Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-11 Кривична дела против живота и тела » - убиство » Кж 1 216.10 Кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика

Кж 1 216.10 Кривично дело убиство из члана 113 Кривичног законика

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У  КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.1-216/10
Дана:  26.10.2010. године
К р а г у ј е в а ц

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић, Катарине Бошковић, Мирјане Војиновић и Марине Илић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног  Т.Ј., због кривичног дела убиство из члана 113 Кривичног законика, окривљеног С.Н., због кривичног дела учествовање у тучи из члана 123 Кривичног законика и окривљене И.М., због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика, одлучујући о жалбама Окружног јавног тужиоца у Ужицу, заједничког браниоца окривљеног Т.Ј. и окривљене И.М., адвоката Д.П. и браниоца окривљеног С.Н., адвоката Д.Ђ., изјављеним против пресуде Окружног суда у Ужицу К.број 34/09 од 29.05.2009. године, у седници већа одржаној у смислу одредбе члана 375 Законика о кривичном поступку, у одсуству уредно обавештених Апелационог јавног тужиоца у Крагујевцу, окривљеног С.Н., заједничког браниоца окривљеног Т.Ј. и И.М., адвоката Д.П., а у присуству браниоца окривљеног С.Н., адвокатског приправника С.М., дана 26.10.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У    
  

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе Окружног јавног тужиоца у Ужицу, бранилаца окривљених Т.Ј., С.Н. и И.М., а пресуда Окружног суда у Ужицу К.број 34/09 од 29.05.2009. године, ПОТВРЂУЈЕ.


О б р а з л о ж е њ е


Окружни суда у Ужицу, побијаном пресудом, огласио је кривим окривљене:

- Т.Ј., због кривичног дела убиство из члана 113 Кривичног законика /КЗ/ извршеног у време, на месту и начин описан у изреци првостепене пресуде под један и осудио га на казну затвора од 12 година,  у коју казну се урачунава време проведено у притвору од 18.10.2008. године, па надаље.

- С.Н., због кривичног дела учествовање у тучи из члана 123 КЗ, за радње описане у изреци првостепене пресуде под два, због кога га је осудио на казну затвора од 1 (једне) године и 6 (шест) месеци, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору од 18.10.2008. године до 26.10.2008. године

- окривљену И.М., због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 КЗ и за то кривично дело је осудио на казну затвора у трајању од 6 (шест) месеци,  у коју јој је урачунато време проведено у притвору од 18.10.2008. године до 28.10.2008. године.

Истом пресудом су обавезани окривљени да плате суду на име паушала по новчани износ од по 5.000,00 динара, и трошкове кривичног поступка чију висину ће суд утврдити посебним решењем, док су оштећени Д.В. и М.В., за остварење имовинско правног захтева упућени на парницу.

Против напред цитиране пресуде жалбу су благовремено изјавили:

- Окружни јавни тужилац у Ужицу, због одлуке о кривичној санкцији, с предлогом да другостепени суд уважавањем жалбе преиначи побијану пресуду и окривљенима изрекне казне затвора у дужем временском трајању, 

- заједнички бранилац окривљених Т.Ј. и И.М., адвокат Д.П. из У., због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, повреде кривичног закона и одлуке о казни, с предлогом да другостепени суд уважавањем жалбе укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или преиначи у погледу одлуке о казни и окривљенима изрекне блаже казне. У жалби је стављен захтев да бранилац ових окривљених буде обавештен о седници већа другостепеног суда, ради присуства истој;

- бранилац окривљеног С.Н., адвокат Д.Ђ. из У., због одлуке о казни, с предлогом да другостепени суд уважавањем жалбе преиначи побијану пресуду у погледу одлуке о казни, тако што ће окривљеном изрећи блажу казну.  У жалби је стављен захтев да овај окривљени и његов бранилац буду обавештени о седници већа другостепеног суда, ради присуства истој.

