Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-19 Кривична дела против имовине » - остало » Кж 1 1363.16 Злоупотреба поверења
Кж 1 1363.16 Злоупотреба поверења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж1- 1363/16
Дана: 01.11.2016. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Марине Илић, председника већа, Радомана Спарића и Мирјане Војиновић, чланова већа, са записничарем Радицом Карић, у кривичном предмету окривљене АА из ...., због продуженог кривичног дела злоупотреба поверења из члана 216. став 4. у вези става 2. у вези члана 61. КЗ, одлучујући о жалбама Основног јавног тужиоца у Пожеги, окривљене АА и бранилаца окривљене, адвоката Михаила Крстића из Ужица и адвоката Милунке Арсић из Пожеге и оштећених ББ из .... и ВВ из ......., изјављеним против пресуде Основног суда у Пожеги К.258/2014 од 10.06.2016. године, у седници већа одржаној дана 01.11.2016. године, у смислу члана 511. став 1. ЗКП, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Пожеги, окривљене АА и бранилаца окривљене, адвоката Михаила Крстића и Милунке Арсић, а пресуда Основног суда у Пожеги К.бр. 258/2014 од 10.06.2016. године, ПОТВРЂУЈЕ.
II ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба ББ из ... и ВВ, изјављена против пресуде Основног суда у Пожеги К.бр. 258/2014 од 10.06.2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Пожеги К. 258/2014 од 10.06.2016. године, окривљена АА оглашена је кривом због продуженог кривичног дела злоупотреба поверења из члана 216. став 4. у вези става 1. у вези члана 61 КЗ, за које јој је изречена условна осуда, тако што јој је утврђена казна затвора у трајању од 6 (шест) месеци и истовремено одређено да се утврђена казна неће извршити ако окривљена у року од 1 (једне) године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело и у року од 3 (три) месеца рачунајући од дана правноснажности пресуде оштећеном ББ, чији је директор и власник ВВ, плати износ од 243.306,25 динара са законском затезном каматом од дана извршења кривичног дела па до коначне исплате. Истом пресудом окривљена је обавезана да плати суду на име паушала износ од 10.000,00 динара и на име осталих трошкова кривичног поступка износ од 85.829,00 динара, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принудне судске наплате, док су оштећени ББ и ВВ за вишак постављеног имовинскоправног захтева упућени на парнични поступак.
Против првостепене пресуде жалбе су изјавили:
- Основни јавни тужилац у Пожеги, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу укине пресуду Основног суда у Пожеги К. 258/14 од 10.06.2016. године и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење;
- окривљена АА, због битних повреда кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона, одлуке о кривичној санкцији, одлуке о трошковима кривичног поступка и одлуке о имовинскоправном захтеву, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу, првостепену пресуду преиначи и окривљену ослободи од оптужбе;
- бранилац окривљене, адвокат Михаило Крстић, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлуку или пресуду преиначи тако што ће окривљену ослободити од оптужбе, уз захтев да бранилац и окривљена буду обавештени о седници већа Апелационог суда;
- бранилац окривљене, адвокат Милунка Арсић, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење уз захтев да окривљена и бранилац буду обавештени о седници већа Апелационог суда, и
- оштећени ББ и ВВ, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Одговор на жалбу Основног јавног тужиоца у Пожеги поднела је окривљена АА, са предлогом да се жалба јавног тужиоца одбије као неоснована.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу је у допису Ктж.1337/16 од 20.10.2016. године предложио да Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, усвоји жалбу Основног јавног тужиоца у Пожеги и поводом жалби окривљене АА и њених бранилаца, као и поводом жалбе оштећених укине пресуду Основног суда у Пожеги К.258/2014 од 10.06.2016. године и списе предмета врати првостепеном суду на поновно суђење и одлуку.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу члана 511. став 1. ЗКП, о којој није обавестио окривљену и браниоце, јер је нашао да њихово присуство не би било од користи за разјашњење предметне кривичноправне ствари, на којој је размотрио списе предмета и испитао побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања који су истакнути у жалбама и одговору на жалбу, па је по оцени навода и предлога из жалби, нашао:
Жалбе Основног јавног тужиоца у Пожеги, окривљене АА и њених бранилаца су неосноване, а жалба оштећених ББ и ВВ је недозвољена.
