Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Кривично одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » КЗ-20 Кривична дела против привреде » - пореска утаја (члан 229 став 3) » Kж 1 2239.10 Kривично дело - пореска утаја из члана 229 став 1 Кривичног законика
Kж 1 2239.10 Kривично дело - пореска утаја из члана 229 став 1 Кривичног законика
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Кж.1.2239/10
Дана:26.10.2010. год.
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Љубинка Ћетеновића, председника већа, Ружице Ђурђевић и Катарине Бошковић, чланова већа, са записничарем Весном Митревском, у кривичном предмету окривљеног Х.М., због кривичног дела пореска утаја из члана 229 став 1 Кривичног законика, одлучујући о жалби Општинског јавног тужиоца у Тутину, изјављене против пресуде Општинског суда у Тутину К.број 541/08 од 26.10.2009. године, у седници већа одржаној 26.10.2010. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Уважавањем жалбе Општинског јавног тужиоца у Тутину а и по службеној дужности УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Тутину К.број 541/08 од 26.10.2009. године и предмет враћа надлежном првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Општински суд у Тутину, побијаном пресудом, на основу члана 355 тачка 3 Законика о кривичном поступку /ЗКП/, окривљеног Х.М. је ослободио од оптужбе да би радњама ближе описаним у изреци пресуде учинио кривично дело пореска утаја из члана 229 став 1 Кривичног законика /КЗ/, јер изнесеним доказима није доказано да је учинио кривично дело за које је оптужен.
Истом пресудом је одлучено да трошкови кривичног поступка у износу од 22.500,00 динара, падају на терет буџетских средстава. Против те пресуде жалбу је благовремено изјавио Општински јавни тужилац у Тутину, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и повреде кривичног закона, с предлогом да другостепени суд уважавањем жалбе укине побијану пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење. Апелациони јавни тужилац у Крагујевцу, својим поднеском Ктж.2279/10 од 04.03.2010. године, ставио је предлог да Апелациони суд као другостепени суд, уважавањем жалбе Општинског јавног тужиоца у Тутину, побијану пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Апелациони суд је одржао седницу већа, на којој је размотрио целокупне списе предмета, заједно са побијаном пресудом, коју је испитао у смислу одредбе члана 380 ЗКП, па је, по оцени навода и предлога жалбе и предлога Апелационог јавног тужиоца датог у напред цитираном писменом поднеску, нашао:
- да жалба Општинског јавног тужиоца, је основана.
- да првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 368 став 1 тачка 11 ЗКП, на које повреде Апелациони суд као другостепени суд, поводом жалбе увек пази по службеној дужности у смислу одредбе члана 380 став 1 тачка 1 ЗКП. Ове повреде по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је учино на тај начин јер пресуда нема разлоге о појединим одлучним чињеницама, а дати су нејасни и међусобно противречни. Поједине одлучне чињенице од значаја за правилно и законито пресуђење су остале неутврђене и недовољно разјашњене, а поједине погрешно утврђене, па се основано жалбом јавног тужиоца указује да је пресуда заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању. Због тога се бар за сада не могу прихватити ни чињенични ни правни закључци првостепеног суда на којима се ова пресуда заснива, чиме се ни правилност примене закона не може испитати, тако да је укидање првостепене пресуде било нужно.
Наиме, првостепени суд налази да је основана одбрана окривљеног да у својству одговорног лица и власника СЗР „Г.“ из Т., није имао обавезу да врши обрачун пореза на додату вредност, пошто је паушални порески обвезник, нити је имао обавезу плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање, а суд у побијаној пресуди извлачи закључак да окривљени као порески обвезник када се прихвате расходи није остварио приход на који би требао да плати порез у износу већем од 97.381,40 динара, а да није био у обавези да плаћа допринос за обавезно социјално осигурање.
Напред наведени чињенични закључак првостепени суд изводи на основу исказа сведока Р.П. и Н.З.
По налажењу Апелационог суда, првостепени суд погрешно узима да је питање обавезе плаћања пореза на приходе самосталних делатности и плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање, чињенично питање. Питање плаћања пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање је правно питање, које по оцени Апелационог суда, првостепени суд решава тумачењем одредаба Закона о порезима на доходак грађана („Службени гласник РС“ бр. 24/01, 80/02….. 65/06) и Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање („Службени гласник РС“ 84/04…. и 62/06), чије одредбе представљају бланкетну диспозицију кривичног дела пореска утаја из члана 229 Кривичног закона.
