Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-20 Кривична дела против привреде » - пореска утаја (члан 229 став 3) » КЖ 1 187-14 Кривично дело пореска утаја
КЖ 1 187-14 Кривично дело пореска утаја
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: КЖ.1-187/14
Дана: 27.02.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Данице Маринковић, председника већа, Татјане Мишић и Жарка Стевановића, чланова већа, са Данијелом Јаковљевић, записничарем, у кривичном предмету окривљеног М.В., због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 Кривичног законика и др, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужиоца у Чачку, окривљеног и бранилаца окривљеног, М.Г., адв. из Б. и С.С., адв. из Чачка, изјављеним против пресуде Вишег суда у Чачку К.бр. 49/2010 од 30.10.2013. године, а објављене 04.11.2013. године, у седници већа одржаној дана 27.02.2014. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба Вишег јавног тужиоца у Чачку и пресуда Вишег суда у Чачку К.бр. 49/2010 од 30.10.2013. године, а објављена 04.11.2013. године ПОТВРЂУЈЕ у ослобађајућем делу, изреком под II, а остаје непромењена у одбијајућем делу изреке под III.
2. Усвајањем жалби окривљеног М.В. и његових бранилаца, УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Чачку К.бр. 49/2010 од 30.10.2013. године, а објављена 04.11.2013. године, у осуђујућем делу изреке под I, и предмет у том делу враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Вишег суда у Чачку К.бр. 49/2010 од 30.10.2013. године, а објављене 04.11.2013. године, окривљени М.В., изреком под I, оглашен је кривим због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 Кривичног законика (КЗ) и кривичног дела пореска утаја из чл. 229 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, и након што су му претходно утврђене појединачне казне затвора, осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од 2 (две) године и 9 (девет) месеци, коју ће издржати по правноснажности пресуде, а у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 24.01. до 28.01.2006. године и од 17.08. па до 29.12.2006. године, као и на новчану казну у износу од 100.000,00 (стохиљада) динара, коју је дужан да плати у року од 3 (три) месеца по правноснажности пресуде, а ако исту не плати у остављеном року, биће му замењена у казну затвора, тако што ће му се рачунати сваких започетих 1.000,00 (хиљаду) динара новчане казне, за један дан казне затвора.
Истом пресудом, на основу чл. 91 и 92 КЗ, од окривљеног је одузета имовинска корист у износу од 24.653.720,30 динара, а износ од 5.895.237,60 динара дужан је да плати на рачун буџета РС, у року од 90 дана по правноснажности пресуде, под претњом принудног извршења. На основу чл. 85 КЗ, према окривљеном изречена је мера забрана вршења позива, власника и директора предузећа и забрану оснивања предузећа и вршења привредне делатности у трајању од 3 месеца, по правноснажности пресуде, с тим да време проведено у затвору не урачунава се у време трајања ове мере.
На основу чл. 93 ст. 3 КЗ, оштећени су упућени, да накнаду по основу имовинско – правног захтева, могу остварити захтевом за намирење из одузете имовинске користи прибављене кривичним делом, ако су ради утврђивања свог захтева покренули парницу у року од 3 месеца од дана сазнања за пресуду, а најдаље у року од 3 године од дана правноснажности одлуке о одузимању имовинске користи.
Изреком под II исте пресуде, окривљени М.В., на основу чл. 423 тачка 2 Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/2011, 101/2011, 122/2012, 32/2013 и 45/2013, који се примењује од 01.10.2013. године – ЗКП), ослобођен је од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из чл. 238 ст. 2 у вези ст. 1 тачка 2 КЗ, а изреком под III према окривљеном М.В., на основу чл. 422 тачка 3 ЗКП, одбијена је оптужба, због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, да је извршио кривично дело фалсификовање службене исправе из чл. 357 ст. 3 у вези ст. 1 и ст. 2 КЗ.
Против наведене пресуде жалбе су изјавили:
-Виши јавни тужилац у Чачку, у ослобађајућем делу изреке под II, због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да Апелациони суд, као другостепени, побијану пресуду у том делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или пак преиначи, тако што ће окривљеног огласити кривим и за кривично дело из чл. 238 ст. 2 у вези ст. 1 тачка 2 КЗ и осудити на казну по закону, узимајући изречену јединствену казну затвора у трајању од 2 године и 9 месеци, као претходно утврђену, те да се осуди на јединствену казну затвора,
-окривљени М.В., у осуђујућем делу изреке под I, због битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 1 тачка 11 и ст. 2 тачка 2 и 3 ЗКП, повреде кривичног закона из чл. 439 ст. 1 ЗКП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања из чл. 440 ЗКП и одлуке о кривичној санкцији, мере забране вршења позива, делатности и дужности и одузимање имовинске користи из чл. 441 ЗКП, са предлогом да Апелациони суд, као другостепени, побијану пресуду у осуђујућем делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, или пак преиначи и ослободи га од оптужбе,
-бранилац окривљеног, адв. М.Г. из Б., у осуђујућем делу изреке под I, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд, као другостепени, побијану пресуду у осуђујућем делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или пак преиначи и окривљеног ослободи од оптужбе, и
-бранилац окривљеног, адв. С.С. из Ч., у осуђујућем делу изреке под I, због битне повреде одредаба кривичног поступка, повреде кривичног закона и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да Апелациони суд, као другостепени, побијану пресуду у осуђујућем делу укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, као и да окривљени и она као његов бранилац буду обавештени о термину заказивања седнице већа, како би истој присуствовали.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, у поднеску Ктж. 160/14 од 27.01.2014. године, предложио је да Апелациони суд у Крагујевцу, као другостепени, побијану пресуду у ослобађајућем делу укине и врати првостепеном суду на поновно суђење, или пак преиначи и окривљеног огласи кривим и за кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из чл. 238 ст. 2 у вези ст. 1 тачка 2 КЗ и осуди на казну по закону, а да жалбе окривљеног и његових бранилаца одбије као неосноване.
Апелациони суд у Крагујевцу је одржао седницу већа, у смислу чл. 447 ст. 2 ЗКП, у присуству окривљеног М.В. и његовог браниоца адв. С.С. из Ч., а у одсуству уредно обавештених Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу и браниоца окривљеног адв. М.Г. из Б., на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је у смислу чл. 451 ст. 1 ЗКП, испитао у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутих у изјављеним жалбама, Апелациони суд је по оцени жалбених навода и писаног предлога Апелационог јавног тужиоца, нашао:
Основано је указивање у жалби окривљеног да разлози у првостепеној пресуди о одлучним чињеницама су нејасни и противречни са образложењем исте, што представља релативно битну повреду одредаба кривичног поступка из чл. 438 ст. 2 тачка 2 ЗКП, због које повреде није могуће испитати законитост и правилност пресуде, те је укидање исте, у осуђујућем делу у изреци под I, нужно и враћање предмета првостепеном суду на поновно суђење, у смислу одредбе чл. 458 ст. 1 ЗКП. Побијана пресуда је без разлога о одлучним чињеницама, који морају бити доказани, како би се извео несумњив закључак о томе да ли се у радњама окривљеног, описаним у изреци под I, стичу елементи тежег облика дела злоупотребе положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 КЗ.
Прецизираном оптужницом Вишег јавног тужиоца Кт.бр. 27/06 од 24.01.2013. године, окривљеном М.В., на терет је стављено да је описаним радњама у периоду од 14.10.1999. године до 31.12.2005. године, свестан да су његове радње забрањене, поступајући као одговорно лице (власник и директор предузећа „В. и.“ ДОО из Ч.), искоришћавањем и прекорачењем граница свог положаја и овлашћења, прибавио себи противправну имовинску корист, у износу наведеном у тачки 1. диспозитива оптужног акта, као и да је у истом својству у периоду од 01.01.2002. године до 31.12.2005. године, у намери да избегне плаћање пореза на доходак грађана, није обрачунао и уплатио порез у износу како је то наведено у тачки 3. диспозитива оптужнице.