По налажењу Апелационог суда неосновано браниоци у жалбама указују да је првостепеном пресудом на штету окривљене учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1. ЗКП, јер је наступила застарелост кривичног гоњења окривљене.
Наиме, према чињеничном опису кривичног дела у побијаној пресуди произилази да је окривљена, заступајући имовинске интересе оштећених испоставила рачуне за рочишта на која није приступила, за поднеске које није поднела, као и рачуне за приступе на рочишта и састав предлога за извршење и других поднесака у увећаним износима у односу на износе који су предвиђени Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, и то у временском периоду од 14.01.2008. године, када је испоставила рачун број 37/2007 до 19.08.2011. године, када је испоставила рачун број 61/2011, односно да је током 2009. године у одређеним предметима уместо рачуна оштећеног ВВ као извршног повериоца судовима доставила број свог текућег рачуна, те су новчана средства, уместо на рачун оштећеног, уплаћивана на њен текући рачун. При томе је Основни јавни тужилац у Пожеги, дана 06.11.2012. године поднео захтев за спровођење истраге Кт. број 135/12 против окривљене због продуженог кривичног дела злоупотреба поверења из члана 216. став 4. у вези става 2. у вези члана 61. КЗ, дакле пре него што је наступила релативна застарелост кривичног гоњења окривљене, како за кривично дело које јој је стављено на терет оптужним актом, тако и за кривично дело за које је оглашена кривом првостепеном пресудом, имајући при том у виду да је за кривично дело за које је оглашена кривом прописана казна затвора од шест месеци до пет година, те одредбу члана 103. тачка 5. КЗ, којом је предвиђено да се кривично гоњење не може предузети кад протекне пет година од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко три године.
Исто тако, неосновано браниоци у жалбама указују дa је првостепени суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступкa из члaнa 438. стaв 1. тaчкa 8. ЗКП, јер пресудом није решио предмет оптужбе. Наиме према наведеним жалбама првостепени суд је за одређене радње које су улазиле у састав продуженог кривичног дела злоупотреба поверења донео осуђујућу пресуду, док је за остале радње које су обухваћене оптужним актом, „остао потпуно нем“, чиме је део оптужења остао нерешен. По мишљењу Апелационог суда, с обзиром да је продужено кривично дело правна конструкција и у суштини представља једно кривично дело, окривљена се није могла за једно исто дело огласити кривом и ослободити од оптужбе, па је правилно првостепени суд, радње за које је закључио да нису доказане, а које су према оптужби улазиле у састав продуженог кривичног дела изоставио из чињеничног описа изреке пресуде, наводећи за то разлоге у образложењу пресуде.
С тим у вези неосновано се у жалбама бранилаца окривљене истиче да је првостепени суд пресудом прекорачио оптужбу, јер се изрека побијане пресуде у битном разликује од диспозитива оптужног акта, чиме је учинио битну повреду одредаба кривичног поступкa из члaнa 438. стaв 1. тaчкa 9. ЗКП. Наиме, првостепени суд је на основу чињеничног стања које је утврдио на главном претресу изоставио одређене радње, које су улазиле у састав кривичног дела, а које нису доказане, дајући за то разлоге на странама 31. и 32. образложења првостепене пресуде. Из наведеног произилази да то што је првостепени суд радње за које је нашао да нису доказане изоставио из чињеничног описа кривичног дела, не може имати значај наведене битне повреде одредаба кривичног поступка, већ је првостепена пресуда и повољнија по окривљену у односу на оптужење и бројност радњи које су окривљеној стављене на терет.
У жалбама окривљене и њених бранилаца се такође наводи као основ побијања битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП, и истиче да је изрека пресуде неразумљива, противречна сама себи и разлозима пресуде, да пресуда нема разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, док су дати разлози нејасни и супротни доказима изведеним у току поступка.
