Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Изабране сентенце » Кривично материјално право » Кривично дело увреда чл. 170 КЗ
Кривично дело увреда чл. 170 КЗ
КРИВИЧНО ДЕЛО УВРЕДА
Чл.170 КЗ
Да би поступање окривљеног имало обележје кривичног дела увреда, потребно је да, између осталог, има увредљив карактер и то како са субјективног становишта приватног тужиоца, тако и са становишта општег схватања. С тим у вези, речи „Муслиманко, Шиптарко“, које је окривљени упутио приватној тужиљи, имале су са њеног субјективног становишта увредљив карактер, али те речи, којима се указује на припадност одређеној нацији или пак националној мањини или некој другој заједници, као и поређење њихових припадника са припадницима других нација или заједница, са општег становишта немају вредносну садржину и самим тим немају увредљив карактер, сходно чему окривљеног, применом одредбе чл. 355 ст. 1 тач. 1 ЗКП, треба ослободити од оптужбе, јер дело за које је оптужен по закону није кривично дело.
Из образложења:
Окр. Љ.Б. оглашен је кривим за кривично дело увреда из чл. 170 ст. 1 КЗ и то зато што је у време и на месту како је то наведено у изреци побијане пресуде под II „вређао приватну тужиљу С.В.“ тако што јој је упутио речи „Муслиманко, Шиптарко“, а чињенично стање у овом делу првостепени суд је утврдио на основу исказа сведока Љ.О, за коју се у образложењу првостепене пресуде, на страни 5. наводи да је сведок – очевидац предметног догађаја у том смислу што је чула када је окр. Љ.Б. изговорио напред наведене речи окривљеној – противтужиљи С.В, а које су речи, по оцени првостепеног суда, увредљиве и представљају увреду у смислу наведеног кривичног дела.
Међутим, по оцени овог суда, речи „Муслиманко, Шиптарко“ са објективног становишта немају карактер увредљиве изјаве, а самим тим дело које се ставља на терет окр. Љ.Б. није по закону кривично дело. Оцена је овог суда да радње које је предузео наведени окривљени не садрже сва битна обележја кривичног дела за које се окривљени терети, па дело за које се он терети није кривично дело. Да би поступање одређеног лица имало обележје кривичног дела увреда, треба између осталог, да има увредљив карактер и то како са субјективног становишта приватног тужиоца – оштећеног, тако и са становишта општег схватања. У конкретном случају утврђено је, како правилно то наводи у образложењу побијане пресуде првостепени суд, на основу исказа наведеног сведока – очевидца предметног догађаја С.В, да је окр. Љ.Б. казао противтужиљи С.В. „Муслиманко, Шиптарко“, што је за противтужиљу имало очигледно увредљив карактер, тј. са њеног субјективног становишта оваква изјава је вређала њену част и углед, а што неспорно произилази и из садржине њене жалбе, где наводи да је вређана на националној основи. Међутим, са становишта општег схватања речи „Муслиман“ и „Шиптар“ (односно Муслиманка, Шиптарка) представљају припаднике националне мањине који живе на територији како наше тако и на територији других држава, а припадност одређеној нацији или пак националној мањини или некој другој заједници, као и поређење њихових припадника са припадницима других нација или заједница, нема са општег становишта вредносну садржину и самим тим нема увредљив карактер. Оно што појединац подразумева под одређеним речима које су изговорене, не може представљати мерило општег карактера, па сходно свему реченом окривљени, по оцени овог суда као другостепеног, наведеним радњама није извршио кривично дело које му се ставља на терет, тј. кривично дело увреда из чл. 170 ст. 1 КЗ, а сходно чему је применом одредбе чл. 355 ст. 1 тач. 1 ЗКП, он ослобођен од оптужбе и то са разлога што дело за које је оптужен по закону није кривично дело.
Дакле, налазећи да је повређен кривични закон на штету окривљеног Љ.Б. на коју повреду овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а уважавањем жалбе његовог браниоца који предлаже преиначење побијане пресуде у смислу ослобађања окривљеног од оптужбе, овај суд је окр. Љ.Б. са разлога који су напред образложени ослободио од оптужбе по противтужби окривљене – противтужиље С.В.
(пресуда Општинског суда у Врњачкој Бањи, К.бр.96/09 од 19.10.2010. године и пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж1 бр. 5208/10 од 09.11.2010. године)