Одговор на жалбе заједничког браниоца окривљених Т.Ј. и И.М., дао је Окружни јавни тужилац у Ужицу, наводећи да су жалбени наводи браниоца ових окривљених неосновани.

На жалбу Окружног јавног тужиоца у Ужицу, одговор је дао бранилац окривљеног С.Н., наводећи да су жалбени наводи Окружног јавног тужиоца у односу на овог окривљеног неосновани.

Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу својим поднеском Ктж-337/10 од 14.01.2010. године, ставио је предлог да Апелациони суд као другостепени суд, уважи жалбу Окружног јавног тужиоца у Ужицу и преиначи побијану пресуду у погледу одлуке о казни, тако што ће окривљенима Т.Ј., С.Н. и И.М. изрећи казне затвора у дужем временском трајању, а да жалбе браниоца окривљеног Т.Ј. и И.М. и браниоца окривљеног С.Н., одбије  као неосноване, а првостепену пресуду у непреиначеном делу потврди.

Апелациони суд је одржао седницу већа у смислу одредбе члана 375 ЗКП-а, у одсуству уредно обавештеног Апелационог јавног тужиоца, заједничког браниоца окривљених Т.Ј. и И.М., адвоката Д.П. и окривљеног С.Н., а у присуству адвокатског приправника С.М., по заменичком пуномоћју браниоца окривљеног С.Н., адвоката Д.Ђ., на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе члана 380 ЗКП, па је, по оцени навода и предлога у жалбама, објашњења датих у седници већа и предлога Апелационог јавног тужиоца датог у напред цитираном писменом поднеску, нашао:

Жалбе су неосноване.

Првостепена пресуда и поступак који је претходио њеном доношењу не садржи битне повреде одредаба кривичног поступка, нити повреде кривичног закона на штету окривљених, на које повреде Апелациони суд као другостепени суд, увек поводом жалбе пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 и 2 ЗКП, а на основу правилне и потпуне оцене изведених доказа и одбране окривљених, првостепени суд је потпуно и правилно утврдио чињенично стање. На основу овога, правилно нашао да у радњама окривљених стоје обележја кривичних дела за које их је огласио кривим и осудио.

Ово стога, што по оцени Апелационог суда, изрека првостепене пресуде је разумљива, непротивречна  сама себи и разлозима у погледу свих одлучних чињеница за доношење правилне и законите одлуке. У том смислу, у изреци пресуде је дат конкретан опис кривичних дела, због којих су  окривљени оглашени кривим, а самим тим, што је у образложењу дат детаљан опис објективних и субјективних обележја кривичних дела. Надаље, по оцени овог суда, првостепени суд је у образложењу, након свестране оцене свих изведених доказа на главном претресу, појединачно и у вези са осталим изведеним доказима, као и са одбранама окривљених, дао јасне и непротивречене разлоге у погледу свих одлучних чињеница, које су непосредно претходиле извршењу кривичног дела. 