Насупрот изнетим жалбеним наводима Апелациони суд налази да првостепена пресуда није донета повредама поступка ове врсте, јер је изрека пресуде разумљива и садржи јасан и потпун опис радње извршења из којег произилазе сва законска обележја кривичног дела за које је окривљена оглашена кривом, при чему су у изреци наведена и битна обележја кривичног дела везана за појам кривице, у смислу члана 22. КЗ, а исто тако изрека пресуде није противречна сама себи, нити разлозима пресуде.
Првостепени суд је извео доказе наведене у образложењу побијане пресуде, које је како појединачно тако и у међусобној вези, заједно са одбраном окривљене правилно оценио и јасно изнео које чињенице и из којих разлога је узео као доказане или недоказане, а из наведених разлога се види који докази потврђују чињенице о извршењу предметног кривичног дела и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што је све у складу са садржином изведених доказа на којима се заснивају утврђења првостепеног суда.
Осим тога, иако се жалбама окривљене и њених бранилаца првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка, у смислу да пресуда нема разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, док су дати разлози нејасни, овај жалбени основ у образложењима жалби се у суштини своди на побијање првостепене пресуде због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са образложењем да је првостепени суд погрешно утврдио да је окривљена извршила кривично дело за које је оглашена кривом, да суд изведене доказе није правилно ценио, након чега је на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање погрешно применио кривични закон.
Наиме, у наведеним жалбама се уз побијање оцене изведених доказа коју је првостепени суд дао у образложењу побијане пресуде, износи сопствена оцена одбране окривљене, исказа оштећеног ВВ, налаза и мишљења вештака економске струке, исказа стручног саветника и испитаних сведока, као и других доказа, која је различита од оцене првостепеног суда, а коју оцену у свему прихвата и Апелациони суд, налазећи да се жалбеним наводима не доводи у сумњу.
При томе се у наведеним жалбама истиче да окривљена радњама за које је оглашена кривом првостепеном пресудом није за себе прибавила имовинску корист, јер је у предметима где је заступала оштећене испостављала умањене фактуре, с обзиром да није фактурисала све трошкове на које има право према Тарифи, а пре свега трошкове превоза сопственим возилом приликом обављања послова изван седишта адвокатске канцеларије, те да је као адвокат могла да наплаћује и већи износ од Тарифом предвиђеног, о чему је странку обавештавала испостављањем фактура, које странке нису рекламирале, као и да се у конкретном случају ради о грађанскоправном односу између окривљене и оштећених.
Испитујући првостепену пресуду у односу на изложене жалбене наводе, Апелациони суд налази да су исти неосновани, јер је по налажењу овог суда првостепени суд недвосмислено утврдио да је окривљена на начин, у време и под околностима ближе наведеним у првостепеној пресуди заступајући имовинске интересе оштећеног ВВ, власника и директора ББ у својству правног заступника – адвоката, њега лично и ББ, у намери да себи прибави имовинску корист злоупотребила дата јој овлашћења без знања оштећеног ВВ и без договора са њим, у предметима где је заступала ББ или оштећеног ВВ испостављала властодавцу ВВ, као власнику ББ рачуне за приступе на рочишта и састав предлога за извршење и других поднесака по ценама увећаним у односу на износе који су предвиђени адвокатском тарифом, или за рочишта на која није приступила или за поднеске које није поднела, односно у одређеним предметима уместо рачуна извршног повериоца судовима доставила број свог текућег рачуна, те су новчана средства, уместо на рачун извршног повериоца оштећеног ВВ, уплаћивана на њен текући рачун, па је радњама ближе описаним у изреци првостепене пресуде себи прибавила имовинску корист у износу од 282.306,15 динара, и ББ нанела штету у износу од 243.306,25 динара, а оштећеном ВВ у износу од 39.000,00 динара.
