да је на објекту овде тужиоца била уписана хипотека ради обезбеђења кредита код Ерсте банке, у корист предузећа „ГГ“, власништво сина овде тужиоца; да како кредит није враћен и после неуспешних преговора између банке и власника предузећа „ГГ“, покренут је поступак извршења пред Основним судом у Ужицу у предмету И.бр. … где је извршни поверилац Ерсте банка АД Нови Сад, а извршни дужник „АА“, овде тужилац. Закључком Основног суда у Ужицу бр. … од 29.07.2014. године непокретност извршног дужника додељена је купцу „ДД“, као понудиоцу који је понудио највећу цену у износу од 26.800.106,00 динара. Купац куће, као извршни поверилац, поднео је предлог за извршење због сметања државине – исељења извршног дужника, овде тужиоца, „ЂЂ“ и „ЕЕ“. Решењем о извршењу И.бр. … од 24.07.2015. године одређено је извршење ради предаје једног апартмана у приземљу породичне стамбене зграде и апартмана којим се улази на трећа улазна врата у приземље, гледано са истока и предајом целе парцеле … КО …, исељењем извршних дужника са свим лицима и аутомобилима са парцеле. Исељење је окончано 13.08.2015. године, предајом спорних непокретности извршном повериоцу. Овде тужилац, као извршни поверилац, поднео је Основном суду у Ужицу предлог за извршење ради испражњења и предаје спорне непокретности, на кп.бр. … уписан у лист непокретности број … КО … (иста непокретност као у претходном ставу) против извршног дужника „ДД“. Основни суд је дозволио извршење решењем И.бр. … од 21.04.2016. године. Извршење је поверено јавном извршитељу Ђорђу Драганџићу из …. Решењем Основног суда у Ужицу И.бр. … од 19.05.2016. године усвојен је приговор извршног дужника и обустављено извршење одређено решењем И.бр. … од 21.04.2016. године и укинуте су све спроведене извршне радње и одбачен предлог за извршење извршног повериоца. Допунским решењем истог суда И.бр. … од 25.07.2016. године укинуто је решење истог суда И.бр. … од 21.04.2016. године. Решењем истог суда Ипв. … од 03.11.2016. године потврђена су решења Основног суда у Ужицу И.бр. … од 19.05.2016. године (којим је усвојен приговор извршног дужника и обустављено извршење) И.бр. … од 25.07.2016. године (допунско решење) и приговор извршног повериоца „АА“, овде тужиоца, одбијен као неоснован. Закључком јавног извршитеља пословни број ИИ. … од 13.09.2016. године обустављен је изврши поступак и укинуте све спроведене радње.
Утврђено је и да је тужилац незадовољан радом извршног суда, у погледу утврђивања продајне цене спорних непокретности приговарао на рад поступајућег судије, сматрајући да продата непокретност није била лицитирана и да је било неправилности приликом вршења продаје. Тужилац је био незадовољан радом свих судија који су поступали у овом предмету због чега се обраћао вишим институцијама тражећи изузеће судија које су поступале у појединим фазама поступка која изузећа су одбијена. Од Високог савета судства тражио је да се разреше судије. Навео је и да је било неправилности и приликом његовог исељења из куће због чега је 4 пута долазила полиција.