Побијајући првостепену пресуду, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а с тим у вези указујући и на повреду кривичног закона, жалбом браниоца окривљеног Т.Ј. се указује, да првостепени суд у односу на овог окривљеног није на поуздан начин утврдио ко је први започео критични догађај између оштећеног А.В. и овог окривљеног, у ком догађају је окривљени Т.Ј. задобио лаке телесне повреде и можда потрес мозга од удараца задатих од стране оштећеног, што је имало за последицу да је код овог окривљеног изазвало стварање афекта гнева и осећај неправде поготову што је окривљени висок 158 цм, због чега и има надимак „Т.П.“ и уз стање једноставне опијености и при коришћењу марихуане је његова способност да схвати значај свог дела и управља својим поступцима била смањена, што је имало за последицу да дође до наредног догађаја у коме је оштећени А. В. усмрћен и да првостепени суд није разјаснио како је дошло до овог другог догађаја кога је изазвао и које све и на који начин учествова. Даље се жалбом браниоца овог окривљеног указује, да је чињенични закључак првостепеног суда о догађају који је претходио инкриминисаном догађају у коме је усмрћен А.В., противречан исказима сведока очевидаца С.Б. и П.С. и одбрани И.М, док је првостепену пресуду у погледу догађаја у коме је А.В. усмрћен, засновао на исказу окривљеног С.Н., датом пред овлашћеним лицима полиције и пред истражним судијом, да је у једном моменту у рукама окривљеног Т.Ј. видео да је нешто засветлело и да овај окривљени након тога удара А.В. и да исти пада као „свећа“, иако је окривљени С.Н. и на главом претресу изменио свој исказ тврдећи да је такве изјаве дао у страху због претњи да ће бити оптужен за најтеже кривично дело, а већи број саслушаних сведока је потврдио да је више лица учествовало у тучи и да је оштећени пао на тло у моменту када је окривљени Т.Ј. био удаљен од оштећеног и прелазио улицу на другу страну, па је првостепени суд неосновано одбио предлог за извођење доказа делимичном реконструкцијом догађаја, којим доказом је било разјашњено поуздано на ком месту се одиграо критични догађај, ко је све у њему учествовао и како је дошло до туче, где је усмрћени пао и оценили искази саслушаних сведока и тек након тога могао извести поуздан закључак о учешћу окривљеног Т.Ј. у критичном догађају и оценити његова одбрана.

Сходно својој обавези из члана 361 став 7 ЗКП, првостепени суд је на страни тридесет образложења пресуде навео из којих разлога није уважио поједине предлоге странака, па и предлог за извођење доказа непосредним опажањем суда на лицу места вршењем делимичне реконструкције догађаја, правилно налазећи по оцени Апелационог суда да  одлучне чињенице су  довољној мери разјашњене већ изнесеним доказима, а да чињенице које би се утврђивале делимичном реконструкцијом догађаја су ирелевантне за одлучивање у овој  кривичноправној ствари.

Жалбом браниоца окривљеног Т.Ј.,  неосновано се доводи у сумњу утврђење првостепеног суда у погледу догађаја који је претходио инкриминисаном догађају и тока инкриминисаног догађаја и с тим у вези урачунљивост овог окривљеног и при том истиче да је требало поверовати одбрани окривљеног Т.Ј., а наиме, да је био изазван понашањем оштећеног.

Међутим, што се тиче првог догађаја између оштећеног А.В. и окривљеног Т.Ј., овај суд налази, да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенице у погледу почетка и тока догађаја, наиме, на основу исказа сведока П.С. и С.Б., да је оштећени са девојком окривљеног Т.Ј., сада окривљеном И.М. имао кратак вербални сукоб  и да је на место догађаја на позив окривљене И.М., дошао окривљени Т.Ј. и задавањем ударца ушао у физички сукоб са оштећеним и да му је оштећени узвратио ударце и након тога са места догађаја отишао у дискотеку „С.“ у П.

Након тога, како је то правилно и потпуно изведеним доказима утврдио првостепени суд, окривљени Т.Ј. и окривљени С.Н. се удружују и улазе у дискотеку, траже оштећеног да би се са њим физички обрачунали и физички нападају А.К. из Л., који задобија ударац флашом у главу и физички насрћу на још једног момка из Л. и пошто обезбеђење дискотеке изводи окривљеног  С.Н. ван дискотеке, исти се поново среће са окривљеним Т.Ј. и кад уоче оштећеног да у друштву са Д.Ћ. иде тротоаром улице ... у П., од дискотеке ка трафици „М.“, на позив окривљеног Т.Ј. „Ево га овај“ , прилазе оштећеном и задају му ударце песницама држећи га једном руком за одећу и кад је Б.Ј. након изласка из дискотеке уочио тучу и препознао окривљене пришао је и стао између окривљених и одгуривао их од оштећеног, окривљени су и даље насртали на оштећеног, а окривљени Т.Ј. из десног џепа панталона вади перорез на преклапање сечива дужине од 5-10 цм и држећи га у десној руци стојећи према оштећеном окренут лице у лице, снажно замахује према оштећеном,  задаје му ударац и наноси му убодну повреду на предњој левој страни грудног коша у доњем спољашњем делу, на 13,5 цм, лево од средње грудне линије, која се каналом, чији је смер спреда пут назад, с леве у десно и лако навише продужава кроз пети међуребарни простро, доњи део предњег режња левог плућног крила, срчану кесу и врх леве коморе у коме се завршава, након чега је оштећени губећи свест пао на тло, а окривљени Т.Ј., након задатог ударца оштећеном, напушта место догађаја прелазећи прео улице на другу страну и одлазећи у напознатом правцу и скрива предметни нож.