Апелациони суд налази, да је супротно наводима жалби окривљене и њених бранилаца, првостепени суд на основу правилне оцене исказа оштећеног ВВ, налаза и мишљења вештака економске струке Радисава Дамљановића, исказа стручног саветника Савке Кнежевић и испитаних сведока, као и правилном оценом одбране окривљене и других изведених доказа закључио да је окривљена заступајући имовинске интересе оштећеног ВВ и ББ, злоупотребила дата јој овлашћења у намери да тиме себи прибави имовинску корист, а што се утврђује на основу објективног понашања окривљене, предузетих радњи и свих околности под којима су наведене радње предузете, а што је све описано у разлозима првостепене пресуде.
Наиме, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд правилно утврђује намеру код окривљене АА у правцу прибављања за себе имовинске користи на основу чињеница које се односе на њене поступке, а који се огледају поред осталог у чињеници да је у одређеним поступцима уместо рачуна извршног повериоца судовима доставила број свог текућег рачуна, те су новчана средства, уместо на рачун извршног повериоца уплаћивана на њен текући рачун, па је тако у предмету Трговинског суда у Крагујевцу, у коме је заступала оштећено ББ, износ од 21.306,25 динара, који је на име дуга и камате, од туженог Клиничког центра Крагујевац, уплаћен на њен текући рачун, није пренела оштећеном предузећу, нити је пак наведена средства урачунала на име испуњења обавеза оштећеног предузећа по испостављеним рачунима за њен рад и накнаде у својству правног заступника – адвоката, већ је наведени износ задржала за себе, као и чињеници да је у предмету Основног суда у Пожеги, у коме је заступала оштећеног ВВ, задржала новац у износу од 42.000,00 динара, који је уплаћен од стране послодавца извршног дужника ГГ из....., на текући рачун окривљене, да би након што јој је оштећени отказао пуномоћје извршила повраћај новчаних средстава само у износу од 3.000,00 динара, а разлику и износу од 39.000,00 динара задржала за себе, а који износ такође није урачунат као испуњење обавеза оштећеног по испостављеним рачунима окривљене за њен рад, као и чињеницама да је у другим предметима који су ближе наведени у изреци и образложењу првостепене пресуде, у својству правног заступника – адвоката оштећених испостављала рачуне за присуствовање на рочиштима на која није приступала и за састављање поднесака које није поднела суду, или је пак рачуне за приступе на рочишта и састав поднесака увећала у односу на износе предвиђене Тарифом, па је предузетим радњама прибавила себи имовинску корист, а на штету ББ и оштећеног ВВ, у напред наведеним износима.
Апелациони суд налази да се супротно наводима жалби бранилаца окривљене у стручност и објективност налаза и мишљења вештака економске струке Радисава Дамљановића, не може сумњати. Наиме вештак Дамљановић је на основу анализе података садржаних у судским списима у којима су поднети рачуни од стране окривљене, те других доказа из списа предмета, у свом писменом налазу и мишљењу, при коме је остао уз додатна објашњења на главном претресу утврдио чињенице и околности у вези испостављања рачуна од стране окривљене оштећенима, односно уплата одређених новчаних средстава на текући рачун окривљене, а првостепени суд је све то правилно ценио, и утврдио износ имовинске користи коју је окривљена прибавила, односно износа штете причињене оштећенима.
Првостепени суд је у доказном поступку на главном претресу испитао стручног саветника одбране Савку Кнежевић, дипл. економисту, која је изнела своје ставове о предмету вештачења и дала примедбе на налаз и мишљење вештака Дамљановића, о којима се изјаснио вештак, а која је навела да окривљена у предметима где је заступала оштећене није фактурисала све трошкове на које има право према Тарифи. Првостепени суд је по налажењу Апелационог суда правилно ценио налаз и мишљење вештака и исказ стручног саветника из којих се утврђују износи који су наведени у рачунима које је окривљена испоставила оштећенима, односно износи који су уплаћени на текући рачун окривљене уместо на текући рачун оштећеног ВВ, те које трошкове као заступник оштећених је могла фактурисати, доводећи их у везу са одбраном окривљене и са другим изведеним доказима, након чега је донео коначну одлуку о доказаности предметног кривичног дела. Сходно напред изнетом, неосновани су наводи у жалби бранилаца којим се истиче потреба супер вештачења због неусаглашености исказа вештака и стручног саветника.