На основу одредби чланова 37 и 38 Закона о порезу на додату вредност и члана 40 став 2 тачка 5 Закона о порезу на доходак грађана, првостепени суд је требало да оцени да ли је порески обвезник на основу висине остварених прихода у задњих дванаест месеци био у обавези да поднесе евиденциону пријаву надлежном пореском органу, ради евидентирања у систему обвезника ПДВ и да поднесе пријаве ППДГ-1 и ПБ-2, без обзира што је до тада порез на приходе од самосталне делатности плаћао на паушално утврђени приход.
На основу налаза и мишљења вештака Н.М., датог у писменом облику и на главном претресу, утврђено је да окривљени у својству одговорног лица и власника самосталне занатске радње у пореској пријави образац ППДГ-1, није евидентирао све пословне промене у оквиру своје делатности у 2007. години и није исказао добит у износу од 973.814,00 динара и на тај начин ускратио порез на приходе од самосталне делатности у износу од 97.381,40 динара и доприносе за обавезно социјално осигурање у укупном износу од 293.295,79 динара.
У налазу и мишљењу вештака узета су у обзир сва ослобођења од плаћања дажбина (пореза и доприноса) у складу са одредбама Правилника о пореским ослобођењима, за која је окривљени пружио документацију (приходи остварени у иностранству, трошкови и дневнице, закуп и др.), па је нејасно на основу чега првостепени суд изводи закључак да није доказано да је окривљени учинио кривично дело за које је оптужен. Првостепени суд у образложењу побијане пресуде не даје разлоге због чега налаз и мишљење вештака не прихвата, нити даје оцену овог доказа, а ради се о сталном судском вештаку економске струке чији налаз и мишљење ничим на главном претресу нису оспорени, нити доведени у сумњу.
Даље, ваља истаћи да првостепени суд није дао ни разлоге о одлучној чињеници, на основу које одредбе и ког закона је надлежна пореска управа дужна да обавести пореског обвезника да треба да се евидентира у систему ПДВ, имајући у виду напред цитиране одредбе Закона о порезу на додату вредност, на основу којих произлази да је порески обвезник, који није евидентиран у систему ПДВ-а у обавези да издаје рачуне о извршеном промету добара и услуга и када у периоду од 12 месеци оствари укупни промет (услуга у износу већем од прописаног Законом о порезу на додату вредност), да најкасније до истека првог рока за предају периодичне пореске пријаве, поднесе евиденциону пријаву надлежном пореском органу ради евидентирања у систему ПДВ.
Уместо да тумачењем напред наведених одредаба изведе правни закључак да ли је окривљени био у обавези плаћања обавеза и дажбина, првостепени суд такав закључак изводи на основу оцене казивања сведока, што је неприхватљиво са разлога што се у вези правних питања чињенице не могу утврђивати саслушањем сведока.
Наиме, по налажењу Апелационог суда, првостепена пресуда нема разлоге о појединим одлучним чињеницама, а дати су нејасни и међусобно противречни.
У поступку који је претходио доношењу побијане пресуде, првостепени суд уопште није разјаснио због чега окривљени као одговорно лице и власник самосталне занатске радње није остварене приходе по поднетим рачунима уредно евидентирао у својим књигама, нити разјаснио да ли је то чинио у намери да делимично ускрати плаћање пореза и доприноса и о томе није дао јасне разлоге у образложењу побијане пресуде.
Апелациони суд указује првостепеном суду да је првостепена пресуда донета на основу одредбе члана 355 тачка 3 ЗКП, која одредба није ни постојала у време доношења побијане пресуде, па је иста донета на основу прописа који се није могао ни применити. Даље, Апелациони суд указује да је првостепени суд за више одржаних главних претреса сачинио само један записник, на коме и ако је окривљени присуствовао нема унето шта је изјавио у завршној речи, па овакво сачињавање записника о главном претресу није у складу са одредбама Законика о кривичном поступку.
Зато је неопходно да у поновном поступку, првостепени суд расправи и утврди све одлучне чињенице о којима је напред било речи, отклони наведене битне повреде одредаба кривичног поступка, након чега ће бити у могућности да донесе правилну и јасно образложену одлуку, при том имајући у виду и остале наводе у жалби Општинског јавног тужиоца. Са изнетих разлога, а на основу одредбе члана 389 став 1 ЗКП, Апелациони суд је одлучио као у решењу.
Председник већа-судија,
Љубинко Ћетеновић