Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-24 Кривична дела против јавног саобраћаја » - тешко дело против безбедности јавног саобраћаја (члан 297) » Кж 1 1920.11 кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези чл. 1 КЗ
Кж 1 1920.11 кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези чл. 1 КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Кж1.бр.1920/11
Дана 23.јуна 2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић и Марине Илић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног М.Ј., због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези чл. 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Основног јавног тужиоца у Крагујевцу и браниоца окривљеног М.Ј., адвоката Д.П. из К., изјављеним против пресуде Основног суда у Крагујевцу 4 К.бр. 1467/10 од 10. новембра 2010. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе чл. 375 ЗКП, у присуству окривљеног и његовог браниоца, дана 23. јуна 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Уважавањем жалбе Основног јавног тужиоца, а поводом те жалбе и жалбе браниоца окривљеног М.Ј. и по службеној дужности, УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 4 К.бр. 1467/10 од 10. новембра 2010.године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу 4 К.бр. 1467/10 од 10. новембра 2010. године, окривљени М.Ј. оглашен је кривим због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези ст. 1 Кривичног законика (КЗ), па му је за исто изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од 1 (једне) године и истовремено одређено да се иста неће извршити ако окривљени за време од 2 (две) године по правноснажности пресуде не учини ново кривично дело.
Истом пресудом, окривљеном је изречена и мера безбедности забрана управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од 4 месеца, а обавезан је и да накнади трошкове кривичног поступка и то да плати суду износ од 2.000,00 динара на име паушала као и новчани износ од 57.509,00 динара на име осталих трошкова кривичног поступка, све у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Против цитиране пресуде благовремено су изјавили жалбе:
-Основни јавни тужилац у Крагујевцу због одлуке о условној осуди и мери безбедности, с предлогом да Апелациони суд као другостепени, побијану пресуду преиначи, окривљеног осуди на казну затвора и изрекне меру безбедности у дужем трајању и
-бранилац окривљеног М.Ј., адвокат Д.П., због битне повреде одредаба кривичног поступка и повреде кривичног закона, с предлогом да Апелациони суд као другостепени, укине побијану пресуду или исту преиначи у смислу жалбених навода. У жалби је предложено да окривљени заједно са својим браниоцем, буде обавештен о седници већа другостепеног суда на којој се буде одлучивало по жалби, а како би истој присуствовали.
Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, у свом поднеску Ктж. 1830/11 од 12.маја 2011.године, предложио је да Апелациони суд као другостепени, уважи као основану жалбу Основног јавног тужиоца у Крагујевцу побијану пресуду преиначи само у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што ће окривљеног осудити на казну затвора и изрећи му меру безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у дужем трајању, а жалбу браниоца окривљеног одбије као неосновану.
Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу одредбе чл. 375 ЗКП, у присуству окривљеног М.Ј.и његовог браниоца адвоката Д.П., а у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе чл. 380 ЗКП, па је, по оцени навода и предлога жалби, објашњења датих у седници већа и става Апелационог јавног тужиоца дато у напред цитираном писменом поднеску, нашао:
-жалба Основног јавног тужиоца је основана,
-побијана пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тач. 11 ЗКП, коју другостепени суд испитује по службеној дужности поводом изјављених жалби, а на коју се основано указује и жалбом јавног тужиоца. Наведене битне повреда одредаба кривичног поступка огледају се у неразумљивости изреке и њеној противречности са разлозима датим у образложењу који су истовремено и међусобно противречни, док о појединим одлучним чињеницама – који се односе на одмерену кривичну санкцију, разлози нису ни дати.
Изрека побијане пресуде је неразумљива, јер у истој нису назначене чињенице и околности из којих би произилазило са којим обликом виности окривљеног је обухваћена квалификована последица произашла извршењем основног дела - наношење оштећеном телесних повреда опасних по живот, услед којих је наступила смрт, што код овог кривичног дела представља тежу последицу, а што изрека према одредби чл. 356 ст. 1 тач. 1 ЗКП, нужно мора да садржи.