Наиме, по налажењу Апелационог суда, неосновано се у жалбама окривљене и њених бранилаца истиче да окривљена није за себе прибавила имовинску корист, с обзиром да у предметима у којима је заступала оштећене није фактурисала накнаду за превоз сопственим возилом, накнаду за одсуствовање из канцеларије и трошкове дневница, на које има право према Тарифи. Међутим, у наведеним жалбама се губе из вида наводи из одбране окривљене, из којих се утврђује да је од наведених трошкова од оштећених наплаћивала само трошкове превоза у висини аутобуске карте, па је по налажењу овог суда правилан закључак првостепеног суда да околност што окривљена напред наведене трошкове није захтевала од оштећених не искључује постојање предметног кривичног дела у инкриминисаним радњама окривљене ближе описаним у првостепеној пресуди.
Апелациони суд је ценио и остале наводе из жалбе окривљене и бранилаца који се односе на битне повреде одредаба кривичног поступка и утврђено чињенично стање, па налази да су исти неосновани и без битног утицаја на другачији исход овог кривичног поступка.
На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио кривични закон, тако што је радње окривљене правно квалификовао као продужено кривично дело злоупотреба поверења из члана 216. став 4. у вези става 1. у вези члана 61. КЗ при чему је о извршеној правној оцени дела дао разлоге које у потпуности прихвата и овај суд, па се неосновано жалбом браниоца окривљене другостепена пресуда побија због повреде кривичног закона.
Апелациони суд закључује да је правилан закључак првостепеног суда да су испуњени услови прописани чланом 61. КЗ, да се кривичноправне радње за које је окривљена оглашена кривом изреком првостепене пресуде правно квалификују као једно продужено кривично дело злоупотреба поверења из члана 216. став 4. у вези става 1. КЗ. Наиме, окривљена је извршила више одвојених кривичноправних радњи од којих свака појединачно садржи сва законска обележја истог кривичног дела, при чему су кривична дела учињена у временској повезаности. Осим тога, истоветност оштећеног, коришћења исте ситуације, истоврсности предмета дела и јединствен умишљај окривљене, при извршењу кривичног дела, које се утврђује у целокупном испољеном понашању окривљене у посматраном временском периоду у смислу напред наведеног члана су обједињујуће околности да се учињена кривична дела окривљене повежу у једно продужено кривично дело. Како се у конкретном случају ради о кривичним делима чије је битно обележје одређени новчани износ, а све кривичноправне радње су неспорно обухваћене јединственим умишљајем, првостепени суд је правилно, применом наведене одредбе члана 61. став 5. КЗ, сабрао појединачне износе из сваке радње предметног кривичног дела и дошао до износа имовинске користи коју је окривљена прибавила од 282.306,25 динара.
Испитујући првостепену пресуду у делу одлуке о кривичној санкцији, по жалбама окривљене и њених бранилаца и поводом жалбе Основног јавног тужиоца у Пожеги, Апелациони суд налази да су жалбе неосноване.
Наиме, првостепени суд је одлучујући о врсти и висини кривичне санкције окривљеној правилно утврдио и ценио као олакшавајуће околности, да раније није осуђивана и да се коректно понашала пред судом, док отежавајућих околности на страни окривљене није било. Напред наведене олакшавајуће околности на страни окривљене и по оцени Апелационог суда имају такав значај да умањују тежину учињеног кривичног дела до мере која допушта изрицање условне осуде, јер се и по мишљењу овог суда у конкретном случају може очекивати да је условна осуда са утврђеном казном затвора од шест месеци и временом проверавања од једне године, и додатним условом да у року од три месеца од дана правноснажности пресуде оштећеним на име имовинскоправног захтева плати износ и камату који су ближе опредељени у првостепеној пресуди, одговарајућа кривична санкција са којом ће се остварити њена сврха прописана у члану 64. став 2. КЗ.
