Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ- 21 Кривична дела против здравља људи » - дрога » Кж 1 210.17 неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ
Кж 1 210.17 неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж1-210/17
Дана: 07.03.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Весне Димитријевић, председника већа, Злате Несторовић и Татјане Мишић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљених С.Ђ. из Д.И. код Л., коме се суди у одсуству, Д.В.В. из С. и Ј.В. из села Б. код Л., због по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ, одлучујући о жалбама Вишег јавног тужиоца у Краљеву, браниоца окривљеног С.Ђ., адвоката В.Б. из К. и бранилаца окривљеног Д.В.В. адвоката М.Л. из К., Д.Ш. из К. и Н.Р. из Б., изјављеним против пресуде Вишег суда у Краљеву 1К. 35/15 од 18.11.2016. године, у седници већа одржаној у смислу члан 447 став 2 и 5 ЗКП, дана 07.03.2017. године, једногласно је донео
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ КАО НЕОСНОВАНЕ жалбе Вишег јавног тужиоца у Краљеву, браниоца окривљеног С.Ђ., адвоката В.Б. и бранилаца окривљеног Д.В.В. адвоката М.Л., Д.Ш. и Н.Р., а пресуда Вишег суда у Краљеву 1К. 35/15 од 18.11.2016. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом окривљени С.Ђ. коме се суди у одсуству, Д.В.В. и Ј.В. оглашени су кривима због по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 Кривичног законика (КЗ) и осуђени су и то окривљени Ђ. и окривљени В. на казне затвора у трајању од по 3 године, у коју казну се окривљеном В. урачунава време проведено у притвору од 26.01. до 12.03.2015. године, а окривљени Ј.В. се ослобађа од казне. Од окривљеног Ј.В. трајно се одузима опојна дрога хашиш укупне нето масе 1.507,33 грама, која ће бити уништена. Обавезују су окривљени С.Ђ., Д.В.В. и Ј.В. да Вишем јавном тужилаштву у Краљеву и Вишем суду у Краљеву солидарно плате трошкове кривичног поступка у износу о коме ће бити одлучено посебном одлуком, као и паушалу у износу од по 10.000,00 динара, у року од 15 дана од правноснажности пресуде.
Против ове пресуде жалбе су изјавили:
-Виши јавни тужилац у Краљеву, због повреде кривичног закона и неправилне одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се пресуда преиначи и окривљени Ђ. и В. осуде на казне затвора у дужем трајању, а да се окривљени Јован Вељковић осуди на казну затвора,
-бранилац окривљеног С.Ђ., адвокат В.Б. из К. због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се жалба усвоји, пресуда укине, списи врате на поновно суђење, а да бранилац окривљеног Ђ. буде обавештен о седници већа,
-бранилац окривљеног Д.В.В., адвокат М.Л. из К., због битних повреда одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, са предлогом да се пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење, а да окривљени и овај бранилац буду обавештени о седници већа,
-бранилац окривљеног Д.В.В. адвокат Д.Ш. из К., због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о кривичној санкцији, са предлогом да се жалба усвоји, пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или да се пресуда преиначи тако што ће се окривљени В. ослободити од кривичне одговорности, а да окривљени и овај бранилац буду обавештени о седници већа и
-бранилац окривљеног Д.В.В., адвокат Н.Р. из Б., због битне повреде одредаба кривичног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о казни и трошковима, са предлогом да се пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање или преиначи и окривљени В. ослободи од оптужбе, а да овај окривљени и овај бранилац буду обавештени о седници већа.
Бранилац по службеној дужности окривљеног Ј.В., адвокат Р.Т. из К. благовремено је поднео одговор на жалбу Вишег јавног тужиоца у Краљеву са предлогом да се ова жалба одбије као неоснована.
Поднеском Ктж-231/17 од 17.02.2017. године Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу предложио је да се усвоји жалба Вишег јавног тужиоца у Краљеву, пресуда преиначи у делу одлуке о кривичној санкцији, окривљени Ђ. и В. осуде на казне затвора у дужем временском трајању, а окривљени Вељковић осуди на казну затвора, а да се жалбе браниоца окривљеног С.Ђ., адвоката В.Б. и бранилаца окривљеног Д.В.В. адвоката М.Л., Д.Ш. и Н.Р. одбију као неосноване, а пресуда у непреиначеном делу потврди.