Код овог питања треба ићи корак даље, па рећи да није прихватљива одбрана окривљеног Т.Ј., да је он само извадио предметни нож за време критичног догађаја, да му је исти испао из руке и да не зна где је исти.  Имајући у виду одбрану окривљеног С.Н. дату пред истражним судијом, где сасвим одређено описује како је текао критични догађај и да у једном моменту у десној руци окривљеног Т.Ј. нешто „засветлуцало“ и да је исти замахнуо баш са том руком и задао ударац оштећеном А.В. у пределу леве стране стомака, након чега је оштећени пао на тло „као свећа“ без обзира на то што је на главном претресу одбрану изменио, правилно је првостепени суд по налажењу Апелационог суда, одбрану окривљеног С.Н. дату пред истражним судијом прихватио као истиниту, јер је иста логична кад се доведе у везу са исказима осталих сведока, записником о обдукцији и налазом и мишљењем вештака специјалисте за судску медицину др. П.М, па и одбраном окривљеног Т.Ј., који не спори да је критичном приликом имао код себе перорез на расклапање и да је исти из џепа извадио док је критични догађај трајао. Овакво одигравање критичног догађаја и једино и логично с обзиром на чињеницу, које све учествовао у тучи, механизам повређивање и карактеристике повреда које је задобио оштећени А.В.

У таквој ситуацији, онда ваља рећи, да управо механизам повређивања и повреде оштећеног указују сасвим одређено да је било туче и оштећеном смртоносна повреда нанета је једним ударцем сечива ножа и да је одбрана окривљеног Т.Ј., да није ножем задао ударац оштећеном неистинита, па зато и није прихваћена, а имајући у виду све напред изложено ваља рећи да је првостепени суд правилно утврдио да оштећени није нападач у инкриминисаном догађају.

Неосновано се жалбом браниоца окривљеног Т.Ј., приговара утврђењу првостепеног суда у погледу урачунљивости овог окривљеног и у вези с тим се доказује да је овај окривљени у време инкриминисаног догађаја био у стању јаке раздражености у коју је доведен понашањем оштећеног, а ово стога што је по налажењу Апелационог суда првостепени суд у овом предмету извршио неуропсихијатријско вештачење окривљеног Т.Ј. и потпуно и правило разјаснио питање његове урачунљивости.

Побијајући пресуду због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и с тим у вези указујући на повреду кривичног закона, жалбом браниоца окривљене И.М. оспорава се правилност чињеничних закључака првостепеног суда у погледу битних чињеница за постојање кривичног дела и кривице окривљене И.М. С тим у вези жалбом се истиче да првостепени суд није на поуздан начин утврдио постојање умишљаја на страни окривљене И.М. за извршење кривичног дела у питању, будући да изнесеним доказима није доказано да је знала да су окривљени Т.Ј. и окривљени С.Н. учествовали у тучи и да је оштећени А.В. у тој тучи задобио повреде од којих је изгубио живот, те да чињеница што полицијским службеницима није саопштила где се налазе окривљени Т.Ј. и С.Н. и што су они пронађени након два сата од привођења окривљене у полицијску станицу у П., то у њеним радњама и нема обележја кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 КЗ.