Дакле, из изреке формулисане на начин као у првостепеној пресуди нејасно је, какав је субјективни однос окривљени имао према тежој последици, јер да би кривичноправна радња окривљеног описана у изреци пресуде могла бити правно квалификована по чл. 297 ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези чл. 1 КЗ, потребно је да је окривљени у погледу теже последице поступао са нехатом (свесним или несвесним), и то мора бити наведено у изреци пресуде, јер уколико је окривљени у односу на тежу последицу поступао са умишљајем онда би се радило о другом кривичном делу.
Осим тога, у изреци побијане пресуде наведено је: „да је окривљени био свестан да услед његове непрописне вожње може доћи до угрожавања јавног саобраћаја и довођења у опасност живота и тела људи, али је олако држао да до тога неће доћи“, из чега се може закључити да је окривљени кривично дело учинио из нехата што одговара правној квалификацији кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297. ст. 4 у вези чл. 289 ст. 3 у вези чл. 1 Кривичног законика.
Међутим, на страни деветој у другом ставу образложења побијане пресуде, у делу који се односи на субјективни однос окривљеног према радњи извршења првостепени суд закључује: „ да је окривљени у односу на основно дело угрожавања саобраћаја из чл. 289 ст. 3 КЗ поступао са евентуалним умишљајем, јер је био свестан своје радње, али је пристао на последицу…“ што изреку побијане пресуде чини противречном разлозима у образложењу. С'тога се из побијане пресуде не може јасно закључити да ли је првостепени суд утврдио да је окривљени у односу на угрожавање јавног саобраћаја-основно дело, поступао са свесним нехатом, како му је то оптужним актом стављено на терет или са евентуалним умишљајем у којем случају би се радило о различитом облику кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 КЗ, а што је између осталог и од утицаја за утврђивање стварне надлежности суда за поступање у конкретној кривичноправној ствари.
Основано се у жалби јавног тужиоца указује да првостепени суд у образложењу пресуде разлоге за изрицање условне осуде налази с позивом на одредбе чл. 42 и 44 ст. 2 Кривичног законика, а што је по налажењу Апелационог неприхватљиво.
Одредбом чл. 42 КЗ прописана је сврха казне, а одредбом чл. 44 ст. 2 КЗ се прописује које се казне могу изрећи као главне и споредне, а како је условна осуда мера упозорења и представља једну од кривичних санкција, а не и казну, то је потпуно нејасно из којих разлога првостепени суд изриче условну с позивом на наведене одредбе кривичног законика.
У смислу одредбе чл. 64 ст. 2 КЗ сврха условне осуде у оквиру опште сврхе кривичних санкција (чл. 4 ст. 2 КЗ), је да се према учиниоцу лакшег кривичног дела не изрекне казна када се може очекивати да ће упозорењем уз претњу казне, довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела, па побијана пресуда нема ни разлоге о одлучној чињеници које се односе на изречену условну осуду. Ово зато што је првостепени суд био дужан да приликом изрицања кривичне санкције као у побијаној пресуди, цени да ли су се стекли сви услови за изрицање условне осуде прописани чл. 66 КЗ, те да приликом изрицања ове врсте кривичних санкција цени и врсту условне осуде прописану одредбом напред наведеног члана Кривичног законика.
По оцени Апелационог суда условна осуда је кривична санкција коју законодавац предвиђа за учиниоце лакших кривичних дела, па је за сада, нејасно на основу чега првостепени суд налази да се ради о лакшем кривичном делу, јер за такав свој закључак у образложењу пресуде не даје разлоге, на шта се основано указује жалбом Основног јавног тужиоца.
У поновљеном поступку првостепени суд ће отклонити недостатке на које му је у овом решењу указано и након што утврди све одлучне и важне чињенице неопходне за доношење правилне и законите пресуде не само по питању кривице већ и по питању одлуке о кривичној санкцији биће у могућности да донесе правилну, и на закону засновану одлуку, при том имајући у виду и остале наводе из жалби Јавног тужиоца и браниоца окривљеног.
Из изнетих разлога а на основу чл. 389. ЗКП Апелациони суд је одлучио као у решењу.
Председник већа - судија
Љубинко Ћетеновић с.р.