Поступајући по наведеној оптужници, имајући у виду и све остале писмене доказе у списима и наводе одбране окривљеног (који је негирао извршење кривичног дела, наводећи да новчана средства добијена од стране купаца станова и локала, које је његова фирма градила, уложио у изградњу спорних објеката, а не за сопствене потребе), првостепени суд утврђује и у изреци првостепене пресуде наводи да је окривљени у периоду од 14.10.1999. године до 31.12.2005. године, као одговорно лице (власник и директор предузећа „В.и.“ ДОО из Ч.), искоришћавањем и прекорачењем граница свог положаја и овлашћења и знајући да су његове радње забрањене, прибавио себи противправну имовинску корист у износу од 24.653.720,30 динара, те да је на начин ближе описан у тач. 1. изреке извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 КЗ.
Наиме, окривљеном се ставља на терет да је ово кривично дело извршио са више континуираних радњи (да је у спорном периоду продавао станове и локале физичким и правним лицима, на локацијама ближе описаним у изреци под тачком 1. и да је од њих наплатио купопродајну цену, коју није уплатио на рачун предузећа), а да при томе у изреци побијане пресуде нису описане радње извршења кривичног дела, у чему се састоји радња извршења свих појединачних наведених чињеничних описа - да се за сваког оштећеног наведе – време, место, појединачни износ у валути, појединачни износ у противдинарској вредности (што је све од утицаја на правну квалификацију кривичног дела, имајући у виду временско важење кривичног закона у моменту извршења кривичног дела), а што се и основано на ово указује у жалби браниоца окривљеног адв. М.Г., те доводи у сумњу закључак првостепеног суда да је окривљени, радњама ближе описаним у изреци под тач. 1. извршио кривично дело из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 КЗ (за постојање кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 КЗ, неопходно је да је учинилац извршењем бар једне појединачне описане радње кривичног дела из ст. 1 овог члана, прибавио противправну имовинску корист у износу преко 1.500.000,00 динара – па се поставља питање, да ли код кривичних дела са новчаним износима, као квалификаторних околности или тзв. објективних услова инкриминације, новчани износи, који су остварени са више самосталних радњи, могу сабирати, како би се на тај начин добио квалификаторни облик кривичног дела, имајући у виду временско важење Кривичног законика, у периоду, који се окривљеном ставља на терет).
По оцени Апелационог суда, у конкретном случају, нису доказане одлучне чињенице, на основу којих би се могло утврдити да ли је окривљени извршио кривично дело на начин, како му се то ставља оптужним актом на терет, односно није доказана чињеница - које је радње окривљени извршио у спорном периоду и на који начин, како би се утврдило, да ли је искоришћавањем и прекорачењем границе свог положаја и овлашћења, себи прибавио противправну имовинску корист и у ком износу, па се за сада не може прихватити као правилан закључак првостепеног суда да се у радњама окривљеног стичу елементи, тежег, квалификаторног облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица – јер како је већ речено квалификаторну околност не чини износ уплаћених новчаних износа за куповину спорних објеката, већ висина прибављене противправне користи.