Апелациони суд налази да се неосновано жалбом јавног тужиоца првостепена пресуда побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 2. ЗКП, у вези чега се истиче да пресуда у делу у коме суд образлаже због чега окривљену АА није огласио кривом због кривичног дела из члана 216. став 4. у вези става 2. у вези члана 61. КЗ, нема разлоге о чињеницама које су предмет доказивања, а они који су дати су нејасни и у знатној мери противречни.
Наиме, супротно жалбеним наводима Апелациони суд налази да је првостепени суд у образложењу побијане пресуде о свим чињеницама важним за доношење пресуде, дао довољне, јасне и међусобно непротивречне разлоге.
Осим тога, конкретизујући предње жалбене наводе, образложење жалбе јавног тужиоца указује да су предмет побијања чињенице које су предмет доказивања, онако како их утврђује првостепени суд, па су као такве по ставу жалбе послужиле и као основ за погрешне закључке суда. У суштини у наведеној жалби се побија оцена изведених доказа и истиче да је окривљена учинила и остале радње које су обухваћене оптужбом и проузроковала штету оштећенима ББ и ВВ у износу 523.583,04 динара.
Изнете жалбене наводе, Апелациони суд оцењује као неосноване, с обзиром да је првостепени суд на основу изведених и правилно оцењених доказа и одбране окривљене, правилно закључио да окривљена радњама у виду подношења више предлога за извршење на основу веродостојне исправе уместо једног, због чега је увећала накнаду за састављање тих поднесака, а што је довело до повећања осталих судских трошкова, као и радњама у виду повлачења тужбе и одустанка од тужбених захтева у одређеним предметима, иако дуг према оштећеном предузећу није био у потпуности исплаћен, те подношења предлога за извршење у одређеном предмету који је одбачен као неуредан, није учинила предметно кривично дело. Ово из разлога што чланом 29. тада важећег Закона о извршном поступку, којим је било прописано извршење на основу веродостојне исправе, није одређено да се по основу већег броја веродостојних исправа мора поднети само један предлог за извршење, а код чињенице да се за сваки предмет извршном повериоцу признају трошкови, као и да је окривљена од оштећеног ВВ била овлашћена да може вршити све радње у поступку у складу са Законом о парничном поступку, дакле између осталог и повући тужбу, која се може поново поднети.
Имајући у виду напред наведено, правилно првостепени суд није прихватио правну квалификацију кривичног дела из оптужног акта јавног тужиоца, да је окривљена АА извршила кривично дело из члана 216. став 4. у вези става 2. у вези члана 61. КЗ, јер је наводно проузроковала штету оштећенима ББ и ВВ у износу наведеном у оптужном акту, односно износу који прелази четиристопедесет хиљада динара.
Одлука о паушалу и осталим трошковима кривичног поступка, као и имовинскоправном захтеву се заснива на правилној примени одредбе члана 261. 264., 264 и 258. став 1. и 4. ЗКП, па се законитост и правилност исте жалбама окривљене и њених бранилаца не доводи у сумњу. О томе су у образложењу побијане пресуде дати правилни разлози које прихвата и овај суд.
Са изнетих разлога, Апелациони суд је на основу члана 457. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде под I.
Према одредби члана 433. став 4. ЗКП оштећени може изјавити жалбу против првостепене пресуде само због одлуке о трошковима поступка и досуђеном имовинскоправном захтеву, осим у случају да је изгубио својство овлашћеног тужиоца услед тога што је јавни тужилац преузео од њега кривично гоњење у смислу члана 62. ЗКП, што у конкретној ситуацији није случај, јер је кривични поступак против окривљене вођен по оптужби јавног тужилаштва. С обзиром да се жалбом оштећених ББ и ВВ првостепена пресуда побија због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, то је по мишљењу Апелационог суда њихова жалба недозвољена.
Са изнетих разлога, Апелациони суд је на основу члана 455. став 1. тачка 1. ЗКП одлучио као у изреци ове пресуде под II.
Председник већa – судијa,
Марина Илић