Суд је одржао седницу већа у смислу члана 447 став 2 и 5 Законика о кривичном поступку (ЗКП) у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, а у присуству браниоца окривљеног С.Ђ., адвоката В.Б. и бранилаца окривљеног Д.В.В., адвоката М.Л., Д.Ш. и Н.Р., који су остали при наводима и предлозима из изјављених жалби, па је по оцени жалбених навода и предлога, навода и предлога из одговора бранилаца окривљеног Ј.В. на жалбу јавног тужиоца и поднеска Апелационог јавног тужиоца нашао да жалбе нису основане.
Жалбом браниоца окривљеног Д.В.В., адвоката Д.Ш., пресуда се побија због битних повреда одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 1 ЗКП и истиче да се пресуда заснива на записнику о препознавању ПУ Краљево Ку-145/15 од 26.01.2015. године као на доказу на коме се, по одредбама ЗКП, не може заснивати јер није био присутан бранилац окривљеног В., који је пре тога присуствовао саслушању В. у својству осумњиченог, чиме је повређена одредба члана 74. став 1. тачка 2. ЗКП (да окривљени мора имати браниоца од првог саслушања до правноснажног окончања кривичног поступка).
По оцени другостепеног суда радња препознавања обављена је у складу са чланом 90 ЗКП, јер је било потребно да се утврди да ли осумњичени В. препознаје одређено лице, односно његове особине које је описао, па му је показано то лице-Д.В.В. - заједно са В. непознатим лицима чије су основне особине сличне онима какве је описао. Након тога је од В. затражено да изјави да ли лице може да препозна са сигурношћу или са одређеним степеном вероватноће и да у случају потврдног одговора на препознато лице укаже. В. је В. (лице под бројем 3) препознао са сигурношћу од 100% као лице којем је требало да преда опојну дрогу хашиш. Саслушање осумњиченог В. је иначе отпочело тек после тога, у 22.20 сати, у присуству његовог браниоца, адвоката Н.Р.
Одсуство браниоца окривљеног В. при радњи препознавања окривљеног В. од стране окривљеног В. радњу не чини незаконитом и супротном члану 74. став 1. тачка 2. ЗКП, а резултат препознавања могао се користити као доказ на главном претресу, а и као средство за проверу исказа оног окривљеног који препознавање врши.
Неразумљивост изреке, као битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 483. став 1. тачка 11. ЗКП се, према жалби браниоца окривљеног В., адвоката М.Л., састоји у томе што је према изреци овај окривљени на други начин неовлашћено стављао у промет опојну дрогу и по претходно постигнутом договору са окривљеним Ђ. на његов позив из С. дошао у К. ради преузимања опојне дроге, из чега по наводима жалбе произилази да промета између претходног држаоца и В. није ни било, већ је он само из С. дошао до К. (законска радња стављања у промет употребљена је у граматичком облику перфекта у свршеном облику трајног глагола, па из граматичког тумачења произилази да је радња извршења довршена и то не једнократним чином).
Ови жалбени наводи су неосновани, а разумљиво је из изреке да је окривљени В. на други начин неовлашћено стављао у промет опојну дрогу и да је ову алтернативно прописану радњу кривичног дела извршио тако што се договорио са окривљеним Ђ. да му ради продаје пошаље у С. смолу канабиса-хашиш, па је Ђ. набавио и ради продаје држао ову опојну дрогу, затим је предао окривљеном В., наложио да је пренесе до С. и преда В., а затим позвао В. до дође из С. у Крагујевац по хашиш, што је овај и учинио, тражећи у К., В. да се сретне са њим и да преузме опојну дрогу, али се нигде нису срели јер су полицијски службеници ПУ К. пронашли код В. хашиш и одузели га.
Неразумљивост изреке се, по жалби браниоца окривљеног В., адвоката Н.Р., тиче неодређеног износа трошкова које В. треба да плати у року од 15 дана од правноснажности пресуде. Ови жалбени наводи нису основани, а из изреке је јасно да су окривљени В. и В. обавезани да солидарно плате трошкове кривичног поступка и јавном тужиоцу и суду, у износу о коме ће бити одлучено посебном одлуком.