Према разлозима првостепене пресуде, као неспорно се утврђује да окривљени В., има својство одговорног лица у смислу чл. 112 тачка 5 КЗ; да су сведоци – купци станова (испитани у својству сведока у току доказног поступка), изјавили да су у предузећу окривљеног на име куповине станова и локала предавали новац у готовом и да су за то добијали признанице оверене печатом предузећа и потписом окривљеног, као власника и директора предметног предузећа, да су станови изграђени, завршени и предати у државину купцима по закљученим уговорима; да је од тог новца плаћао извођење појединих грађевинских радова на изградњи предметних објеката (било у готовом, било путем компензације); да је део новца користио за куповину грађевинског материјала, који је утрошен на изградњу објеката; да је на основу налаза и мишљења комисије вештака економске струке утврђено да је окривљени од купаца на име изградње спорних објеката, наплатио износ од 137.837.972,12 динара, да је износ од 82.787.512,20 динара утрошен у сврхе пословања, на изградњу објеката, о чему у финансијској документацији пословања предузећа окривљеног постоје докази (који износ је плаћен мимо жиро рачуна, и исплаћиван у готовом новцу); а износ од 20.351.424,64 динара уплаћен на рачун предузећа окривљеног, тако да износ од 24.653.720,30 динара, за који су вештаци утврдили да окривљени није оправдао, да је исти утрошен у пословне сврхе – изградњу објеката, првостепени суд је извео закључак, да је тај износ искористио за сопствене потребе, и да то представља прибављену противправну имовинску корист.
Међутим, основано се истиче у жалбама окривљеног и његових бранилаца, да првостепени суд није проверио одбрану окривљеног у делу, где је исти навео да је наведени спорни износ новчаних средстава (да је противправно себи прибавио имовинску корист), утрошио у изградњу спорних објеката – наменски, и да исти није присвојио за себе, те у том правцу су предлагали, у току трајања првостепеног поступка, а сада и у жалбама то истичу, да је првостепени суд у допуни доказног поступка требао да изведе доказ вештачењем од стране вештака грађевинске струке (који је једино стручан да се о томе изјасни), на околности: број изграђених квадрата на грађевинским објектима које је фирма окривљеног градила, вредност изграђених квадрата, количину уграђеног грађевинског материјала у грађевинске објекте (при томе да има у виду грађевински материјал, који је набављен од ДОО „У.“ и „Е.“, ако је до стварног промета између ове две фирме и фирме окривљеног дошло, имајући у виду писмене доказе, који постоје у списима предмета), који су наведени да су грађени на локацијама у изреци побијане пресуде и колико је станова и пословног простора изграђено средствима фирме окривљеног. Ово тим пре, што су се чланови комисије вештака економске струке изјаснили, да нису у могућности тачно утврде, који радови и на којим објектима су плаћени новчаним средствима, које износе су појединачно навели у табелама, које су саставни део њиховог налаза и мишљења у писменој форми, уз констатацију у свом мишљењу „да су закључили да је окривљени новац, који је добијао од купаца на руке, трошио за градњу предметних станова, и да је могао да задржи само разлику између цене градње и продајне цене предметних некретнина“ (коју разлику нису ни утврђивали).
Даље, основано се у жалби браниоца окривљеног адв. М.Г. из Б.а, када је у питању осуђујући део побијане пресуде, везано за кривично дело пореска утаја из чл. 229 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, да у чињеничном опису дела, нема битних законских елемената предметног кривичног дела, тако да је изрека неразумљива, за које кривично дело је окривљени оглашен кривим. Ово са разлога, што према чл. 229 КЗ, кривично дело пореска утаја чини онај, ко у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, даје лажне податке о законито стеченим приходима, а то значи да објекат радње кривичног дела пореска утаја представљају искључиво законито стечени приходи или предмети пореског обвезника, на које је учинилац дела обавезан да плаћа различите јавне дажбине.
Дакле, чињенице које је првостепени суд пропустио да утврди и наведе, а што је указано у овом решењу, везано за кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица из чл. 234 ст. 3 у вези ст. 1 КЗ и кривичног дела пореска утаја из чл. 229 ст. 2 у вези ст. 1 КЗ, представљају одлучне чињенице, које морају бити доказане, и на основу којих би се могло утврдити да ли се у радњама окривљеног стичу елементи кривичних дела за које је оптужен, те од којих зависи правилна правна оцена радњи окривљеног, и то како према закону који је важио у време извршења кривичног дела, за који се у изјављеним жалбама, како бранилаца окривљеног, тако и окривљеног лично тврди, да је на његове радње морао бити примењен као најблажи, имајући у виду све измене закона до дана пресуђења.