Тужилац поднеском од 14.02.2020. године таксативно набраја радње које означава као радње које су од Високог савета судства предузете против њега као узбуњивача и то: доношење акта од 25.11.2019. године које нема карактер управног акта у смислу члана 141 Закона о општем управном поступку, чиме је онемогућен као иницијатор поступка узбуњивања да учествује активно у покренутом поступку; да је дато неистинито обавештење у циљу одлагања и непредузимања радњи у поступку по поднетој информацији, наводима да није надлежан да поступа по достављеној информацији о јавном узбуњивању у вези са коруптивним активностима судског функционера и представника судске власти „ББ“; да је пропуштањем давања потпуне информације тужиоцу као иницијатору поступка узбуњивања, а што је била обавеза Високог савета судства по Закону о општем управном поступку, спречен да од дана подношења информације активно учествује у поступку; да је иницијалном акту тужиоца, Високи савет судства самовласно и супротно Закону о општем управном поступку дао карактер поступка по притужби и упутио га, да информацију за узбуњивање, поднесе у форми притужбе Основном суду у Ужицу, који све притужбе против „ББ“ унапред одбија као неосноване. Наводи се и да је „ББ“ изабрана на место судије Основног суда у Ужицу, без доношења појединачног, коначног и правоснажног решења о раскиду радног односа са Општинским судом у Ужицу и заснивању радног односа са Основним судом у Ужицу, због чега сматра да је наведена судија подложна утицајима „ДД“, који јој је тазбинска родбина и да је због тога избегла да примени антикорупцијске законе; да наведена судија није сачинила план интегритета и доставила Високом савету судства, председнику суда и Агенцији за борбу против корупције по предмету Основног суда у Ужицу П.бр. … и да је намерно пропустила да решење о извршењу И.бр. … од 24.07.2015. године, ради исељења из непокретности достави по службеној дужности СКН …, ради уписа забележбе решења; да за свог сродника „ДД“ није предујмила трошкове извршења, у наведеном предмету, за излазак извршитеља уз асистенцију полиције, долазак хитне помоћи, исплату зарада по уговору о раду уз ангажовање радника на изношењу покретних ствари. Тужилац је тражио и да се нареди судији Основног суда у Ужицу, „ББ“ да из судског депозита преда кључеве од непокретности које се налазе на кп. бр. … КО …, а који су депоновани у судски депозит по основу закључка број И. … од 24.07.2015. године у року од 3 дана од пријема налога.
Утврђено је и да је Високи савет судства својим актом број … од 25.11.209. године одговорио тужиоцу на његов акт од 14.11.2019. године, и да се актом указује на недостатке у организацији рада Основног суда у Ужицу и изражава сумња у незаконито поступање судије „ББ“, уз обавештење, да Високи савет судства нема овлашћење за даље поступање по предметној информацији наводећи и разлоге за то и указујући да председник суда председава, руководи, управља и одговоран је за правилан и благовремен рад суда и да на тај начин се обезбеђује законитост, рад и тачност у суду и налаже отклањање неправилности у раду суда, уз позиве на одговарајућу законску регулативу, указано је подносиоцу да може поднети притужбу на рад „ББ“ председнику Основног суда у Ужицу у циљу даљег поступања.
Даље се наводи да тужилац није пружио доказе да ли се после добијања акта Високог савета судства обратио председнику Основног суда у Ужицу.
Код оваквог чињеничног утврђења првостепени суд закључује да је тужбени захтев тужиоца неоснован уз примену одредбе чл. 12. ст. 1. Закона о заштити узбуњивача, којом је прописано да узбуњивање може бити унутрашње, спољашње или узбуњивање јавности; да чл. 18. ст. 1. истог закона прописује да поступак спољашњег узбуњивања започиње достављањем информација овлашћеном органу, а тач. 2. да се узбуњивање односи на лица радно ангажована у овлашћеном органу, узбуњивач ће се обратити руководиоцу тог органа, а ако се узбуњивање односи на руководиоца овлашћеног органа узбуњивач ће се обратити руководиоцу непосредно надређеног органа; тач. 3. овлашћени орган је дужан да поступа по информацији из ст. 1. овог члана у року од 15 дана од дана пријема информације; тач. 7. овлашћени орган дужан је да на захтев узбуњивача пружи обавештење узбуњивачу у току и радњама предузетим у поступку, као и да омогући узбуњивачу да изврши увид у списе предмета и да присуствује радњама у поступку у складу са законом. Чл. 23. ст. 1. прописано је да узбуњивач према коме је преузета штетна радња у вези са узбуњивањем има право на судску заштиту. Судска заштита се остварује подношењем тужбе за заштиту у вези са узбуњивањем у року од 6 месеци од дана сазнања за предузету штетну радњу, односно 3 године од дана када је штетна радња предузета. Чл. 20. прописано је шта садржи тужба у вези са узбуњивањем и наводи се да се не може побијати законитост појединог акта подносиоца којим се решава о правима, обавезама и одговорностима запослених.
Правилно је првостепени суд, по правном закључку Апелационог суда утврдио да од стране тужене, као овлашћеног органа, надлежног за избор и разрешење судија, није предузета штетна радња избегавања спровођења поступка спољашњег јавног узбуњивања иницираног информацијом број ... од 14.11.2019. године. Утврђено је и да су све радње које је предузела судија „ББ“ у Основном суду у Ужицу предузете 4 године и 3 месеца пре него што је тужилац доставио информацију туженом. Одредбом члана 23. ст. 1. Закона о заштити узбуњивача прописано је да узбуњивач према коме је предузета штетна радња у вези са узбуњивањем има право на судску заштиту, а судска заштита се остварује подношењем тужбе за заштиту у вези са узбуњивањем надлежном суду у року од 6 месеци од дана сазнања за предузету штетну радњу, односно 3 године од дана када је штетна радња предузета. Из напред наведеног рокови који су напред наведени нису испоштовани од стране тужиоца. Исто тако, према тужиоцу није предузета штетна радња због информације која му је достављена од стране Високог савета судства број ... од 14.11.2019. године, с тим да поступак спровођења извршења у предмету Основног суда у Ужицу у коме је поступала судија „ББ“ И. ..., не представља штетну радњу у вези са узбуњивањем. Наиме, одредбом чл. 26. ст. 2. Закона о заштити узбуњивача прописано је да тужбом из става 1 не може се побијати законитост појединачног акта, у овом случају решења и закључка о продаји.
Неосновано се жалбом тужиоца истиче да је првостепени суд погрешио када у уводу није навео да је законски заступник туженог Драгомир Милојевић, због чега се истиче приговор недостатка пасивне легитимације и да првостепени суд није доставио тужбу на одговор државном правобранилаштву, јер Гордана Глигоријевић, не може да буде законски заступник, када је то Драгомир Милојевић. Наиме, Драгомир Милојевић је вршилац функције Председника Врховног касационог суда и у исто време и председник Високог савета судства. Како је у овом спору тужена Република Србија односно њен орган Високи савет судства то је сагласно чл. 5. Закона о правобранилаштву („Сл.гл.РС“ број 55/14) прописано да Државно правобранилаштво је државни орган који предузима правне радње и користи правна средства ради остваривања и заштите имовинских права и интереса Републике Србије и обавља друге послове одређене законом. Чланом 9 истог закона прописано је да судови, органи управе и други надлежни органи дужни су да у стварима у којима је предвиђено заступање од стране државног правобранилаштва достављају сва писмена непосредно државном правобранилаштву. Чл. 11. истог закона да је државно правобранилаштво заступник Републике Србије у правним поступцима пред судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним органима, када Република Србија има положај странке или умешача о чијим правима и обавезама се одлучује у току поступка. Из свега напред наведеног не стоје жалбени наводи тужиоца да је законски заступник Републике Србије Драгољуб Милојевић, већ државно правобранилаштво сагласно цитираним законским прописима.
Неосновано се жалбом тужиоца истиче да првостепени суд није могао да донесе побијану пресуду пре него што одлучи о привременој мери тужиоца и уручи странкама, а потом одреди временски оквир трајања парнице. Супротно оваквим жалбеним наводима првостепени суд је решењем од 18.02.2020. године одбио предлог тужиоца за одређивање привремене мере и током поступка одредио је временски оквир трајања парнице.
Како ниједан жалбени навод тужиоца не утиче на правилност и законитост побијане пресуде, то је Апелациони суд применом одредбе чл. 390. ЗПП одлучио као у изреци, с тим да је потврђена и одлука о трошковима поступка која се жалбом тужиоца посебно и не оспорава.
Председник већа-судија,
Ана Спасић,с.р.