У жалбама свих бранилаца окривљеног В. указује се на битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438 став 2 тачка 2 ЗКП, па бранилац Л. истиче да је правна оцена самосталног кривичног дела противречна изреци у којој је чињенично описано саизвршилаштво и да суд без измене диспузитива оптужбе није могао да измени правну квалификацију.
Ови жалбени наводи нису основани, суд је везан чињеничним описом, а не правном квалификацијом, а овлашћени тужилац се у вези са тим не жали. Може се прихвати оцена првостепеног суда да договора између В. и В. нема и да је радња кривичног дела свакога од извршилаца апсолвирана до краја управо његовом радњом извршења. Окривљени Ђ. дело је извршио неовлашћеним набављањем и држањем ради продаје и радње осталих окривљених на то немају утицаја. Окривљени В. је неовлашћено преносио опојну дрогу ради продаје, такође без утицаја осталих окривљених, а окривљени В. је дело извршио постизањем договора са Ђ. да му овај неовлашћено набави ради продаје и пошаље му у С. опојну дрогу, а на позив Ђ. дошао у К. и тражио В. да од њега послати хашиш преузме.
Браниоци окривљеног В., адвокати М.Л. и Н.Р., истичу да су нејасни, недовољни, непотпуни и супротни законским елементима, разлози суда о томе није било потребно да дрога буде и предата В.; да се не види какво је остварен промет када дрога није дошла у притежање онога ко је осуђен да је у промет ставио; да физичке предаје покретне ствари нема, па тиме ни промета, који подразумева промену држаоца. Покушај би постојао да је В. ступио у непосредан контакт са В. и да му је овај предао у руке дрогу, а В. одлучио одмах да је баци, јер би тек тада радња извршења била започета. Овако се није одмакло даље од доношења одлуке и припремних радњи. В. није дошао у посед опојне дроге и она му није била доступна. Стављање у промет на други начин дефинисано је као постизање договора о куповини ради продаје што су две потпуне различите и одвојене радње. Као битна чињеница у изреци је наведен контакт В. и В., а у разлозима супротно: да није од утицаја то што се нису срели. Нејасно је и неразумљиво како начин паковања опојне дроге пронађене код једног лица указује на договор између друга два лица.
Ови жалбени наводи нису основани када се имају у виду утврђене и међу странкама неспорне чињенице да су се В. и Ђ. познавали од раније, да су 26.01.2015. године разговарали телефоном и да је В. кренуо из С. у К. зато што му је тако рекао Ђ. Такође, В. је знао како изгледа лице коме је требало да испоручи опојну дрогу, које је раније виђао у друштву Ђ. у Л., а није спорно ни да је Ђ. тог дана, пре откривања, разговарао и са В. и са В.
Дакле, В. јесте знао где се опојна дрога налази и могао је до ње да дође и онда када је договор између њега и Ђ. (постигнут претходно у погледу врсте, количине и слања из Л. у С. опојне дроге ради продаје), на захтев лица које преноси опојну дрогу промењен и постигнут нови да В. дође из С. у К. по хашиш. Одсуство сусрета између Ђ. и В. не доводи у питање постигнути договор између њих двојице о другом начину стављања у промет, па није противречно изреци образложење да контакт (физички) између њих двојице није био неопходан услов да би дошло до примопредаје дроге. Договор у вези испоруке хашиша В. од Ђ. преко преносиоца В. је постојао и у том циљу је В. дошао у К. да би од преносиоца опојну дрогу преузео, тако да по оцени другостепеног суда за свршено дело није било неопходно да хашиш буде и предат В., код утврђене чињенице да му је био доступан докле год је у К. био у државини и притежању В., што је обухваћено умишљајем В.. Без утицаја је што није био свестан да је у међувремену В. у К. откривен са опојном дрогом. Договор са Ђ. – постизање споразума о стављању у промет ради продаје је радња довршеног кривичног дела окривљеног В., а Ђ. би кривично дело извршио и тај договор није постигнут.
Побијајући пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, браниоци окривљеног В. истичу да је погрешан закључак да је аутомобил окривљеног В. у К. био паркиран на неком другом месту, а не код аутобуске станице; да је део исказа сведока М.Б. о томе истргнут из контекста; да Б. није испитан о томе где се В. налазио док га је Б. чекао у паркираном возилу, а фабрика испред које је ауто био је иначе у близини аутобуске станице и у улици у којој је аутобуска станица паркирање није дозвољено.