Наиме, првостепени суд је дао јасне и потпуне разлоге, које у свему као правилна прихвата и овај суд, о томе због чега није прихватио одбрану окривљене И.М., да није знала да је оштећени усмрћен у тучи у којој су учествовали окривљени Т.Ј. и С.Н. Надаље, по оцени Апелационог суда правилан је закључак првостепеног суда када налази, да је окривљена И.М. знала да су у тучи са оштећеним учествовали окривљени Т.Ј. и С.Н., да је након догађаја са окривљеним Т.Ј. била у телефонској вези, ишла у Дом здравља у П. да провери чињеницу да ли је оштећени умро, а затим такси возилом и дошла до куће у којој су се окривљени налазили све док их полиција није пронашла.  Правилан је закључак првостепеног суда, да је окривљена као девојка окривљеног Т.Ј.а, имала мотив да њега и окривљеног С.Н. не открије где се тренутно налазе.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правило применио кривични закон, када је окривљеног Т.Ј. огласио кривим због извршења кривичног дела убиство из члана 113 КЗ,  окривљеног С.Н. за извршење кривичног дела учествовање у тучи из члана 123 КЗ, а окривљену И.М., због кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела из члана 333 став 2 у вези са ставом 1 КЗ.

Неосновани су наводи жалбе браниоца окривљеног Т.Ј., да је инкриминисане радње овог окривљеног првостепени суд треба да правно оцени као убиство на мах из члана 115 КЗ. Ово стога, по налажењу Апелационог суда, јер је првостепени суд несумњиво утврдио да лишење живота А.В., није претходио са његове стране напад, злостављање или тешко вређање окривљеног Т.Ј., нити се овај окривљени критичном приликом налазио у стању јаке раздражености и на мах лишио живота лице које га је довело у јаку раздраженост, а за ове своје закључке првостепени суд је у образложењу пресуде на страни тридесет један, дао детаљне, јасне и аргументоване разлоге, које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.

У поступку који је претходио доношењу побијане пресуде правилно је првостепени суд саслушањем вештака др Р.К. неуропсихијатра, утврдио да су обележја личности окривљене И.М. у време критичног догађаја одговарале њеном старосном добу млађег пунолетног лица, јер укупни ментални капацитети окривљене, како интелектуални, тако и емоционални и социјални су одговарали њеном календарском узрасту, па је по налажењу Апелационог суда, правилно поступио првостепени суд кад је нашао да према овој окривљеној нема места примени одредбе члана 41 Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица.

Испитујући првостепену пресуду у погледу одлуке о кривичној санкцији, а поводом жалби Окружног јавног тужиоца и бранилаца окривљених Т.Ј., С.Н. и И.М., Апелациони суд налази да су жалбе неосноване.

По налажењу Апелационог суда, правилно је првостепени суд утврдио  и оценио све околности прописане одредбом члана 54 КЗ. При том је правилно као олакшавајуће околности на страни све троје окривљених узео да су у време извршења дела била млађа пунолетна лица, да им је урачунљивост била смањена,  а на страни окривљене И.М. да до сада није осуђивана,  а као отежавајућу околност окривљеном Т.Ј. и С.Н. узео њихов ранији живот, у коме је окривљени Т.Ј. осуђиван, а окривљеном С.Н. изрицане васпитне мере и окривљенима за извршена кривична дела правило изрекао казне затвора у наведеним временским трајањима уз урачунавање времена проведеног у притвору. По оцени Апелационог суда овако изречене казне затвора су сразмерне тежини сваког  од учињених кривичних дела и степену кривице понаособ сваког од окривљених и представљају нужне и довољне мере  како за постизање опште сврхе кривичних санкција ( члан 4 став 2 КЗ), тако и посебне сврхе кажњавања предвиђене чланом 42 КЗ, а у стога што се жалбама Окружног јавног тужиоца и браниоца окривљених не наводе нове околности које првостепени суд није имао у виду, приликом одмеравања казне сваком од окривљених, а које би биле од утицаја на исту, већ се у жалбама само даје другачије виђење појединих околности а које је првостепени суд већ ценио и придао им адекватан значај.

  
Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 388 ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде.

 Председник већа-судија,
Љубинко Ћетеновић  с.р.

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу