Задужбина Краља Петра I Карађоређевића, пре Другог светског рата, поседовала је на подручју Општине Топола непокретну имовину већег обима. После Другог светског рата, приликом обнове земљишних књига, сва та имовина је књижења као општенародна – државна, а као основ за такав упис наведена је конфискација имовине породице Карађорђевић. Године 1993. одобрен је поновни рад Задужбине Краља Петра I Карађорђевића, па у овој парници, та Задужбина, од тужених потражује да се најпре утврди да упис имовине као општенародне по основу конфискације је незаконит, те да је Задужбина власник спорне непокретне имовине. Првостепени суд је тако постављени тужбени захтев усвојио у целости, нашавши да спорна имовина није била својина породице Карађорђевић пре Другог светског рата, па да отуда није ни могла бити конфискована као њихова, а није постала државна ни по основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, јер се тај закон није могао непосредно применити.

Решавајући по жалби, Апелациони суд је нашао да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, али да је погрешно применио материјално право усвајајући постављени тужбени захтев. Закон о аграрној реформи и колонизацији, („Службени лист ДФЈ“, број 64/1945.) је у чл. 1 предвидео да ће се у циљу додељивања земље земљорадницима који немају земљу или немају довољно на територији целе тадашње Југославије, спровести аграрна реформа и колонизација. Члан 3. тог закона, предвидео је формирање земљишног фонда за додељивање земље земљорадницима, па је, поред осталог, предвиђено и да ће се у циљу формирања тог Фонда, одузети и прећи у руке државе имовина свих задужбина. Исти закон је предвидео и да он ступа на снагу даном објављивања у „Службеном листу“. По мишљењу Апелационог суда, погрешно је закључио првостепени суд да је, у конкретном слукчају, за примену закона било нужно доношење одговарајућих подзаконских аката, те да је тек доношењем тих аката било могуће да имовина задужбина пређе у државну својину. Самим законом, и то његовим ступањем на снагу, имовина задужбина је постала државна, односно општенародна, те доношење одређених подзаконских аката није био услов да имовина задужбина постане општенародна, односно државна. Према томе, у конкретном случају, имовина задужбина је постала општенародна по сили Закона о аграрној реформи и колонизацији, при чему је тачно да се ту није радило о имовини породице Карађорђевић и да она није постала општенародна конфискацијом. То би значило да је сам основ уписа имовине као општенародне, у конкретном случају, конфискација имовине породице Карађорђевић, погрешан. Међутим, пошто у овој парници тужилац потражује својину на предметној имовини, а констатацију погрешног уписа тражи само као претходно питање, то Апелациони суд налази да, без обзира што је упис био погрешан, када се ради о самом правном основу, у суштини имовина Задужбине Краља Петра I Карађорђевића је постала општенародна, односно државна, по сили самог закона. Отуда и тужилац нема посебан правни интерес да утврђује да основ уписа имовине није био у конкретном случају правилан. Апелациони суд је имао у виду да је, по основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, 1945. године, одузета имовина не само од задужбина, него и од верских заједница, да је посебним законом одузета имовина и од земљорадника преко одређене површине и томе слично. Сва та имовина је касније враћана посебним законима, што значи да се и у конкретном случају имовина задужбини може вратити искључиво посебним прописом. Године 1993. када је обновљен рад ове Задужбине, њој није враћена имовина која је предмет овог спора, тако да успостављање субјективитета задужбини не значи и враћање имовине коју је она некада поседовала. Све напред наведено су разлози због којих је Апелациони суд нашао да је тужбени захтев тужиоца у овој случају неоснован, па је с тим у вези, а на основу чл. 380 ст.1 тач. 4 Закона о парничном поступку, преиначена првостепена пресуда тако што је тужбени захтев тужиоцу одбијен како неоснован.