Супротно овим жалбеним наводима сведок Б. описује детаљно да је возило довезао и паркирао у близини фабрике, на месту где му је В. рекао. Б. је у возилу чекао В. који се после 10-ак минута вратио без ичега у рукама (ни при изласку из возила није носио никакву торбу). Овај сведок не зна где се В. налазио док га је он чекао, а свакако није изјавио да је био паркиран на аутобуској станици. Торбу за хашиш иначе није имао ни В., већ га је преносио везаног најлон чарапом око појаса. Према исказу Б.В. је, кад су кренули из С., одмах скренуо са теме зашто иду у К., а на путу до К. је позвао једном неког телефоном и питао „Где си пријатељу, шта радиш, јеси ли се чуо са мајком". То је супротно исказу В. да је, стигавши на аутобуску станицу у К. са закашњењем већим од пола сата (дакле не у вожњи до К., како Б. тврди), чекао Ђ. мајку око 20 минута, па га тек тад позвао и питао зашто му мајка не стиже, а овај одговорио да му се не јавља на мобилни телефон и да је или отишла код његове сестре у Ч. или је сестра дошла по њу у К. и одвезла је у Б., а Ђ. не зна ни где је, нити може да провери, јер са сестром не говори.
Према жалбама одбране окривљеног В. неприхватљиво је само на основу одбране В. закључити шта је Ђ. рекао В., кад нису искључене друге могућности настанка критичног догађаја (Ђ. је В. могао и лажно представити примаоца дроге да би га охрабрио и упутио на опасан пут). Ђ. и В. су се договорили да В. сачека Ђ. мајку на ауто путу до С. и одвезе је на ВМА ради лечења. Затим је Ђ. позвао В. да по његову мајку оде у К., В. је стигао са закашњењем, чекао 20 минута и затим позвао Ђ. и кренуо ка С.. Дакле, није договорено било какво стављање у промет опојних дрога, а окривљеног В. окривљени В. није ни познавао, нити имао његов број.
Окривљени В. тврди да је момка коме је требало да преда хашиш видео са Ђ. у Л. у два до три наврта у последњих месец и по дана, али не зна како се зове. Затим тврди да је од Ђ. тражио да позове Д.В.В., што по жалбама одбране значи да га зна по имену и презимену, па је закључивање суда у образложењу пресуде дијаметрално супротно. У жалбама се такође указује да је Б. чуо да В. у телефонском разговору са својим другом помиње његову мајку.
В. свакако - према жалбама бранилаца окривљеног В. - не зна садржину договора и разговора између Ђ. и В., мењао је исказ о месту примопредаје опојне дроге између себе и окривљеног Ђ. и В. може да описује само како је он сам извршио кривично дело. При томе намерно наводи друге како би избегао да једини он буде оглашен кривим и осуђен. Нема никаквих доказа да су тежина и начин паковања договорени; да је В. дошао из С. у К. и тамо тражио В. да се са њим сретне и од њега преузме хашиш, пошто се В. и В. нису ни чули. В. није сигуран које је В. старости, нема његов број телефона, са њим се није упознао, није ни реч проговорио (него само зна како изгледа). Нејасно је, по жалбама одбране окривљеног В., зашто В. не чека В. да му преда опојну дрогу у К. него покушава да је одбаци онда када бива лишен слободе. В. код себе нема новац за плаћање 1.500 грама хашиша. Транскрипти разговора између Ђ. и В. на тему трговања опојном дрогом не постоје, а одбијени су предлози да се провери истинитост В. исказа и утврди које лице користи телефонски број за који В. каже да припада Ђ., да се анализирају базне станице-посебно за В. телефонски број, да би се проверио његов исказ о сопственом кретању - и да се провери постојање ДНК трагова на пакетима хашиша и од других лица (осим окривљеног В.).
Ови жалбени наводи нису основани, а правилан је закључак првостепеног суда да је В. потпуно признање поткрепљено материјалним доказима и да се њиме у потпуности описује начин како су сва тројица окривљених извршили кривично дело. Истинитост одбране окривљеног В. не доводи се у питање тиме што је у истрази тврдио да му је Ђ. опојну дрогу предао дошавши кући код В., а на главном претресу да је В. отишао код Ђ. кући и преузео опојну дрогу, већ се то, по правилном закључку првостепеног суда, може посматрати као појашњење.
При законито обављеном препознавању В. је претходно описао лице коме је требао да преда хашиш, а затим је са сигурношћу од 100% препознао В. Одсуство телефонског контакта између В. и В. не доводи у питање чињенично утврђење првостепеног суда. Без значаја је које лице (према некој званичној евиденцији) користи онај телефонски број за који В. тврди да припада Ђ.. Анализирање В. кретања према базним станицама није од значаја код његове тврдње да је у К. купио нову картицу и тако позвао Ђ., јер му је овај рекао да га не позива док не стигне у С., а и да га полиција не би лоцирала док не баци дрогу или је преда ономе коме је требало. Много се уплашио док је полиција у Б. вршила преглед аутобуса којим се превозио од Р. до К. и било га је страх да дрогу даље носи. Инсистирао је да неко дође и од њега узме робу или ће позвати мајку и тражити да прода два краве, како би Ђ. вратио дуг, уколико дрогу одбаци, па је Ђ. рекао В., да ће његов пријатељ доћи у К. чим пронађе неког да га вози, јер није имао свој ауто. Овакав исказ не би био доведен у питање ни кад би на пакетима хашиша постојали биолошки трагови још неких особа, осим окривљеног В. Зато се извођењем нових доказа који се предлажу у жалбама бранилаца окривљеног В., не би довеле у питање већ утврђене одлучне чињенице, имајући у виду правилну оцену свих изведених доказа, какву је већ извршио првостепени суд. Садржина остварених комуникација између окривљених не би се ни утврђивала вештачењем стручњака за телекомуникације, а суд је правилно, на основу сагласних исказа окривљених В. и В., утврдио ко је с ким и када комуницирао.
Жалбом браниоца окривљеног Ђ. истиче се обавеза суда да испита чињенице које би биле у евентуалној супротности са В. исказом, како би тај исказ проверио. Целисходни и логични предлози одбране и оптужбе у том смислу, одбијени су. В. је имао мотив да буде ослобођен од казне ако призна, осим своје одбране није понудио ниједан други објективан и непристрасан доказ за своје тврдње, па његов исказ није могао бити од пресудног значаја. Нема писменог доказа о наводном дуговању у новцу од 700 евра, а В. тврди да би се тај дуг смањио за 230 евра преношењем дроге. На темељу заједничке свести о извршењу извођени су предложени докази оптужбе, а апсурдна је и материјално-правно немогућа правна оцена о посебним делима окривљених (а не о саизвршилаштву), уз претходно постигнути договор. Нема објашњења ни ко је и зашто запаковао један пакетић од 4,15 грама дроге у алуминијумску фолију, што је код В. пронађено, ко га је предао и ко га је припремио за даљу продају, кад суд иначе верује В. и да није користио опојне дроге и да не пуши цигарете.
Ови жалбени наводи нису основани. В. је детаљно описао да Ђ. често мења возила, да је два дана пре возио „М. 323" без регистарских ознака новије производње, а да је В. са хашишем пребацио алтернативним путем избегавајући гранични прелаз Р. „Ф. Џ.", старије производње, да је Ђ. ставио кесу на руку и тако пакете хашиша са седишта свог возила предао В., а дао му је и једно парче хашиша, пошто В. није знао како то изгледа. Иначе, и окривљени В. зна да је Ђ., тада возио „Ф. Џ." која није била регистрована (па зато по тврдњи В. није ни могао сам да вози своју мајку лекару у Б.).
Из записника о саслушању окривљеног В. произилази да је он из свог мобилног телефона прочитао број са којег га је у дане пре догађаја Ђ. позивао и број са кога га је позивао критичног дана и то на претходни број ујутру, када је требало да га пребаци за Р., а затим на нови – купљен у К., Зато је без утицаја што Ђ. број није меморисан у В. телефон. Дуг настао у лето 2014. године, према исказу окривљеног В., потиче од тога што је он тада држао подрум пића и није имао новац да плати робу. Неколико дана пре критичног догађаја Ђ. је почео да га притиска да му овај дуг врати, а пре критичног догађаја В. је одбио неколико пута предлоге Ђ. за „овакав посао".