Због учињене битне повреде поступка и недостатка у чињеничном утврђењу првостепеног суда, на које пропусте се основано указује, првостепена пресуда је морала бити укинута.
У поновном поступку првостепени суд ће, након што чињенично стање допуни (имајући у виду напред изложено, као и чл. 16 ст. 2 ЗКП), те ће на основу свих расположивих доказа, утврдити, да ли је окривљени радњама, које је предузео (и које у суштини не спори), осим да је себи прибавио противправну имовинску корист (а која чињеница је одлучна и треба да буде доказана за постојање кривичног дела - које се окривљеном ставља на терет – злоупотреба положаја одговорног лица), извршио кривично дело, на начин како му је то стављено оптужним актом на терет, јер од утврђене висине и природе користи зависи и правилна оцена суда о томе да ли се у радњама стичу елементи основаног облика кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица или тежег, односно квалификованог облика, због тежине последица радња окривљеног. Тек након разјашњења ове одлучне чињенице, првостепени суд ће доћи у ситуацију и да утврди да ли је окривљени извршио и кривично дело пореска утаја, и да на радње окривљеног, сходно одредби чл. 5 КЗ, примени и закон, који је најблажи, уподобљавајући правну квалификацију радњи окривљеног утврђеним и доказаним одлучним чињеницама.
Жалбом Вишег јавног тужиоца, првостепена пресуда се побија у ослобађајућем делу, изреком под II, због битне повреде одредаба кривичног поступка. Међутим, осим позивања на постојање овог законског основа, у жалби се ништа ближе не говори о којој битној повреди поступка је реч, нити у чему се иста састоји, што Апелационом суду, као другостепеном, није дало подлогу за испитивање пресуде по овом законском основу, јер овај суд, у таквој ситуацији, није могао знати у погледу чега је јавни тужилац незадовољан пресудом у том делу.
Испитујући правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, у овом делу, које се жалбом јавног тужиоца оспорава, Апелациони суд налази да нема основа за тврдњу, изнету у жалби, да је побијана пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и да из тог разлога иста, у ослобађајућем делу, треба бити укинута.
По налажењу овог суда, првостепени суд је правилно ценио све изведене доказе, појединачно и у њиховој међусобној вези, па је доводећи исте у везу са одбраном окривљеног В., па је извео правилан и ваљано образложен закључак о томе да јавни тужилац ни у поступку пред првостепеним судом, а ни сада у жалбеном поступку, није пружио довољне и чврсте доказе да је окривљени, на начин ближе описан у тачки II изреке, учинио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из чл. 238 ст. 2 у вези ст. 1 тачка 2 КЗ, о чему је у образложењу на страни 42 и 43, побијане пресуде, навео довољне и јасне разлоге, које у свему, као правилне, прихвата и овај суд.
Наиме, првостепени суд је ценио писмене доказе, који постоје у списима предмета, везано за пословни однос између предузећа окривљеног и АД „О.“ из Б. (споразум о накнади од 14.10.1999. године), исказа испитаних сведока – представника предузећа АД „О.“ из Б. и сведока С.Т. и Ј.Б., па је правилно утврдио да нема доказа да је код окривљеног постојала намера да прибави противправну имовинску корист за своје предузеће.
С обзиром да осуђујућа пресуда може бити заснована само на чињеницама које су несумњиво доказане, а како таквих чињеница и несумњивих доказа, у конкретном случају, везано за ослобађајући део пресуде, није било, то је правилно првостепени суд окривљеног М.В., применом одредбе чл. 423 тачка 2 ЗКП, ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело из чл. 238 ст. 2 у вези ст. 1 тачка 2 КЗ, чиме је правилно применио кривични закон.
Како није изјављена жалба, од стране странака, у одбијајућем делу изреке под III, првостепене пресуде, у том делу иста остаје непромењена.
Са изнетих разлога на основу чл. 457 и 458 ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Записничар, Председник већа-судија,
Данијела Јаковљевић, с.р. Даница Маринковић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић