Не може се сматрати да је дужник извршио обавезу повериоцу уколико је исту извршио преко пуномоћника повериоца који је знао да му је престало овлашћење.

Из образложења:

Побијаном пресудом, у ставу 1, одбијен је тужбени захтев тужиоца БФ. из Швајцарске, да Суд обавеже тужену С.М. из Крушевца, на исплату дела вредности возила у износу од 769.601,90 диинара, са законском затезном каматом од 11.03.2008. године и по 815 швајцарских франака месечно, почев од 27.06.1994. године до 05.05.2000. године, као неоснован.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да су парничне странке, тужилац Б.Ф. из Швајцарске и тужена С.М. из Крушевца, дана 27.04.1994. године, закључиле уговор о лизингу возила марке “Mitscubischi”, власништво тужиоца, по основу кога је тужена узела у закуп наведено возило ради коришћења, са роковима отплате месечних иноса закупнине од по 815 швајцарских франака, те да је платила само две рате овог закупа, а да јој је возило решењем Савезне управе царина, од 26.07.1995. године, одузето и пребачено у Сабирни центар за царињена возила. Делимичном пресудом Општинског суда у Крушевцу, у овом предмету, тужена је обавезана да тужиоцу врати предметно возило, а у поступку извршења ове пресуде, у предмету И-531/99, обзиром да предаја није извршена, а да возило није нађено, издат јој је налог да тужиоцу исплати износ од 346.662,00 динара, као противвредност возила. И у извршном и у парничном предмету, тужиоца је заступао Д.М, у својству адвоката, по пуномоћју овереном у иностранству, а решењем Управног одбора Адвокатске коморе, од 22.01.2004. године, овом је пуномоћнику забрањено бављење адвокатуром. Тужена је у извршном поступку извршила две исплате дела тужиочевог потраживања, које је износе  преузео тадашњи пуномоћник тужиоца, о чему постоје и докази у наведеном спису. У договору са пуномоћником тужиоца, тужена је исплатила још један износ на име дела свога дуга 10.09.2004. године, што је потврђено и признаницом, а потом је 23.04.2005. године, тужиљи од стране овог пуномоћника издата признаница снабдевена његовим потписом и печатом о комплетном измирењу тужиочевог потраживања у складу са договором који је у међувремену постигнут.

Првостепени суд је утврдио да је наведеним исплатама тужена у потпуности измирила тужиочево потраживање, без обзира што је плаћање вршила пуномоћнику тужиоца и по престанку његовог овлашћења и са њим преговарала о начину измирења обавезе, применом чл. 93 ст. 1 ЗОО, због чега је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован, да тужену обавеже на исплату траженог износа.

Овакав став и закључак првостепеног суда није правилан, јер у конкретном случају нема места примени чл. 93 ст. 1 ЗОО, већ чл. 88 истог Закона. Када је пуномоћник, који је знао за престанак пуномоћја предузео радње (закључење уговора или другог правног посла са трећим лицем), њему тада недостаје овлашћење за заступање и у таквом случају пуномоћник није овлашћен за предузимање правних радњи у име властодавца. Према одредби чл. 88 ЗОО, такве радње обавезују неовлашћено заступаног, само ако их накнадно одобри, а како то тужилац у конкретном случају није учинио, сматра се да уговор односно правна радња нису ни предузете. У таквим случајевима савесност трећег лица које је обавезу извршило, од значаја је за његово право да од пуномоћника без овлашћења, тражи накнаду штете.

Како је првостепени суд погрешно применио одредбу чл. 93 ст. 1 ЗОО, што је довело до непотпуно утврђеног чињеничног стања, то је наведена пресуда морала бити укинута. У поновљеном поступку, потребно је утврдити које је правне радње пуномоћник без овлашћења предузео након престанка његовог овлашћења, односно које је све исплате примио, које је исплате тужена извршила након престанка његовог овлашћења, када је постигнут споразум са туженом о висини тужиочевог потраживања и начину измирења обавеза, од чега и зависи дејство таквог споразума.

Како од ових чињеница зависи да ли је тужена и у којој мери извршила своју обавезу према тужиоцу, те да ли је остао део обавезе неизмирен и у ком износу, то ће првостепени суд све ове чињенице утврдити у поновљеном поступку, правилно их ценити и правилном применом материјалног права одлчити о тужбеном захтеву тужиоца.

Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Гж-971/10 од 15.04.2010. године