По правилном закључку првостепеног суда кад се В. договорио са Ђ. да му овај набави и пошаље му ради продаје у С. 1.500 гр. хашиша, кад је Ђ. од њему познатог лица набавио и ради продаје држао, а затим по В. послао В. ову опојну дрогу и кад је В. преносио ради продаје од Л. до К., а В. дошао из С. у К. да је преузме од В. сваки од њих био је свестан да то чини неовлашћено, а такво своје поступање су хтели, свесни да је противправно, забрањено и кажњиво.
Није нужно за довршено кривично дело да дође до реализације споразума у виду предаје опојне дроге. Оно што је В. предузимао може се подвести под појам радње извршења, а не под припремне радње које стоје ван бића кривичног дела. И са аспекта животног искуства његова радња чини целину са радњама осталих окривљених, логично се њима допуњује. Не може се говорити о свршеном покушају код кривичних дела код којих је последица апстрактна опасност. Окривљени В. кривично дело довршио је постизањем споразума са Ђ. и доласком у К. у циљу реализације тог споразума и преузимања опојне дроге од В. Пошто је В. пре тога откривен и опојна дрога одузета В.је кренуо из К., али тиме није добровољно одустао од довршења кривичног дела. Постао је свестан да дрогу не може преузети и тако је наишао на препреку коју не може да савлада и схватио је да ће бити лако откривен, али тиме није престао са даљим предузимањем радње извршења која је довршена самим постизањем договора о другом начину стављања у промет опојне дроге.
Из наведеног произилази да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено на основу правилне оцене свих изведених доказа појединачно и у међусобној вези и да је кривични закон правилно примењен кад су за радње описане у изреци пресуде окривљени оглашени кривима због по једног кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246 став 1 КЗ.
Побијајући пресуду због одлуке о врсти и висине кривичне санкције за окривљене, јавни тужилац истиче да није придат довољан значај отежавајућим околностима, а да је олакшавајућим придат већи значај него што је објективно имају, да није правилно оцењена јачина угрожавања односно повреде заштићеног добра, имајући у виду врсту и количину опојне дроге и њено снажно дејство на здравље људи које представља заштитни објекат, која количина и врста би узроковала бројне штетне последице, да олакшавајуће околности нису таквог карактера да би окривљени Ђ. и В. били осуђени на казне затвора на граници законског минимума. Приликом ослобађања од казне окривљеног В. суд је морао имати у виду јачину угрожавања, односно повреде заштићеног добра, пошто је преносио велику количину опојне дроге, а олакшавајуће околности на његовој страни нису таквог карактера да би био ослобођен од казне. Суштина одбране окривљеног В. јесте признање да је извршио кривично дело, што није био одлучујући и једини доказ на околности да су остали окривљени извршили кривична дела, због чега нема основа за примену члана 246. став 5. у вези става 1. КЗ.
Неправилна одлука о кривичној санкцији наведена је као жалбени основ у жалби браниоца окривљеног С.Ђ. и у жалбама бранилаца окривљеног Д.В. В. адвоката Д.Ш. и Н.Р., али није ближе образложено због чега се одлука о казни у односу на ове окривљене побија.
Жалбени наводи јавног тужиоца у погледу одлуке о кривичној санкцији нису основани, а правилно је и у довољној мери суд од отежавајућих околности имао у виду велику количину опојне дроге хашиша, а као олакшавајуће то што је Ђ. млад и неосуђиван, В. је ожењен, отац малолетног детета, такође неосуђиван. На страни окривљеног В. правилно је и у довољној мери приликом одлучивања о казни суд ценио да је у потпуности признао извршење кривичног дела и открио од кога је опојну дрогу набавио, да је млад човек, да се у току трајања поступка оженио, да очекује дете и да раније није осуђиван. Пошто је чланом 58. став 1. КЗ предвиђена могућност ослобађања од казне, чланом 246. став 5. прописано да се учинилац кривичнг дела из става 1. до 4. може ослободити од казне уколико открије од кога је набављао опојну дрогу, што је окривљени В. јасно и недвосмислено учинио, правилно га је првостепени суд ослободио од казне.
Са напред наведених разлога Апелациони суд је, на основу члана 457 ЗКП, одлучио као у изреци пресуде.
Записничар Председник већа-судија
Весна Митревска Весна Димитријевић